Обредне поворке, које су некада давно у нашем крају биле широко распростањен обичај, сада углавном постоје само у причама, које се, а и ту све ређе, преносе с генерације на генерацију. Такав је случај и са коледарима, најпознатијим овдашњим зимским обредом, делом обичајних радњи око Божића до Богојављења и Поклада, током интервала од 12 такозваних некрштених дана, на почетку сваке нове године. Зачеци овог ритуала међутим, корене вуку из још давнијих времена, времена веровања у читав пантеон старословенских паганских богова.
Коледарске поворке биле су сачињене од маскираних учесника, мушке чељади, у различитим улогама. Обучени у рите, са животињским маскама на глави, козјим роговима, звонима око струка и на ногама, огрнути животињском кожом окренутом наопачке, са дрвеним сабљама и мачугама, раном зором коледари су кретали у опход села. Један од коледара звао се дедица, други је био препушен у жену, коју су називали снашка, сека, млада или баба и сматрала се главним актером обреда. Коледари су имали и коњовоца, гајдаша, певаче. У њиховом обреду израженији је драмски ефекат од игре или песме, те су тако коледари током обреда упадали у кућу, викали, скакали, ударали по намештају, махали сабљама, терајући тако зле духове, караконџуле, џарали ватру, често и угарак премештали из руке у руку, ваљали се по пепелу. На крају обреда понешто и би отпевали. Иако су обред изводили у свим кућама, нису певали у домаћинствима која су била у жалости. На крају у вис се дизала и чинија са воћем са жељом за родну и берићетну годину.
Коледара у нашем крају одавно нема. Али има, додуше ретких, прича и записа о њима. Један од записа је у књигама Владимира Марјановића из Кочана, села у опшитни Дољевац, који каже да су коледари, то јест, колеђари како су их овде код нас звали, ишли у опход села почевши недаљу дана пре Божића и тако целе недеље. Зато се цела та недеља звала коледарска. У коледа су, пише он, ишли дечаци, који су знали да поју (певају) коледа, а који би од учитеља измолили дозволу да их пусти са часова да се придруже коледарској поворци. Обично их је водио неко старији, ко је носио бисаге, за поклоне. Од дарова су добијали оно што се у овдашњим сељачким кућама, током зиме, могло наћи од хране. То је могла бити вешаљка (комад сушеног меса) или пасуљ (гра), ораси.
Обичај је овде код нас почео нестајати негде између два светска рата, интензивније после ИИ светског рата, када су неки нови трендови почели да потискују оне старе. И нажалост успели у томе. Успели у толикој мери да данас у нашем крају готово нико, и то не само у млађој популацији, уопште не зна ко су коледари. Из дубоког сећања може из извући тек по нека старина, а и таквих је све мање.
Иначе, коледарске обредне поворке постојале су у многим деловима не само наше земље, него међу словенским народима уопште, само под другим именима. Први записи о њима у Србији помињу се у 13. веку. Словени су овај обред донели из своје прапостојбине, и потом га раширили свуда где су се насељавали. У Лесковцу их зову оале или лесници, по лесу, имену за шуму, и сматрају се шумским духовима, заштитницима стоке, код нас у општини Дољевац и околним местима, су колеђари, у околини Бујановца их зову сировари, у Хрватској и деловима Босне и западне Србије познати су под именом чаројице, има их и у Македонији, у Бугарској, где се помињу још у 9.веку, у Русији…..
Та распрострањеност утицала је и на слојевитост, вишезначност коледара. Етнолози их повезују са култовима предака, ватре и сунца, култом Велике Мајке или Мајке Земље, као и култом плодности.
Нема слагања ни када је само име коледара у питању. Неки стручњаци их повезују са старословенском паганском богињом Коледом, симболом плодности људи и стоке. Други пак стручњаци кажу да је у питању мушко божанство задовољства и гозби Коледа, трећи да је реч изведена из речи коло и да је симбол сунца, а основа има за све наведене тврдње.
Стара вера Словена, наиме, развила се из култа предака. Наши преци веровали су да душе не умиру, већ да настављају да живе у шумама, гајевима, понекад и у животињама. Маскирање у животињу током обреда говори у прилог томе, јер се тиме преци приказују и призивају. Са култом предака повезано је и огњиште, јер су се некад умрли и сахрањивали испод огњишта, што пак у први план истиче култ ватре. Ватра, веровало се, разгони зле силе, али и прочишћава. Томе у прилог говори и то да су коледари играли око огњишта, ваљали се по пепелу, џарали ватру да се разгори, што је повезано и са култом сунца. Радило се, наиме, о периоду године када сунце, после зимске краткодневице, почиње да јача, дан да се продужава, па су коледари тим принципом имитативне магије помагали, веровало се, сунцу да се разгори, да се поново роди, те су они уједно и соларна светковина, што потврђује и податак да се децембар на истоку земље некада звао и коледар, док се код Словена 25.децембар називао кољада. Да су наши стари јако поштовали култ сунца сведочи и мишљење појединих извора да је врховни бог старих Срба многобожаца био управо бог сунца Дажбог. Дан поновног рођења сунца, након зимске краткодневице, почетак новог живота у природи, као и дан рођења Митре, персијског бога сунца био је 25.децембар, што је уједно и дан хришћанског Божића по грегоријанском календару.
Појава два значајна лика у ритуалу, дедице и снашке, имплицира још један карактер обреда. Повезан је, верују етнолози, и са култом плодности, што је и разумљиво јер је примитивни човек своју егзистенцију дуговао земљи и стоци, а њихова плодност значила је живот и за појединца и за заједницу. Отуда и низ обреда са овим карактеристикама.
Обред се у нашем крају одавно заборавио, али су остале понеке песме, да подсећају и сведоче о њему. Да сачувају шта се сачувати да. Да можда и опомену да смо се исувише удаљили од онога што је у бити нашег народа, да смо тежећи ка прогресу мало залутали, да смо почели заборављати ко смо, шта смо.
Отворите врата,
Врата су ви златна.
Шиком шикосана,
Перјем искићена,
Перјем и ковиљем,
Смиљем и босиљем.
Стојадине домаћине,
Глас ти дође из планине,
Све се краве истелиле,
Све телчики, све бикчики,
Све се свиње испрашиле,
Све прасчики нерасчики,
Све се козе искозиле,
Све јарићи виљороги,
Све се овце изјагњиле,
Све јагањци калушасти. (Песма из околине Лесковца)
Аутор: Јелена Козомара
Гл. и одгв. уредник: Дејан Динић
Литература: „Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Насловна фотографија: „Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Овај пројекат подржала је Општина Дољевац