Вирус короне пореметио је животе људи целе планете, а многи од њих у тренутку избијања епидемије и затварања граница нашли су се у туђој земљи, без могућности да се врате кући и са великим страхом шта ће са њима бити.
У далекој Индији, у месту Сункудакатте, близу Бенгалора, у погрешно време нашао се један момак из нашег краја, Александар Денић (25) из Драшковца. Тамо је од новембра месеца, а иако је желео још марта да се врати кући то није могао, а не може ни сада. Наша амбасада није организовала летове из Индије, једина могућност му је била евакуационим авионима других земаља, али по папреној цени за карту од око 1000 евра, које он није имао, с тим да је могућност отказивања летова била врло вероватна, а повратак новца немогућ. Радио Копријан је ступио у контакт са овим нашим земљаком у далеком свету.
–У Индију сам дошао да радим, али и да бих избегао зиму. Бавим се ентертејнментом, тај посао ми је омогућио да доста путујем. Већ пар година уназад радим као кловн, улични перформер, а временом сам ширио програм и добијао озбиљније ангажмане. Радио сам на многим фестивалима, а прошлог лета сам кренуо најпре у Оман, где сам на карневалу радио месец дана, а затим ме је пут одвео у Индију. Овде сам радио божићни и новогодишњи програм, прославе, свадбе. Али, почетком марта све је, због короне, стало, прича за Радио Копријан Аца Хипик.
У Индији је живео на једној фарми, на ободу џунгле, где се налази и сада са Кристианом ал-Дроубијем из Новог Сада. Три месеца, након што је свима наређен карантин, није смео да напушта фарму, али као срећну околност у целој причи види то што је фарма велика, па му карантин није тако тешко пао, као што би то био случај да је остао негде у граду.- Карантин је важио за све. Изгледало је баш невероватно да град од 15 милиона становника може да стане. Али испоставило се да може. Са мештанима је било јако тешко, јер су сујеверни и мисле да је бели човек донео вирус. Чули смо приче да је доста странаца избачено из смештаја, нису их примали ни у хотеле, а најопасније је било остати негде напољу, јер странци нигде нису били пожељни. Власници фарме на којој се налазим ипак су били изнад тих предрасуда, те су нам изашли у сусрет. Не наплаћују нам смештај, само струју и гас и доносе нам храну. Иначе, власник фарме се бави хуманитарним радом, доставља пакете помоћи угроженима.
Међутим, истиче, живот на таквом месту није ни мало лак, јер су свуда около опасне животиње. – Леопарди односе псе, има гомиле инсеката и гмизаваца, кобре, шкорпије су свуда наоколо. Али пошто сам природњак, лакше сам се прилагодио начину живота овде. Ходам бос, више се и не обазирем шта гмиже унаоколо, засадио сам башту, направио кућицу на дрвету од бамбуса и палминог лишћа, малу спољну кухињу, фуруну за хлеб… Све то из чисте досаде и да бих скренуо мисли са целе ове ситуације. Струје више нема, него што је има, а једина вода коју имамо је кишница.
Када се стање са короном мало смирило, Александар је опет интензивније почео да разматра могућност за повратак кући. –Гледамо када ће се отворити границе, када крећу летови, разматрали смо и бродове и возове бусеве и стопирање. Летова је неких и било, али су били сви јако ризични и скупи. Ја нисам имао преко 1000 € да дам за лет који лако може бити отказан. Корона је прекинула сваки посао, ја већ 5 месеци ништа нисам зарадио. Новац који сам имао полако је одлазио, скоро сам морао и да позајмљујем да бих имао за храну. Што се карте тиче надао сам се можда некој помоћи, и да ће цене пасти. И то се и дешава. Како сам сазнао неки летови крећу у другој половини јула, цене нису сулудо високе као пре, делује као да је све релативно сигурно. Међутим, ја више немам пара, на резерви сам и мораћу да позајмљујем опет. Ево овим путем бих замолио људе за помоћ, дошло је време да се вратим кући. Индије ми је преко главе.
Иако је, како каже, у контакту са конзулом наше земље, амбасада му, сем приступа провереним информацијама, не може другачије помоћи –Имамо и групу на Wатсапп-у у којој су сви који су заглављени у Индији и конзул. Ту размењујемо информације. Амбасада сама не може да уради много, они нам само могу дати неке информације и то је то. А за све више од тога надлежно је Министарство спољних послова од ког нисмо добили никакав одговор, а камоли помоћ.
Највише му, како истиче на крају разговора, недостају пријатељи, породица, а од хране бурек. Из далеке Индије поздравља своје земљаке и нада се скором завршетку ове непредвидјене авантуре и повратку кући.
Ј.Козомара
Фото: Фб Аца Хипик