У једном од претходних текстова смо писавши о Храниславу Драгутиновићу , у коме смо представили његов лик и дело, поменули да су Драгутиновићи из Коњарника својеврсни уметнички феномен из Топлице. Из ове куће је чак шесторо уметника а ми данас представљамо, најстаријег потомка песника Радоја Драгутиновића, Андрију.
Андрија Драгутиновић је рођен 1934. године у Коњарнику, и прво је дете Радоја и Спасеније. На наш телефонски позив и на предлог да са њим одрадимо интервју овај неуморни чикица и ако у деветој деценији живота је то са одушевљењем прихватио. Ми смо посетили његов дом и разговарали са њим. На самом почетку разговора Андрија нам је открио откуд њему, и његовим браћи и сестрама та склоност ка уметности. И напоменуо да не воли да толико прича о себи, али да ће нама изаћи у сусрет.
– То не знам како бих могао објаснити, то је нешто што се не учи у школама. Вероватно су то гени нашег оца, он је био сељак песник написао је неколико књига. Поред тога наш отац је био велики моралиста, и увек нас учио поштењу. И волим да кажем, да је он склопио очи задовољан. Јер га ни у чему нисмо обрукали. Али, ми смо наследили његов таленат. – прича нам Андрија.
Андрија је своју прву песму написао још као основац, у другом или трећем разреду у старој кући свог деда Ристе.
– Чим сам научио да читам и пишем сам на доксату старе куће мог деда Ристе, посматрајући небо и месец маштао о васионском простору и већ у другом или трећем разреду основне школе сам написао своју прву песму.
Андрија се поезијом бави од ране младости, а његове песме објављене су на телевизији, радију, дневним листовима, књижевним часописима. Иначе, он је по струци правник, и цео свој радни век провео је као друштвено политички културни радник, а једно време пред пензију био је и старешина у служби јавне безбедности. Неколико књига је произашло из Драгутиновићевог пера, а између осталих то су: Збирка песама ”Огњена свитања” из 1975. године у издаваштву Дома културе у Житорађи. Интересантно је да је ово био Драгутиновићев песнички првенац у ком је један део насловљен ”црвено небо Вијетнамско” . По објављивању ове збирке амбасада ДР Вијетнам у Београду понудила је Андрији Драгутиновићу да му објављену збирку песама преведе на вијетнамски језик, и Андрија је тада постао први Југословен чије су стихове читали на вијетнамском љубитељи поезије у ДР Вијетнам. Такође амбасадор ове земље Нгујен Нуј Цам се Андрији Драгутиновићу захвалио пославши захвалницу за нови израз јаких веза које постоје између двеју земаља. Поред овог дела, Андрија Драгутиновић је још објавио 2006. још једну збирку песама ” Са ообе стране живота”, књигу приповетки ”Приче са насловне стране” такође из 2006. године, као и књигу афоризама ”Хтео сам да се обратим вама у ваше и моје име”. Током 2008. године објављен му је роман ”Сенке” као и књига афоризама и мисли ”Реплика”. У припреми су за штампање и роман ”Антоније” песме ”Последње капи суза” и ”Трагови времена”. С обзиром да код Драгутиновића доминирају глумци, Андрија је написао и две позоришне представе ”Калча са онога света” и ”Нијесам ја ка ови, чоче”. Заступљен је у лексикону Југословенских писаца и Антологији Повеља љубави за земљу, као и издању Топличких песника од Драинца до данас ”Ово је небо моје”.
Поред писања, Андрија Драгутиновић је и вичан гуслар, а како нам открива имао је и понуда да сними плочу.
– Наши су стари били добри гуслари, и ја такође. Имао сам и понуду да снимим плочу. Као основац сам у десетерцу писао песме за гусле, готово да није било догађаја у селу а да ја то нисам отпевао у десетерцу за гусле.
Поред писања и гуслања, Андрија је имао склоности и ка новинарству, па је тако дуги низ година био стални хонорарни сарадник Вечерњих новости , Радио Ниша, и активно сарађивао у Народним новинама, Топличким новинама, и књижевном часопису ”Ток”. Као свој једини пропуст у новинарском послу Андрија наводи то што се није сетио да уради интервју са песником Живадином Стевановићем, пријатељем његовог оца Радоја, али и Николе Тесле.
– Остало ми је једно у сећању, песник из Груже Живадин Стевановић које је друговао са Николом Теслом и чак ишао и да се види са њим у Америку, једном приликом је био мој гост и дуго ми је скоро до пред зору причао о Николи Тесли, а ја сам био у то време дописник Радио Ниша и имао сам сву опрему, али није ми пало на ум да све то снимим. После неколико дана сам слушао Радио Београд и скоро цео сат је један способнији новинар него ја једну лепу репортажу направио о томе, Живадин је говорио цео сат. – објашњава нам кроз осмех Андрија.
Андрија нам такође прича да поред тога што у породици има врсне глумце он нема тај таленат. И открива за шта су још Драгутиновићи надарени.
– Хранислав, Божидар и Љиљана су заиста врсни глумци. С тим што су Хране и Бошко и добри сликари, док Љиља и ја не знамо да сликамо, а ја чак не знам ни да глумим хаха, али сам ја своје ликове у књижевном стваралаштву стварао маштајући, па сам и вођен том маштом написао неколико позоришних представа. – открива нам, завршавајући свој разговор са нама.
Прелиставајући породичне фотографије, Андрија нам открива да је уз сестру Љиљану једини живи уметник од Драгутиновића, и како нам каже Љиљана воли свој Коњарник, и често навраћа.
На крају нашег сусрета са једини преостали Драгутиновићи у Коњарнику, Андрија и његова супруга Добрила нас испраћају са књигама и осмехом на лицу.