Када говоримо о старим златним временима Холивуда и филмске историје уопштено и култним филмовима из тог доба, најчешће мислимо на педесете и шездесете године прошлог века када је филмска индустрија досегла врхунац своје популарности и постала главни облик забаве за широке масе. С друге стране, све се мање говори о раздобљу које је томе претходило – самом почетку филмске индустрије и ери немог и црно-белог филма. Реч је о итекако богатом и јединственом времену у којем су настала нека од најзанимљивијих и уметнички највреднијих дела у историји кинематографије.
- децембра 1895.године, хладно зимско вече. Тек неколицина људи која је платила један франак за улазницу у замраченој просторији паришког Гранд Кафеа. Машина у дворани се покреће и слика тешких дрвених врата појављује се на платну. Одједном, та врата се отварају и фабрички радници излазе на улицу. Публика напето посматра пројекцију иако је реч о једноставном снимку свакодневног призора.
Тако је то изгледало пре више од сто двадесет година на првој биоскопској представи на свету. Тада је продато само тридесетак улазница, али до краја недеље дуж Капућинског булевара створили су се дугачки редови људи који су хтели да виде покретне слике које је приказивао кинематограф, тј. камера-пројектор, изум браће Луиса и Аугуста Лимиера. Ти једноставни снимци призора, који нам се данас не би чинили превише узбудљивим упоређујући с раскошним блокбастерима које смо навикли гледати, првим су посетитељима биоскопа биле права сензација.
Иако су први приказали филм у биоскопу, браћа Лимиер не сматрају се изумитељима филма. Њихови снимци су били призори сасвим уобичајених слика из свакодневног живота – приказивали су људе који се купају у мору, бебин доручак, рибицу која плива у акварију, пристајање бродова итд. Више су наликовали данашњем документарном филму него каснијем жанру играног филма који се поступно развијао. Ипак, они су били ти од којих је све кренуло.
Међу првим посетиоцима Лимиерових биоскопских представа био је и француз Georges Méliès. Премда је био импресиониран реализмом њихових снимака, сматрао је како им недостају радња и забавни елементи. Управо је зато он сам почео снимати филмове у којима је спајао сцене у једноставне, а опет занимљиве приче. Сматра се утемељитељем популарнoг жанра, научне фантастике. Изумио је и низ посебних ефеката за разне сцене. У двадесетак година снимио је скоро хиљаду кратких филмова, а његова компанија Star Film Company постала је највећа на свету. Најпознатије дело несумњиво му је Путовање на Месец (1902.), адаптација романа Жила Верна у којој пратимо посаду астронаута на путу до Месеца. Georges Méliès је током његовог стварања био и сценариста, продуцент, глумац, костимограф и сценограф. То је био један од ретких филмова у коме су сцене спојене претапањима – једна слика полако нестаје док се друга појављује на екрану. Био је и релативно дугачак (14 минута) у односу на старије снимке који су трајали 5 до 6 минута. Méliès је овим иновативним радом отворио врата будућим редитељима и надахнуо их за стварање још узбудљивијих и визуално експресивнијих филмова.
Најпознатија сцена из овог филма је призор Месеца с људским лицем у чије се око директно залетела летелица у којој су астронаути путовали.
https://www.youtube.com/watch?v=jqwGi8G8HAM
Почетком 20. века појављује се редитељ који је слављен као Шекспир екрана, David Wark Griffith. До 1913.године снимио је 450 филмова и специјализовао се за мелодраме. Како би своје филмове учинио што драматичнијим гледаоцу, користио је посебне технике и углове снимања којима је убрзао радњу и ритам наизменичне монтаже. Поштовао је викторијанску уметност и настојао је да сваки кадар компонује по узору на сликарска платна. Када је неки предмет или кретњу хтео да нагласи, користио је поступак ирис – затамнио би цели екран осим подручја око значајног детаља.
Његово најважније дело је дугометражни филм Рађање једне нације (1915.), драматичан приказ односа између две породице за време америчког грађанског рата и послератне обнове јужних држава, али и успону Ку Клукс Клана. То је био до тада најамбициознији филм икада снимљен, са спектакуларним сценама битки. Постигао је невиђен успех и његовом редитељу донео друштвени и интелектуални углед. Међутим, подигао је и масу протеста и оптужби јер је његова радња, приказ црначких ликова и порука била отворено расистичка. Неки амерички градови су одбили приказати филм, а један белац је након што га је одгледао убио младог aфроамериканца.
https://www.youtube.com/watch?v=9hTa74iH95E
Након филма Рађање једне нације (1915.), Griffith снима Нетрпељивост (1916.) која није постигла успех међу публиком јер је филм био превише слојевит и имао превише паралелних радњи за гледаоце који су се тек навикли на дугометражне филмове. До своје смрти 1948. године није снимио филм који би надмашио Рађање једне нације и умро је готово заборављен.
Временом су филмски аутори почели усавршавати технике снимања и монтирања како би нагласили битне детаље у сценама, нпр. већ код Griffith-а настаје такозвана наизменична монтажа којом се монтирају снимци догађаја који се одвијају у исто време, али на различитим местима. Тај се поступак и дан данас користи при стварању филмова.
Појављују се и прве филмске звезде, нпр. Mary Pickford, позната и као American sweetheart (америчка драгана). Због свог специфичног изгледа тумачила је улоге слатких и невиних девојака, тако да је с 27 година глумила дванаестогодишњакињу Pollyannu у истоименом филму из 1920. Када се окушала у улогама старијих жена, популарност јој је опала јер је гледаоци нису прихватили као одраслу.
Међу мушкарцима права звезда је био Douglas Fairbanks Sr. Његов шарм и атлетска грађа били су идеални за улоге у авантуристичким филмовима попут Багдадског лопова (1924.)
У 20-им годинама публику је освојила и Theda Bara, један од најранијих секс-симбола филмске индустрије. Рекламирали су је као богињу љубави чији је приватни живот био једнако узбудљив као и онај на платну, стога не чуди што је тумачила Клеопатру у филму из 1917. Улоге фаталних жена донеле су јој надимак The Vamp који је због тога ушао и у жаргон као израз за напасну, грабежљиву девојку.
https://www.youtube.com/watch?v=b9D8p1mI13A
Вамп личност је популаризовала и француска глумица Musidora која је најпознатију улогу остварила у седмосатном серијалу Les Vampires о бизарној банди која је, обучена у припијене црне комбинезоне, застрашивала и нападала грађане.
- године основано је Друштво Филм д’Арт, компанија која је снимала екранизације познатих драма и уметничке филмове надахнуте позориштем. Ти филмови, попут Краљице Елизабете (1912.), често су деловали театрално и веома драматично.
Филмска индустрија се развија у Шведској која је произвела низ оригиналних дела као што је сабласна Фантомска кочија (1921.)
Истиче се и дански редитељ Carl Dreyer чије се ремек-дело Страдање Јованке Орлеанке (1928.) налази на лествици најбољих филмова икад снимљених по избору критичара. Реч је о експресивном филму који приказује суђење француској народној јунакињи која је на крају оптужена за кривоверје-јерес и спаљена на ломачи. Dreyer се користио крупним кадром и јаком експресијом лица свих глумаца у филму и тако је на једноставан, а изразито ефектан начин постигао снажну емоцију и уверљивост. Позоришна глумица Renée Falconetti остварила је врсну улогу као Јованка Орлеанка, али касније није снимила више ниједан филм јер јој је филмска глума била пренапорна.
У Немачкој је снимљен један прави експресионистички филм Кабинет доктора Калигарија (1919.) Његова узнемирујућа употреба светла, сене и сценографије надахнула је низ језовитих фантастичних филмова названих филмови сене. Ради се о директору санаторија који хипнотизира једног пацијента да почини убиство. Међутим, приповедач који прати радњу такође је докторов пацијент, што истинитост целе приче доводи под знак сумње. Да што уверљивије прикаже приповедачево поремећено ментално стање, редитељ Robert Wiene ангажовао је експресионистичке сликаре да обликују сценографију пуну неправилних облика, преувеличаних углова и мрља боје. Они су додали и неприродне, сабласне контрасте светла и сене на позадини, а на глумцима употребили дебеле слојеве тамне шминке.
После филма Кабинет доктора Калигарија (1919.), у немачкој је снимљен један од најранијих хорор-филмова, Носферату (1922.) Он је био надахнут Кабинетом доктора Калигарија па је редитељ F. W. Murnau користио бројне експресионистичке трикове како би дочарао сабласну атмосферу. Носферату је индиректно снимљен према култном роману Дракула Брам Стокер.
Амерички редитељ W. W. Young 1915.године снима адаптацију славног романа Lewisa Carrolla, Алиса у земљи чуда са Виолом Савој у главној улози. Филм испрва није добро примљен код публике, али су каснији критичари препознали његову вредност и оригиналност.
Осим експресиониста, и други су се уметници почели занимати за ову нову врсту медија. Надреализам је посебно утицао на авангардни филм. Надреалисти су користили бизарне и узнемирујуће слике како би шокирали публику и одмакнули се од свакодневице. Најпознатији такав филм је Андалузијски пас (1928.) који су режирали Луис Буњуел и надреалистички сликар Салвадор Дали. Тај филм је садржавао почетну сцену резања ока жилетом која је запрепастила гледаоце, али и друге морбидне призоре попут слике мртвог коња на клавиру и људске руке пригњечене вратима из које извиру мрави.
Совјетски редитељ Сергеј Ејзенштејн увео је нови начин монтаже. Тврдио је да би филмови постигли већи ефект ако би се слике монтирале таквом брзином и снагом да изгледају као да се сударају. Тиме се гледаоц осећао ближе ликовима и могао се боље уживети у радњу. Ту је монтажу и увео у својим филмовима Штрајк (1924.) и најпознатијем Крстарица Потемкин (1925.) који говори о побуни на руској крстарици Потемкин и њеним последицама на становнике Одесе. У њему је посебно упечатљива сцена масакра невиног становништва који врше наоружани војници, прецизно ритмички монтирана како би се гледаоц везао уз радњу и суосећао са жртвама. Филмови Сергеја Ејзенштејна од ранијих разликовали су се и по томе што су одбацили традиционалну причу. Уместо једног главног јунака, Ејзенштејн је створио тзв. масовног јунака од гомиле људи. Филмови су му били толико утицајни да су их многе земље забраниле у страху од ширења комунизма.
Ера немог филма била је веома значајно раздобље за комедију, и то slapstick (енгл. slapstick– дрвени штап којим су кловнови лупали како би публику натерали на смех) јер су комичари посуђивали елементе из циркуса и позоришних комедија. Тада врхунац своје каријере остварује Чарли Чаплин. Његов је незаборавни лик скитнице у одрпаном, превеликом оделу, с полуцилиндром на глави и штапом у руци постао заштитно лице овог жанра. Чарли Чаплин је постао прва међународна филмска суперзвезда и милионер.
Његови најславнији филмови су Златна грозница (1925.) у којој је и позната сцена где је Скитница, изморен од глади, присиљен да једе властите ципеле, Модерна времена (1936.), критика на индустријализацију и механизацију друштва, Светла велеграда (1931.), Малишан (1921.) и Велики диктатор (1940.), један од његових каснијих филмова који је имао и звук.
Нешто мање популаран, али једнако изврстан био је и Бастер Китон, (надимак Бастер дао му је славни илузионист Harry Houdini након једног пада низ степенице, енгл. buster). За разлику од Чаплина, Китон је у својим комедијама увек био мртав хладан, безизражајног израза лица без обзира шта је радио и у каквој се ситуацији налазио, што је давало посебан ефект његовим филмовима. Они се издвајају и по темпу и прецизности гегова у којима се често излагао опасности пред огромним објектима као што су возови, бродови, котрљајуће стене итд. Најбоље остварење му је Генерал (1927.)
Осим Чаплина и Китона, публика је волела и комичарски дуо Станлио и Олио (енгл. Laurel and Hardy). Стен Лорел а је био британац а Оливер Харди американац. Они су се прославили снимањем кратких гегова у којима су глумили двојицу пријатеља с различитим карактерима.
- године почиње приказивање Певача џеза, првог звучног филма у којем је главну улогу тумачио Al Jolson. Сама прича о човеку који је радије желео певати на позорници него у синагоги није била толико узбудљива, међутим, када је Jolson завршио једну певачку тачку и нагло се окренуо према камери с речима „Причекајте тренутак…још ништа нисте чули“, публика је остала згранута чињеницом да је први пут у историји филмски лик на платну проговорио.
Убрзо је развијено више звучних састава. Звук је нарочито погодовао развоју хорор-филма. Почетком тридесетих година снимљени су неки од најпознатијих филмова овог жанра као што су Франкенштајн (1931.), Дракула (1932.) и Вампир (1932.).
У Франкенштајну, адаптацији познатог романа Mary Shelley, легендарни Boris Karloff одлично тумачи струјом оживљено чудовиште потпуно састављено од делова мртвих тела који не може контролисати властито понашање и емоције. Филм је био толико популаран да је добио и наставак, Франкенштајнову вереницу.
Дракула, Toda Browninga из 1932.године настао је десет година након немачког Носфератуа. Реч је о још једној адаптацији култног романа Брама Стокера, и то са Белом Лугосијем у главној улози. Мрачан, елегантан и шармантан, Лугоси, иначе пореклом из Будимпеште, сматра се најбољим филмским Дракулом. Хипнотичке очи и мађарски нагласак учинили су га савршеним вампиром.
Звучни филм (talkie) је у кратком времену потиснуо неми. Многе звезде немог филма су зато изгубиле своју популарност, али су зато до изражаја дошле нове. Редитељи су започели експериментисати са звучним ефектима и остварили већу напетост у радњи бројним дијалозима међу ликовима. Филм је великом брзином постајао још популарнији, а његове су звезде све боље плаћене и моћније у друштву, али и утицајне иконе и идоли бројним обожаватељима широм света.
Извор; David Parkinson; Film, Steven Jay Schnieder; 1001 movies you must see before you die, you tube.
Аутор; Бранислав Милић
*забрањено преузимање текста, фотографија, и делова интервјуа без одобрења редакције и аутора!
Divan tekst .Hvala autoru ovog teksta.