Србија, а нарочито житељи овога краја, с поносом, али и великом болом сећају се Топличког устанка, јединог устанка на територијама окупираним од војске Централних сила. Топлички устанак, који је трајао од половине фебруара до средине марта 1917.године, обухватио је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника, а становништво дољевачког краја, као области која је увек била на раскрсници путева и самим тим стално на удару свих могућих војски које су овуда пролазиле, активно је учестовало у њему. Након гушења устанка, сурово је кажњено што се дрзнуло да удари на окупатора, а суровости, пре свега бугарске војске и данас се с болом сећа.
„За време Првог светског рата, после повлачења српске војске преко Албаније, у јесен 1915. године, бугарски освајачи окупирали су све крајеве југоисточне Србије. Над српским живљем организован је нечувен терор, насилна бугаризација, затирање српских обележја и трагова писане и материјалне културе, а када су Бугари приступили присилној регрутацији српског живља за своју војску, народ више није могао да издржи“. Букнуо је Топлички устанак, као вид отпора нечувеној и до тада невиђеној суровости једне војске. „Крајем 1916. и почетком 1917.године вођа устанка Коста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац представник Врховне команде српске војске, као и други организатори обилазе села у доњим деловима Топлице, Пусте реке и Добрича, па је народ дољевачког краја активно учествовао у устанку. У склопу формирања устаничких јединица формирана је и чета у Пуковцу, са званичним називом Пуковачка чета, чији је четовођа био Драгутин Живковић из Пуковца“, пише у монографији „Дољевац и околина у прошлости“ аутора Зарија Стојковића. Ова чета је била састављена од добровољаца из Пуковца, али и свих околних села која сада припадају дољевачкој општини. Када је на скупу у пусторечком селу Обилићу (код Бојника) донета одлука о дизању устанка средином фебруара, дољевачко подручје ушло је у рејон дејства војводе Косте Пећанца.
Пуковачка чета, са великим нестрпљењем, желела је да се укључи у борбе и пружи отпор бугарским окупационим снагама, о чему говори и податак да су руководиоцима устанка 11.фебруара 1917.године, послали поруку која је гласила:“Све спремно – чекамо даља наредјења. Можемо и пругу да рушимо“.
Тих дана, иначе борбе између устаника и бугарске војске које су се водиле у долини Јужне Мораве биле су немилосрдне. Са положаја на брду Бубањ, Бугари су јаком артиљеријском паљбом тукли устанике који су се налазили управо овде, око Корвинграда, у теснацу Мораве северно од Дољевца, као и око моста на Морави.
Остала је запамћена и у народну се годинама препричавала управо једна диверзантска акција устаника из Пуковачке чете који су минирали железничку пругу и претурили један бугарски воз код села Кочана. Забележено је да се та акција десила 18. фебруара 1917.године.
У гушењу устанка учествовале су здружене бугарске, аустроугарске и немачке снаге. Тако да је већ до средине марта устанак био угушен у крви и пламену.
И тек тада почињу паклени дани да становнике овог краја. Бугари су као начин одмазде упадали у села и куће, палили их, пљачкали, узимали све што је вредело и што се могло однети, а сељаке тукли, клали, стрељали и одводили у бугарске заробљеничке логоре, из којих се само неколицина вратила. Потомци многих устаника са наше територије и данас не знају где почивају кости њихових предака, јер се из заробљеништва никада нису вратили и воде се као нестали. Многе су војске дољевачким крајем пролазиле, али суровост Бугара, цео век после ових догађаја и даље јасно живи у колективној свести народна југоисточне Србије.
Ево само неколико примера суровости бугарске војске.
У Шарлинцу, као казну за убиство три бугарска војника, Бугари су предузели крваву одмазду, а као заваренике стрељали деветорицу мештана: Страдали су: Нестор, Милорад и Никола Митић, Трајко Павловић, Стојадин Стаменковић, Милош и Тодор Цекић, Илија Миленковић и Трајан Костадиновић. Они су доведени у Дољевац, на место данашње железничке станице, где се тада налазила караула, и ту су погубљени. У бугарском заробљеништву стрељани су или умрли Јанаћко Вељковић и Милорад Митић.
Почетком марта 1917.године Бугари су блокирали село Пуковац и извели све мештане из села. Пред окупљеним народом тада су стрељани учесници у Топличком устанку, 10-оро њих, међу њима и једна жена, те су Пешићи, Павловићи, Живковићи, Митићи, Алексићи, Костићи, Здравковићи, Коцићи, Стаменковићи остали без по једног члана породице. Бугарима ни то није било довољно. Још 50 мештана, углавном млађих људи, одведено је у Лесковац, а одатле у бугарско заробљеништво. На срећу, већина њих, после завршетка рата, успела је да побегне и врати се кући.
У бугарском заробљеништву нестали су и дољевчани Никола Стојановић, Илија Ђордјевић и Спира Толић.
Гушећи устанак у Заплању, Бугари су вршили одмазду и масовни терор и над становништвом у селима с десне стране Јужне Мораве. Велики број сељака из Русне и Чечине отеран је у бугарско ропство где су многи стрељани у логорима или нестали. Забележен је податак да је са стељања у Русни успео да побегне и по мраку нестане у шуми Миливоје Младеновић, због чега су Бугари његовог оца Јефту одвели поред Мораве, код Чечине и ту га стрељали, а кућу запалили. Миливоја су касније ипак ухватили и отерали у заробљеништво.
Ово је на жалост само део приче о терору над овдашњим живљем након гушења Топличког устанка, а поменут је само један број страдалих у једној од многобројних борби нашег народа за слободу. Многи су својим животом платили тежњу да живе слободно на својој земљи, а након Топличког устанка муке нашег народа постале су још веће, јер је до коначног ослобођења ових простора дошло тек годину и по дана касније, октобра 1918. године. То време требало је преживети……