Добрич је простор омеђен Јужном Моравом на истоку, доњим током Топлице на југу и обронцима планине Јастребац на северозападу. Добрич представља део Нишке котлине у ширем смислу, западно од Јужне Мораве. Простор је благо заталасана висораван, благо нагнута према Јужној Морави и издубљена долинама Моравиних притока Црнатовачке реке и тока реке Топлице у горњем делу, Југбогдановачке реке у средишњем делу и Крајковачке реке у доњем делу Добрича.
Назив Добрич је старо словенско име што значи – добро поље. У хроници села Житорађа аутор Живојин Станисављевић наводи предање по коме је неки сељак у немогућности да све намете економски издржи, рекао Турчину: “Узми све до брич.“ Тако је по наведеном предању настао назив овог краја Добрич. Међутим, то показује само да се тешко живело под турцима, али не и да је тако овај крај добио име.
Најзначајнији помен Добрича у средњовековним српским изворима налази се у зборнику Живота краљева и архиепископа српских, тачније у Житију краља Стефана Дечанског од Даниловог настављача. Говорећи о припремама пред Велубушку битку, Данило настављач као место окупљања српске војске наводи Добрич поље: “И тако заповеди превисоки краљ да се сакупе сви војници српске земље отачества свога на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави. На том пољу многи од древних царева страшње битке међу собом учинише. А ту се овај превисоки краљ надао да ће се борити са бугарским царем…“
Зна се да до Велбушке битке није дошло на овом простору, али ће ово место и касније често бити коришћено за окупљање војске са разних страна српксе државе. Добрич поље је било пространо и заштићено са истока Јужном Моравом, а са запада Малим Јастребцем и зато је било повољно не само за окупљање војске већ и као бојно поље.
Постоје подаци да је Добрич и пуно пре времена владавине Стефана Дечанског улазио у састав српске државе. Добрич се помиње у бугарском апокрифном спису Визије пророка Исаије. Овај извор је значајан по томе што се Добрич доводи у везу са догађајима из IX века, и да је нешто
касније у време настанка Исаијиног списа овај топоним био у употреби. У јесен 1072. године Бодин са војском долази у околину Ниша, па би се могао извести закључак да је његова војска харала по Добричу. Познато је да је претрпео пораз можда управо на Добричу.
Стефан Немања се најпре помиње као удеони кнез источних области са жупама Топлица, Ибар, Расина и Реке, а од цара Манојла I добио је и Дубочицу. У Житију Св. Симеона, које је написао Свети Сава набрајају се жупе које је Стефан Немања ослободио од византијске власти, између осталих помиње се и Ушка.
У одговору на питање да ли је Добрич био посебна жупа, а када је улазио у састав околних већих административних области, др Марија Копривица ( Филозофски факултет Београд) наводи: „Може се извести закључак да Ушку треба убицирати на левој обали Јужне Мораве, на простору Нишке котлине, дакле на Добричу.“
Марија Копривица даље појашњава да жупа Топлица није допирала до обале Јужне Мораве, те да прецизну границу између области Реке, Топлица и Ушка тешко је одредити, па не треба искључити могућност да је простор Добрича био подељен између ових жупа. Са друге стране Добрич је у географском смислу заокружена целина, а по величини не заостаје за осталим жупама, па је по њеном мишљењу сасвим прихватљиво да је представљао посебну жупу.
Добрич је свакако улазио у посед Стефана Немање. Проширењем територије и освајањима 1183. године, границе Немањине државе померају се даље према истоку обухватајући области Нишку, Пиротску и Врањску.
Током владавине наследника Стефана Немањића је остао у саставу српске државе. Стефан Првовенчани је 1207. године на кратко успео да прошири наведену територију источно од средњег тока Јужне Мораве на области Нишку и Врањску. За време владавине краља Владислава изгубљен је Ниш и враћена граница на Јужну Мораву. Такво стање источне границе остаће до Велбушке битке.
Као погранично подручје Добрич је тада, по мишљењу Марије Копривице вероватно био од већег војног значаја, па је на овом простору долазило до окупљања српске војске пред сукобом са византијском и бугарском војском. Могуће је да је у овом периоду долазило до мањих битака и сукоба и на самом Добрич пољу.
У српским средњовековним изворима Добрич се помиње још и у делу Константина Филозофа Живот Деспота Стефана Лазаревића. Овај помен Добрича односи се на напад султана Мусе на Србију 1413. године и борбе око Копријана. И овде се Добрич наводи као место окупљања војске: „ Идођоше сви великаши код Копријана да га траже. А одговорише они који су у њему: ко после битке буде цар град је његов. Ту на Добричу дође и Арвенез бежећи од Мусе, а дође и Богдан, и неки од Мусиних пешака.“ На основу овог цитата Константина Филозофа закључак је да се Копријан налази на Добричу. Ипак по Марији Копривици питању убикације града Копријана је сложеније.
Др Андрија Веселиновић, професор Филозофског факултета у Београду, у свом научном раду „ Поморавље у српској средњовековној историји, поред осталог, наводи: „ од новог султана Мехмеда I Деспот Стефан је, као награду за подршку, добио стратешки важан град Копријан (у доњем току Јужне Мораве), који му је Муса раније одузео.“ Овде је реч о времену када су сукоби око престола у Турској завршени, негде у јулу 1413. године.
Када је Сегединским миром 1444. године Деспоту враћена земља са 24 града и Добрич је ушао у састав обновљене деспотовине. Међутим, области Крушевца, Топлице и Дубочице пописане су у саставу Османског царства у периоду август 1444. – јул 1445. године. Дакле, ове области су биле јако кратко у саставу српске државе или можда нису ни враћене. Нови султан Мехмед II је уз бившу султанију Мару, ћерку деспота Ђурђа, вратио области Топлица и Дубочица 1451. године на име њеног издржавања. Већ 1453. године ове области се поново налазе под султановом влашћу.
По свему судећи у османском административно-управном систему Добрич је улазио у састав Топлице, која је припадала Крушевачком санџку. То су села: Расовача, Злокућане, Држановац, Пејковац, Биљег, Девча, Крајковац, Батушинац као и Сечаница и Мрамор. Овај попис бележи и село Бисерка( данашње Орљане) које се појављује у повељи књегиње Милице из 1396. године.
У поменутом турском дефтеру из 1444-1445 године са подручја данашње општине Дољевац помињу се Мезгра Долофци (највероватније данашњи Дољевац) затим села Шаиновац, Пуковац, Кочане, Доња Бисерка (којег данас нема, а налазило се између Мекиша и Орљана), Орљане, део села Шарлинце. Територијално су сва ова села припада вилајету Топлица. У турском попису и 1498. године помиње се село Курвинград, у подножју града Копријана, Малошиште (једно од највећих села у нишком крају), Горња, Средња и Доња Кнежица. Има мишљења да су Средња и Горња Кнежица данашња села Ћурлина и Перутина.
Са данашњег подручја општине Житорађа помињу се Горње Дубово, Излатарје (вероватно Злата, која је раније припадала срезу Добричком), Бадњевац, Подина, Дреновац, Горњи Зладовац, Лукомир, Воловци (вероватно Вољчинце), Глашне Цркве (можда Глашинац), Црвеница ( у атару данашњег Држановца), Јасеница, Божурња и Влахово. Постојала су и села старо Момчилово, Црнатово и Самариновац. Познато је да се Дубово делило у неколико заселака, али због изгубљених страна дефтера немамо доказа за тај период.
Од данашњих мерошинских села помињу се и Доња Бресница (Азбресница), Градичине (вероватно Градиште), Костовица (можда Костадиновац), село Лудлај (Дудулајце), Балиновац и село Горњи Де (Дешилово). Иначе дефтер је непотпун, недостаје неколико првих страница, па нису наведена нека друга села са подручја данашње општине Мерошина.
По свему судећи Добрич у средњем веку као географски заокружена целина представљао је посебну жупу. Јужном Моравом као непремостивом препреком био је административно увек одвојен од нишке области. Границу између области Топлице и Добрича, па су ове области углавном делиле исту судбину.
Такав закључак даје нам и др Марија Копривица и додаје да је у периоду формирања српске државе жупа Ушка, као посебна област обухватала управо Добрич поље. У периоду успона српске средњовековне државе нема података да се у овом простору налазила посебна жупа, али је топоним свакако био упознат. Османска управа ову област је сматрала делом Топличке нахије.
Текст је део пројекта „Ово је Мерошина“ који је подржан од стране општине Мерошина у оквиру Конкурса за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја.