Лесковац, град на југу Србије, пре свега познат по доброј храни, и јужњачком мераку у годинама иза нас је изнедрио врхунске певаче, глумце, уметнике.. а од скора у Лесковцу се рађају, расту и тренерају и будући успешни спортисти. Један од њих је управо и Александар Ценић, дечак рођен 2003. недавно је дошао у Барселонину ”Ла Масију” као један од најперспективнијих рукометаша овог дела Европе. Млађани Ценић, који је иначе и репрезентативац наше земље, у рукометне воде упловио је у родном Лесковцу, и Рк Метеору. После четири године у Метеору је дошао у ОРК ”Хисар” где му је тренер био отац, и у неколико наврата је носио дрес београдског Партизана, где је и запао за око скаутима Барселоне. – За моје прве рукометне кораке заслужни су моји тренери Драган Митровић и Братислав Микић. За мој даљи развој, свакако је најзаслужнији мој отац. – започиње наш разговор Александар. С обзиром да је члан репрезентације Србије до 15 година, у којој махом доминира ”јужна пруга” питали смо га да ли се на југу заправо игра најбољи рукомет у Србији. – Не могу рећи да се игра најбољи рукомет, али сигурно да је на много већем нивоу него што га поједини људи замишљају. – објашњава млади Ценић. Имајући у виду да је тек недавно недавно стигао у Каталонију, занимало нас је како су га тамо прихватили и колико се разликује стил рукомета у Шпанији и Србији. – Супер ми је у Барселони, све је на врхунском нивоу. И момци и тренери су ме стварно лепо прихватили. – и додаје да нема притиска зато што је део популарне ”Ла Масије”. – Рукомет у Србији и Шпанији се доста разликује, у смислу да се у Шпанији игра много бржи рукомет, а што се тренера тиче, захтевни су и једни и други. У породици Ценић рукомет је традиција. Александров отац Драган, био је и успешан играч, а сада је и успешан тренер, а млађи брат Огњен, кренуо је Ациним стопама па је тако трудом и радом, и урођеним талентом завредео епитет једног од најталентованијих ”рукометних клинаца” у Србији, па је као и старији брат обукао дрес Партизана. – Да, као што сте рекли, традиција се наставља. А што се Огњена тиче могу рећи да је талентован, а да ли ће ме надмашити стварно не знам. Прво јер не играмо исту позицију, а друго доста зависи од његовог рада, али би ми јако драго било да буде као ја, па чак и бољи. Највише бих волео да једног дана заиграмо у истом клубу и будемо један од најбољих тандема. – искрен је Ценић. Александар нам на нашу констатацију да ћемо га ускоро видети у дресу сениорске репрезентације, каже: – Мислим да је још рано за сениорску репрезентацију, идемо корак по корак, ја имам тек 15 година. Али за једно 4 године мислим да је могуће. – и додаје да су му рукометни узори Македонац Лазаров и Француз Ремили. – По стилу игре узор ми је Недим Ремили јер мислим да играмо доста сличан рукомет. А од старијих и доказаних играча свакако Кирил Лазаров. Из Србије му недостаје породица и друштво, а за своје вршњаке у земљи има јасну поруку: – Порука за све моје вршњаке је да вредно раде, и наравно да верују у себе. И на крају, покушали смо да мало збунимо Александра нашим питањем да ли би више волео титулу првака света у дресу Шпаније или квалификације за светско првенсто са Србијом, а он је као из топа одговорио: – Квалификације за светско првенство са Србијом наравно! – и тако завршио свој интервју за наш портал. Сигурно је да се овом момку смеши светла будућност, а и нашем рукомету са њим, јер је Александар Ценић доказ да српски рукомет заправо са рукометне мапе никад није нестао, и да смо ми и земља рукомета. А Александар и његови другари који су доспели попут њега до Металурга, Барселоне и других европских великана, наговештавају светлу рукометну будућност нашој земљи. Нама остаје да им држимо палчеве и навијамо сваки пут када све те дресове европских великана замене и заједно обуку онај најлепши, са државним грбом на грудима.

* Забрањено преузимање интервјуа, делова интервјуа или фотографија без дозволе редакције или аутора. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *