Најстарији документ у коме се помиње школа у Ђакусу је писмо министра просвете и црквених дела од 3. марта 1880.године, упућено из Београда у Прокупље „ Начелству округа топличког“. Мада је школа радила и пре тога, као година почетка рада школе у Ђакусу – Пејковцу званично се узима 1880.година.
Једна од првих учитељица у Ђакусу крајем претпоследње деценије, XIX века била је најмлађа ћерка Ђуре Јакшића Милева Левица Јакшић. То сазнајемо из рукописних збирки Матице Српске у Новом Саду, документа Министарства просвете од 1888.године, рукописне белешке М. Павловића која се налази у Народној библиотеци у Београду, бројних новинских текстова и на крају из сабраних дела Војислава Илића која је приредио Милорад Павић, 1961.године. Она нам пружају највише драгоцених података.
Ниједна друга жена није толико интересовала великог српског пeсника Војислава Илића (1860-1894) као најмлађа ћерка Ђуре Јакшића Левица, односно Милева Јакшић. Пошто није имала никог свог после смрти своје старије сестрe Тијанe остала је да станује код зета Војислава у истој кући у истим собама, сама са Илићем чије су је песме заносиле, па их је као шипарница уплитала у своје снове. Планула је љубав. До тада је песник посвећивао песме својој младој жени Тијани. Сада у стиховима помиње девојку жарких очију, младих и бујних груди. Пожар се привидно стишао јер је Војислав позван у војску.
Левица је била ученица последњега разреда Више девојачке школе у Београду. Пошто је положила испит отишла је за Варварин да буде учитељица. Војислав још није преболео жену Тијану, али у тој Левици открива снажнија, дубља осећања која оставља у стиховима:
„Ал опростићете госпођице,
Што дирнух тугу ту.
Мени је драго њено лице
Још једном волим њу.“
Међутим, после одласка Левице у Варварин, да ли због даљине или девојчине плахости Војислав је почео да сумња у њу и ова вест о њој мути му мир и изазива клоност. Пише јој песме у којима је оптужује за неверство. Црв сумње је изгризао песникову душу и у тренуцима смирености помишља да није у праву, да је све можда болесно неповерење и пише песму „Сумња“.
„Векови су прошли и времена дуга,
Многа царства пала, а многа се дигла
Али моја сумња као твоја туга
Још никако није своме крају стигла.“
И Левица не може да одоли и одговара му на свако писмо. Речи као да их поново враћају у загрљај. Најзад, Војислав је дошао да је види. Држали су се за руке на обали Мораве. Сузе и речи извињења и помирења. Пољупци… заборавља се све. Шетали су свакодневно од варваринске школе до сеновите обале Мораве. Дани и ноћи су брзо пролазили. Суморна јесен се надвила над долином Мораве. Левица почиње да се плаши кад би се загледала у његове очи које су се из дана у дан испуњавале тугом. Стрепња је расла јер је песник осећао да се ближи час растанка. Једног јутра испијен и блед сео је у чезе и отпутовао. Притисли су је јади и слутње. Плашила се самоће. Зимске ноћи су дуге. Она сама у школи, скупљена под шареницама на сламарици, мисли о њему а Војислав се не јавља. У њој је било све сломљено.
Донела је брзо одлуку. Прихватила је понуду учитеља Ристе Прокића из Прокупља да се уда за њега. Ни сама не зна шта је нашла у том младом човеку. Нову љубав или само бекство од самоће. На брзину склопљен брак брзо су почеле да нагризају свађе и мржње. Растанак је био неминован после неколико месеци.
Левица притиснута пороцима у животу, дана 20.јула 1888.године, поднела је молбу Министарству којом тражи поново службу са напоменом да би „ишла ма где за учитељицу ручног рада“.
Вест о Левичиној удаји, која је 1. јануара 1888.године дала оставку на учитељски положај у Варварину, јер се испросила (17. децембра 1887.) али са молбом да јој остане право на службовање, поразила је Војислава. Туга која га је пратила кроз живот: смрт сина, смрт Тијане, смрт кћери. И сада Левичина удаја почела је да га руши. Порази…порази. Одао се боемском животу. Само на тренутке покушао је да се отргне, бележећи ка кафанским столом стихове пуне горчине и јада.
Левичина молба је прихваћена. Отишла је са бременом туге у забачено село Ђакус да сахрани своју младост. Изнурена, потиштена, увређена. Завукла се у самоћу и глувоћу села, где се леже са сумраком и устаје са зором. Болови у грудима су били све јачи. Самоћа без речи, додира, који би је вратили нечему, некоме… Војислава који по београдским кафанама растаче свој живот у страшној осами и горичини, немајући смелости да се врати.
Умрла је у двадесет петој (неки кажу у 21. години) усамљена, опустошена болешћу и тугом она, која је слушала музику стихова великог песника Србије тога доба и са његових усана испијала медовину живота, лежала је на постељи мртва, а мирис жутих дуња и смрти испуњавало је сиротињску собу сеоске учитељице. Сахранили су је на крају сеоског гробља. Ученици су јој донели на гроб пољско цвеће. Време је избрисало трагове а трава прекрила усамљени гроб који је касније зарастао у трње. На њему су сваког пролећа цветали нежно бели цветови као да причају о заборављеној љубави која лежи ту, под трњем, далеко од људи.
Данас је то незнани гроб јер се заиста не зна где почивају кости Левице Јакшић. Песник Војислав Илић у свом кратком животу, умро је у 34ој години доживео је још једну несрећну љубав. Годинама по његовој смрти, по Београду се препричавао скандал који се десио између њега и Милеве Јакшић, најмлађег детета Војислављевог „песничког и кафанског брата“ Ђуре Јакшића, која је успут била и његова свастика.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!