Орљане је насеље лоцирано у југозападном делу општине Дољевац, коме гравитирају примарна сеоска насеља. Површина насеља је 929,98 ха, број становника по попису из 2002. године износи 1612, са густином насељености од 120 ст/км. Године 2011. пописано је 1479 становника. Према пројекцији 2021. године по евидентираној стопи умањења биће 1472 житеља. То је за 140 мање у односу на 2002. годину.
Село је у углу Југбогдановачке реке и Топлице, која се у близини села улива у Јужну Мораву.Име насеља је од старе речи орљава у значењу поплава, хук, тутњава набујалих река, грмљавина, тресак, јека са планине Селичевице. Насеље је постојало у српској феудалној држави. У Хрисовуљи кнеза Лазара помињу се села Орљане и Балајна Брод која су поклоњена манастиру Раваница.
Кад је турска војска први пут освојила Топлицу пописивачи су забележили 36 хришћанских домова. Године 1734. помиње се „От Орљана Секула“. Крајем турске окупације агалучко село притискао је Шерим Селимов. Орљане је било велико село, а слободу је дочекало 50 српских домова и 513 житеља. Српске власти су 1881. године пописале 101 пореску главу. После ослобођења од турака Орљане је седиште Орљанске општине и парохије. Орљанској општини, поред Орљана, припадала су и села Држановци, Мекиш и Шарлинци, тако су наведена у попису. Црквене власти су 1894. године пописале 74 куће.
Ишчезло село Бисерка се налазило поред Топлице. То се место и данас тако зове. Ту има трагова од кућа, бунара, огњишта и ђубришта па и данас неке њиве зову по томе, као на пример „њива на буњиште“, „њива код бунара“ и др.
Вероватно да име тога потеса као и села има везе са црквом – грчки бисерика – и да стара црква на брду „Кумига“ (Комига) потиче из тог времена, а највероватније према истраживачима из 11. века. Ово село је свакако расељено сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, јер је било на удару турских чета пошто се налазило на главним путевима Београд – Солун и Дубровник – Софија. Тада је и црква запустела.
Када је Србију у 17. и 18. веку захватила општа миграција становништва и ови запустели крајеви су почели поново да се насељавају. Тако је овде дошло становништво из свих крајева Србије а делимично из Црне Горе и Санџака. Највише насељеника било је из околине Пирота, Врања, Лесковца и са Косова. По причању Димитрија Јовановића Мије, који је умро у дубокој старости – око 100 година је живео – гро становништва села Орљана, тј. прве насељенике сачињавали су људи из околине Пирота.
Како му је причао његов деда Јован првобитно насеље је било близу Мораве са њене западне стране. Куће су биле сојенице пошто се је Морава често изливала. Када је Морава почела да мења корито и да заобилази њихове куће преселили су се на ново место тзв „старо селиште“ опет близу реке – Југбогдановачке, само много мање и неопасне. Ту су подигли воденицу која је стајала до 1950. године под називом „Ђорковска воденица“.
Не може се тачно утврдити, али највероватније почетком 18. века прешли су реку и настанили се са њене јужне стране у „ново селиште“. По казивању старих људи ово је уследило због појаве болести куге (чуме) и по ондашњем веровању болест ће проћи ако се село пресели преко реке.И данас се тамо приликом дубоког орања проналазе разне ствари из тог периода: грнчарија, камени ручни млинови, маказе, прстење, темељи кућа, бунари и друго.
Када је пут Београд – Ђевђелија прошао новом трасом, а стари турски напуштени – и то левом обалом Мораве, и село се је померило према истоку тј. према путу и према рекама Јужној Морави и Топлици које су им биле погодне за риболов као и за чување и појење стоке. Тако се стабилизовало на овом месту где се и данас налази.
Према имену села, како се наводи у Летопису цркве Орљанске, највероватније да су први насељеници били из пиротског села Орља, које и данас постоји. Они су у разговору себе представљали „ми смо Орљани“ па је према томе и село добило своје име. На ово упућује и сличност обичаја који се упражњавају у том крају и овде.
Пошто је стара црква била у рушевинама а и прилично неприступачна они су на јужној падини брда „Кумига“ подигли себи цркву. Као што су у то време уопште зидане цркве тако је и ова сазидана од врло слабог материјала, тако да су је турци у време буна и ратова порушили до темеља. Све је то зарасло у коров и затрпано тако да се ни тачно место није знало већ је остао само назив „црквиште“ који се и данас чује.
Захваљујући двема побожним женама: Марији – из породице Мартиновића и Перси Јовановић, из породице зване „Шуткови“ откривени су темељи те старе цркве и на истима је од 1932. до 1936. године сазидана данашња нова црква посвећена Светој преподобној Марији Параскеви. У темељима приликом откопавања нађене су старе плоче, кандила, крстови и друге црквене ствари које потичу из половине 18. века.
До 1892. године парохија Орљанска припадала је уз парохију у Житорађи. Стари људи, како се наводи у поменутом Летопису цркве Орљанске из 1964. године, су се и тада сећали како су тамо ишли у стару Житорађску цркву на саборе, венчања, крштења и др. Од 1892. године почела је служба у Старој цркви Рожд. Св. Јована Крститеља на брду Кумњига и од тада датирају и први сачувани протоколи и књиге црквене (матичне) до данас.
Према томе може се претпоставити да је те године и освећена обновљена црква Св. Јована и да је почела да служи као парохијска црква све до 1936. године. Обе цркве су за време Другог светског рада 1941 – 1945. године прилично оштећене. Стара црква посвећена Св. Јовану била је откривена, прозори полупани, унутрашњост запрљана, споља разлепљена а дрвеће у порти посечено и порта разграђена. Звонара је била дотрајала јер су стубови били од дрвета који су иструлели.
Црква Св. Параскеве (нова) такође је била запуштена, неокречена, цреп делимично поломљен тако да је прокишњавала, стакло на прозорима поломљено готово искључиво од меткова из ватреног оружја. Порта је била разграђена и уколико је сачувана бодљикава жица (којом је била ограђена) она се је вукла по земљи запаљена. Код цркве је постојала једна зградица величине 6 x 4 м стара и руинирана, склона паду, која је служила као крстионица, сала за окупљање народа приликом великих празника, за одржавање одборничких седница и др.
Служба је вршена без звоњења јер звонаре није било. Захваљујући заузимању чланова Црквеног одбора све је ово поправљено и подигнута нова звонара код цркве Св. Петке. Као и парохијски дом а стара звонара генерално поправљена тако да и данас служи. Године 1951. подигнута је звонара код цркве Св. Петке – Параскеве. Мање звоно са звонаре код цркве Св. Јована пренето је и постављено у нову звонару. Председник Црквеног одбора био је Спира Михајловић из Шаиновца, а благајник Трајко Стаменковић из Орљана.
Године 1952. започета је изградња парохијског дома. Стара зграда, напред поменута, разрушена је и материјал од ње делимично употребљен за зидање нове зграде која је сазидана од непечене цигле (тугле). Председник Црквене општине био је Величко Филиповић из Држановца а благајник Светомир Јанковић из Шарлинца. Тутори и чланови Црквеног одбора који су се нарочито заузимали и помагали зидање били су: Спира Перић из Мекиша, Живадин Златановић, Влајко Јовановић, Александар Илић и Видојко Стевановић, сви из Орљана.
Извесни радови су обављени добровољним радом мајстора из Орљана као и превоз материјала. Међутим до 1967. године, зграда није била завршена због недостатка материјала. Тадашњи секретар Црквене општине Новак Јовановић из Шарлинца 1963. године даривао је цркви барјак и иконе. Године 1966. стара црква Св. Јована је генерално поправљена, покривена, омалтерисана, окречена и стављен је тротоар око исте. Следеће тј. 1967. године подигнута је од бетона кућица величине 6 x 4 м и око овога се нарочито заузимао председник Црквене општине Новица Петровић из Орљана, благајник Ђура Симоновић, као и остали црквени одборници а нарочито Тихомир Цветковић из Орљана.
ОРЉАНСКИ ШУПЉИ КАМЕН
Већ смо навели да Црква Рођења светог Јована Крститеља у Орљану потиче из 11. века у време византијске владавине овим просторима. У овој цркви су служили орљански свештеници, али се као најстарији памти у народном казивању свештеник Јован Првуловић звани Попа Ваче, парох житорађски, који је становао и живео у Мекишу. Од тог свештеника имамо следећи запис на почетку престоног јеванђеља: „ На дар цркви орљанској храма рождества Јована Крститеља од Господина Митрополита Михајла целе Србије при благоверном Господарје краља нашим Александрије Го јеронима јепископа Нишког. 1892. г. јунија 24 парох орљански Јован Првуловић“.
Драгутин М. Ђорђевић у свом раду о орљанском шупљем камену наводи да се етимолошко значење речи КОМЊИГА, КУКУМИГА не објашњава народним називима. Народ, па и они најстарији, приликом његове посете Орљану пре скоро седам деценија, није знао да му објасни значење те речи. По географским картама, ово се место назива Кумига. Иако је непознато зашто се то место тако зове, оно је познато широм Србије, а посебно од Алексинца до Врањског поморавља па и даље, зато што на њему постоји од старина „орљански шупљи камен“, „самотворац камен“, „сам се створија“ и „Јованов камен“, по цркви Св. Јована.
Орљански шупљи камен се налази на северном делу брда од цркве удаљен неких 300 метара. До њега се долази путем из села Орљана. Они који долазе на шупљи камен – Кумигу, то чине друмом до клисуре па се путељцима пењу уз само брдо. Некада је тај камен био усред шуме и био неприступачан. Касније када је почело крчење горе, овај камен је био привлачан за наше болеснике који су веровали да се до здравља може доћи и овим путем.
Од када је ту овај камен, нико не зна, али је тачно да је он постојао још пре црквице у коју се истовремено иде за здравље. Тај камен, сада плоча од старе меке стене, био је некада већи, у висини човечјег стаса, и „шупаљ“ да се кроз њега могло мало дете, одојче провући, а сада, дугом употребом у култу лечења и култних радњи, остао је у малим размерама. Та већ истрошена плоча, због стругања праха с ње, остала је мала. Ова плоча је подигнута на два стубића од цемента а с њене обе стране се налазе мале уџерице у којима се пале свеће. Испред култне плоче налази се један трн у камену, како је забележио Д. Ђорђевић, урастао и служио је за место на коме се по нешто од хаљетака болеснога остављало да болест, са тим стварима оде у камен и да болесни постане здрав као камен.
Причали су му људи кад је посетио овај самотворни култни камен, да је он био некада много већи и испод њега се болесно лице провлачило. Но, када се градио мост на Морави у клисури, свештеник Коста Првуловић је динамитом срушио и разбио тај камен. Наиме, Првуловић је најмио два радника: Милана Китановића и Ставру Стаменковића из Орљана да тај посао обаве и они су то и учинили, али, како народ каже, сва тројица су зло прошла. Милану Китановићу је дете пало у ватру и живо изгорело, Ставру је убио неки Циганин ражњем за печење прасади, а Костина жена је при ломљењу, у исто време пала у несвест и није се више пробудила – умрла је. Поп Косту су Бугари убили 1916. године.
Благодарећи томе сломљени камен је стајао дуго у шипражју до доласка попа Јована Војиновића који је камен уредио, зацементирао и оспособио за вршење култа. Стварно, о овом култном камену је водила рачуна орљанска црква, али иза Другог светског рата, камен је преузела орљанска комуна и приход од камена узимала у своју корист. Оно што на камен дође од текстила, црква је поклањала раније сиротињи. Овај Јованов камен, како је забележио Драгутин Ђорђевић, камен „самотворац“, у време поповања Косте Првуловића, био је запуштен, али се прича да је светац дошао у сну црквењаку Величку и питао га: „Величко, што си ти?“ Овај му одговори: „ Ја сам клисар“. Онда му светац каже „Па кад си ти клисар што не очистиш шупљи камен од нечистоћу, зар он неје Божје створење?“. Сутрадан Величко оде те очисти силно смеће около камена и све то спали.
Новац као поклон од болесника, није нико смео да узме, сем овлашћених црквених тутора. Тако је неки младић узео са шупљег камена нешто пара да купи дуван, али се „угрчи“. Због тога је морао да врати новац, да се провуче кроз камен па да оздрави.
На шупљи камен се ишло највише на празнике које црква слави – на три Св. Јована, а ишло се и обичних дана, уторком, петком и празником. На камен долазе болесни од „плача“, „падавице“, они који су од самовила „смлаћени“, „смлатосани“, „смрљосани“, „од неваљаштине“, „од реуме“(„церме“), од „тишак“, „од брзак“ и друге болести. Ово је стетиште болесника из огромног пространства из Македоније, из Београда, Крагујевца, Ниша, Лесковца, Врања, Куманова и др. Један потпуковник је довео болесног сина овде 1937. године и пошто се излечио, вратио се и, у знак захвалности, даривао камен са 1000 динара и ставио нов мантил.
Драгутин Ђорђевић је Кумигу посетио и 7. јула 1949. године. Тада су му тутори причали да су добили од болесника 1938. године 3000 динара, а пшеница је те године ишла по динар за један килограм. Тога дана када је био на Комиги, око 7 сати, на простору око лековитог камена се тискао силан свет, две – три хиљаде људи, жена и деце журило је ко ће пре да обави култ лечења. Гурало се, гушило, плакало, викало. Сви они који су приступили камену, редовно су прилагали у новцу и хаљецима који се дају да с њима на камен остане и болест. Око камена су била двојица из месне општине.
„Онај једноруки на горњој страни камена сакупљао је папирни новац, а онај доле уклањао је са камена, кошуње, чарапе, мараме, јелеге, везоглавке, опанке, укоснице, прстење, косу у праменовима и цвеће и све то класификовао, па оно што за потребу није било бацао у долину која је окренута Мекишком пољу, а што је нешто вредело, остављао на гомилу крај себе. Неки су доносили и мале хлебчиће у виду крста са прекрсницама и листићима и пупкама“, записао је Д. Ђорђевић.
Тога дана он је гледао једну нишлијку како је нуткала своју малу кћеркицу да попије настругани прах од камена с водом и кад је лепим није убедила да то мора попити, она је силом нагурала у уста малог детета ову воду с прахом од лековитог камена.
Сам обред се састојао у овоме. Стане се са западне стране камена, погледа се на исток, прекрсти се, пољуби камен па се провуче и запали свећа. Остави се што је за даривање, наструже мало праха од плоче, кашиком попије и онда баци стакло с водом и кашика. То провлачење понављају и до три пута. Малу децу до три године провлачи мајка. Стави дете под камен, а отац или баба га извуче на другу страну. То провлачење започиње ноћу, после 24 сата, и траје све до 10 сутрадан. За то време док провлачење није започело, у црквици се служи служба и читају молитве за „бољашчије“. Уочи тога Св. Јована служили су три свештеника, месни, тада Прота Душан Радовановић и још друга два суседна пароха, а на дан празника, опет месни свештеник и још друга два свештеника и том приликом би очитали око 200 молитава болесницима.
Они који су овде долазили, причали су Ђорђевићу, да им много помаже „самотворни“ камен. Неки Душан из Бадњевца, веле, много се разболео и скоро полу мртвог га дотерали колима на Кумигу. Он се провукао и отишао здрав и пешице у своје село. Кад је Ђорђевић питао једног од онх који долазе и траже олакшање својим невољама и болестима, да ли им ово помаже, одговорио му је: „Да шупљи камен неје лековит, не би долазио оволики свет“ и њему је било јасно да је овај култни камен једно од најпосећенијих лековитих камена и места у јужно ј Србији. Када је рано тога дана 1949 године стигао возом из Лесковца у Дољевац гледао је како народ куља као река уз брдо на комњишки камен.
Један ред шароликог света се тискао према брду, а други се враћао, пошто је свршио култну радњу и обичај. Тога дана и дан раније пошто се долазило и за „ноћевиште“, да би се још у току ноћи извршио обред у Дољевац је пристигло неколико пуних возова. Из Лесковца је саобраћао локални воз у 3.40 и други у 4.45 часа, а из Дољевца је било три воза у правцу Лесковца. И поред толике гужве народу је тај дан прошао у празновању, психичкој опуштености и у тражењу олакшања телесним и душевним тегобама.
ОСНОВНА ШКОЛА
Школа у Орљану настала је издвајањем из матичне школе у Мекишу. Почела је са радом 28. новембра 1936. године. Две школске године радила је као треће наставно одељење мекишке школе, а од септрембра 1938. године као самостална школа.
Школа је била смештена у новосаграђеној згради Зафира Декића, која и данас постоји. У просторијама ове зграде школа је радила све до првих послератних година, када је у селу подигнута нова школа са две планске учионице и учитељским станом, у којој се и данас одвија настава.
Први наставник школе у Орљану, како је забележио Зарије Стојковић била је учитељица Душица Бојковић. Школске 1936/37. године школа је имала 125 ученика, колико је тада преведено из мекишке школе, а разред је завршило 82 ученика. Почетком школске 1939/40. године отворено је и друго наставно одељење, а за учитеља је постављен Будимир Ђурђевић.
Ово напредно село има и активно Културно уметничко друштво „Свети Јован“ и фудбалски клуб „Орљане“, основан 1953. године, који је минуле такмичарске сезоне у лиги Нишавског фудбалског округа био најбољи и стекао право такмичења у вишем рангу. О активностима младих биће више речи у наредним прилозима на нашем порталу.
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!