Горан В. Антанасковић - вероучитељ

Свако култно или место где се Богу служи има свој историјски континуитет, кроз праћење писаних и других материјалних трагова које нам историја оставља на располагање и употребу. На тај начин пратимо живот како неког храма или култног места где се народ окупља, тако и добијамо оно тзв историјско сазнање о конкретном месту. Међутим сва та места ако тако можемо рећи, живе у свести народа који живи у непосредној близини таквих места. Често пута су те приче тако тајанствене, необичне, приче које се слушају широм отворених очију. Много пута у њима и нема неке логике, плод су народне маште, а често пута у њима налазимо и врло конкретне податке на један чудесан романсиран начин. Начин где народна машта долази до свог врхунца. Начин на који ипак много пута можемо повезати и неке историјске догађаје и бар мало расветлити та стара времена. Наравно да народно предање има своју вредност, јер је то најстарији начин подучавања и чувања оних традиционалних вредности једног времена и народа. Предање је често подлога многим истраживачким радовима а и потврда или ауторитет за многа књижевна дела. Тако да и у делима Светог Саве често наилазимо на реченице као што су „ као што неко од премудрих рече“ и сл, што потврђује потребу коришћења оног што се преноси од старијих млађима.

Тако је и са нашим храмовима, црквиштима, записима и изворима итд. Свако од тих места има своју причу у народном сећању које сеже у дубоку прошлост. Овом приликом ћу покушати да изнесем пар необичних прича из старине које се могу чути у нашем народу, о настанку храма Успенија Пресвете Богородице у Житорађи. Колико су приче веродостојне не можемо знати, али можемо мало пустити машти на вољу и пробати да се уживимо у својеврстан колорит речи и помова који прате такве приче.

Елем, о нашој цркви има неколико прича које су дошле до мене кроз разговоре још од мог раног детињства. Обзиром да веродостојних података нема о времену настанка прве грађевине, а чињеница је да је садашњи храм изграђен на зидинама неког старог храма у народу је позната прича да је садашњи храм изникао из земље. У народу је позната чињеница да се некада улазили у храм „одозго“ практично с крова, што нам потврђује сондирање и чињеница да је под тог старог храма око осам метара од површине садашњег пода. И вероватно је машта одрадила своје па је дошло до овакве приче.

Следећа прича је још упечатљивија. Наиме Богородичин храм се некада налазио у планини негде изнад Топонице, и онда је по благослову Пресвете Богородице храм почео да се креће према садашњем месту. Али како се храм кретао, клизио преко поља, тако су се усеви, дрвеће, трава уздизали неоштећени где би храм прошао. И тако је храм нашао место за себе. Овде је свакако проговорила она нјчистија и најпростодушнија вера обичног народа управо она вера која укорењује један народ у свом постојању.

Једна друга прича казује следеће: Храм се налазио са друге стране Топлице у реону села Смрдића у близини смрдичког врела (извора), тако да тренутно и село носи име Извор. По причи, у близини врела се некада окупљало, захватала вода, жене су прале одећу, појила се стока итд. У та нека давна времена тамо се десио неки грех (не зна се какав), углавном црква није хтела да буде на таквом месту те је чудесно једне ноћи прешла на другу страну реке Топлице. Сама чињеница да је стари храм дубоко у земљи, наводи на претпоставку да је у неко давно време вероватно дошло до неке природне катастрофе, у којој је храм био потопљен и затрпан пешчаним наносом. Неке конкретне податке о томе за сада немамо, мада не значи да се и то неће наћи једном приликом.

Чињеница је да је овај храм одвајкада нарочито поштују наше жене те има и назив „женска црква“ и често пута ће се пред храмом видети по која женска особа да и мимо службе Божје, сврати до храма, запали свећу испред врата на степеништу и помоли се на свој начин Пресветој Богородици. Иако је ова црква читав век неосвећена, она ипак има свој живот, првенствено сакрални а потом и у причама из старине коликогод оне биле фантастичне или на неки начин чудне. Све ове приче сам још као дете слушао од својих баба и дедова, и ја сам их изнео на најједноставнији начин. Њихови описи су да будем искрен били много богатији и са много више детаља.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *