13.
Временом ће и рат проћи. Ниједан није трајао вечито па неће ни овај. Ако се мало чита између редова и овом се већ назире крај. Опет ће доћи период нормалног живљења. Већ се ови на врху међусобно договарају, нешто се домунђавају. Они који су почели рат ће га и завршити. Нешто ће сигурно да се промени, неко ће нешто да добије, неко ће нешто да изгуби, али рат ће да прође. Ко до тада преживи, преживео је, кога нема, нема, шта се ту може.
Проћи ће време. Заборавиће се колоне, заборавиће се борбе. Заборавиће се и овај аутобус. Заборавиће се и међусобно поздрављање ратника и дизање три прста. Додуше, извесно време ће се преостали преживели народ сећати својих јунака, хероја, храбро погинулих бораца, па и инвалида, али опет, временом и то ће се заборавити. То је старо неписано правило. Живот иде даље, ратови се најбрже заборављају. Све је то већ виђено, многи борци и инвалиди претходних ратова су то на својој кожи осетили. Зашто би сада било другачије? Све ће се вероватно поновити у стилу познате приповетке „Све ће то народ позлатити.“ Нити ће то народ позлатити, нити може позлатити.
На крају, мени није ни стало до позлаћивања. Не требају ми награде ни признања, не требају ми ордени и одликовања. Ја бих само желео да све буде као што је пре било. Само ми је важно да се мој Пера размргоди, да се мојој мајци врати осмех на лицу, да мојој Милијани будем драг као што сам некад био.
Аутобус с рањеницима је полако улазио у Ниш. У град моје младости, у град мог школовања и студирања. Колико ли сам само овим улицама препешачио? Тамо – амо, без престанка, из воље, као да сам знао да више никада нећу пешачити. Ни овим, а ни било којим другим градом.
На улицама нема живе душе. Као да није онај град који сам познавао. Од претходних стравичних бомбардовања и сејања свуда редом касетних бомби народ се престравио. И оно мало пролазника на улицама као да не примећује аутобус пун рањеника. Ко ће гледати аутобус, као да они немају паметнија посла? Као да они немају своје бриге које их оптерећују? Уосталом, није ни први ни једини аутобус са рањеницима који је стигао. Овај је из Приштине, а где су из Митровице, Гњилана, из Врања? Ко ће их све гледати?
Тек на улазу у Војну болницу чека већа група људи. Комешају се у гомили нервозно гледајући у правцу одакле би требало да стигне аутобус. Њих не плаши бомбардовање, њима касетне бомбе ништа не значе. Они чекају своје најмилије који ће доћи у неком од аутобуса који довози рањенике. Они су чекали и јуче, чекаће и сутра ако у данашњем аутобусу не буду нашли оне које чекају.
Нека чудна језа уздрхта ми читаво тело. Тамо негде у гомили су сигурно и моји родитељи. Она бојазан која ме је оптерећивала на путу од Приштине до Ниша сада је достигла врхунац. Како ће моји реаговати када ме виде у оваквом стању? Шта сада да кажем мајци када ме буде оваквог видела? Када смо се последњи пут растали сви смо плакали. Да ли ћемо се сада радовати што се поново видимо или ћемо плакати што се у оваквим околностима виђамо?
Комшија без очију као да је осетио моју нервозу. Опет ме нежно потапша по руци и тихо рече:
– Само полако, пријатељу. Знам да је тешко, али насмеши се. Имај на уму да је њима теже него теби. Види мене и ја ћу се насмешити.
Климнуо сам главом у знак одобравања, а тек после извесног времена сам схватио да он то не може да види. Затечен својом глупошћу сам сам се себи насмејао.
У праву је, треба се насмејати. Треба бар њима да олакшамо овај непријатан сусрет. Чврсто сам својом руком стисну руку свог новог, непознатог пријатеља и тако сачекао болничаре да ме изнесу из аутобуса.
На самим вратима аутобуса, на излазу, она. Моја Милијана. Бледа, исцрпљена, испијена, али лепша него икад. Разгурала је све остале присутне, прогурала се до самих врата и чека. Чак је успела да се пробије пре моје мајке и пре многих других мајки које су чекале своје синове.
Како сам се на вратима појавио, тј. како су ме болничари изнели, тако ме је шчепала и почела љубити, пресрећна што ме опет види. Тај осмех на лицу и та радост се не могу одглумити. Како сам уопште могао да помислим да ме Милијана више неће волети? Зар је у њену љубав уопште требало сумњати.
Постиђен својих мисли као дете када се нађе у ухваћеној лажи или превари нисам могао ништа да проговорим и учиним. Једино сам се препустио својим носачима који су ме журно некуд носили, не обазирујући се на Милијанине молбе да још мало сачекају.
Тек када смо мало изашли из гужве иза себе сам приметио напаћена лица својих родитеља. Корачали су тихо, као сенке, бојажљиво, с неверицом да на носилима стварно виде своје дете. После толико брига и патњи, после толико уверавања и разуверавања да им је син жив или не, после толико нетачних информација када ће доћи из Приштине, после толико узалудно сачеканих аутобуса, коначно, њихов син.
„Треба се насмејати“, одзвањало ми је у глави, а сузе су саме потекле низ образе. Не знам да ли су радоснице што сам и ја њих поново видео, или су жалоснице јер у овом моменту се не зна ко кога треба да жали, ја њих или они мене. Углавном, сузе су лиле као из кабла.
Моји родитељи нису плакали. Стегли су своје образе и своје душе и обећали једно другом да преда мном неће плакати. Или су своје сузе већ исплакали јер плачу од момента када су чули за трагедију. Само су мирно корачали иза болничара милујући ме погледима, не прилазећи ми и не додирујући ме, плашећи се да ме на неки начин не повреде. Тек када су му двојица болничара удобно сместила у једној соби, мајка ме снажно загрлила јецајући.
-Само кад си ти мени жив и здрав!… Само кад си ти мени жив и… Само кад си ти мени жив. Само кад си ти мени жив. – понављао је у грчу мој отац грлећи моје осакаћене ноге, са болом се уздржавајући да не плаче.
-Само кад си ти мени жив.- једва разговетно понављала је мајка, као неку напамет научену молитву, и сама не верујући у оно што изговара.
-Само кад си ти мени жив.- понављала је и Милијана с неверицом посматрајући моје крваве завоје тек сада свесна степена моје осакаћености.
14.
Све што почне мора једном и да се заврши. Некада пре, некада много касније али свему једном дође крај. Рату поготово. Тим пре што га већина људи није ни желела, што га се већина плашила. Једног дана, изненада, када се то намање очекује, када се већ у главама напаћених људи створи убеђење да се овај пакао никада неће завршити сретну се двојица или четворица људи, седну за сто, потпишу нешто, стегну једни другима руке, насмеше се у камеру и готово. Завршено… Рат је завршен, постигнуто је мирно решење. Прекину се борбе, прекине се бомбардовање, нестане злокобно завијање сирена које упозоравају на опасност. Нестане одвратно ноћно оргијање свемоћних бомбардера који у име демократије по сву ноћ сеју ватру и смрт по недужном народу.
Завршило се оно што није требало ни да почне, нестало, као да га никада није ни било. Они што су овима стегли руке јавно их похвале, дају изјаву за штампу, попију по једну две у име мира и оду. Оду на неко друго место да почну оно што су овде почели са јасном представом када ће га и како завршити. Ови што су пружили онима руке такође дају изјаве за штампу, попију по једну, две у име мира, објасне како и зашто је добро што је то и то потписано, објасне како смо ми на крају победили јер смо морални победници, поделе у то име хрпу медаља и одликовања и наставе по старом. Све се одједанпут завршило, сви срећни, сви весели, као да се никада није ништа догодило. Народ се весели, свуда се чује музика, песма, игра се и пева до касно у ноћ.
Рани мраз се изненада, као што је и дошао, повукао, по ливади огрејало сунце. Цвеће и травке окупане јутарњом росом блистају на сунцу. Ливада живи свој живот пуним плућима, још лепше и заносније него што га је живела. Нико се више мраза и не сећа. Шта је урадио? Кога је упропастио? Кога је осакатио? Као да је то сада некоме важно на оваквом сунцу? Важно је да је поново огрејало сунце, да се може мирно и безбрижно живети.
Само старе сасушене травке које још поносно усправно стоје, опомињу на страхоте које је мраз учинио, али то више ником није важно. Чак, сви се труде да их некако склоне, да их ућуткају, да што пре нестану да не би ружиле овако лепу ливаду. Све више почињу да нарвирају неке важне појединце, иритирају јер их вероватно подсећају на време када су кукавички сагнули главу да би се спасли мраза, а сада би желели да се тај кукавичлук заборави или оправда.
Појединци, опет, на сва уста причају о славним данима, о храбром војевању, о незаборавним херојствима и подвизима иако су савршено свесни да ни они сами, као и они којима о томе причају, нису ни видели а камо ли учествовали у било каквом војевању. Тек када се у свом заносу лажи забораве па почну да причају некоме ко је тамо заиста био мало се постиде али то веома кратко траје.
Лежим у болници ево скоро ће пуна три месеца. Рат се већ одавно завршио. Постигнуто је некакво мирно решење, стичем утисак да се већ заборавио као да никада није ни вођен. Они који су имали среће да га преживе без последица живе свој живот пуним плућима. Оне који су били те среће да их погоди из прве, већ је трава проникла. Њих се сећа једино најближа родбина и већ по који добар пријатељ. Остали су их избрисали из својих меморија као да никада нису ни постојали. Где су били,шта су радили, зашто су погинули? Јесу ли морали погинути? Ко се сећа младог капетана с брчићима који је погинуо приликом бомбардовања касарне у Куршумлији? А осталих људи? Осим њихове најближе породице њихових имена се више нико и не сећа. Верујем да у некој фиоци нечијег радног стола постоји списак погинулих али тај списак ће у тој фиоци вероватно пожутети али ће тешко догледати светлост дана. Као да се неко стиди да призна да смо учествовали у рату, као да је некога срамота да каже да су многи у том рату за добробит свих дали он што је сваком живом створу ваљда најдаргоценије, свој живот.
Једино смо остали ми, који нисмо имали срећу да преживимо рат без последица, а опет нисмо имали срећу да нас погоди из прве, да се вуцарамо, да се прегањамо, да се убеђујемо, да тражимо нека права, да сведочимо, да опомињемо, да упозоравамо.
Одмах после рата, након што смо победили, нека висока војна делегација је дошла код нас неколицине рањеника, сликала се са нама, обећала куле и градове и отишла. Затим је стигла нека делегација политичара, очитала нам лекцију о нашој јуначкој борби, казала нам да ми нисмо ни свесни шта смо све урадили за наш народ, такође се сликала и отишла. Куле и градове које је она обећала нећу ни да помињем. Онда је дошла делегација Војне болнице и рекла да пошто више нисмо војни обвезници морамо наставити лечење у некој од цивилних болница. Они нас могу, због хуманости, лечити још недељу – две, а онда куд који мили моји.
У међувремену се војна делегација због прекоманди и унапређења добивених за заслуге у рату, расформирала, а формирала се нека нова, којој смо док се са смешком сликала са нама, морали причати шта нам је све прва делегација обећала. Објаснили су да је прва делегација обећала нешто што није било у њеној надлежности, да ће се они потрудити колико је у њиховој моћи да се наша права испуне, опет се сликали и отишли. Делегација политичара више није ни долазила, имала је преча посла око припрема за изборе.
Моје ране су полако зацељивале. Већ после петнаестак дана сам имао још једну операцију. Још нешто су морали да ураде, а онда ме послали на пластину хирургију, како би ми припремили остаке од нога за касније намештање протеза. Сваким дамом ми је било све боље, а пио сам све мање лекова. Ускоро се ближио и дан када ћу бити у стању да напустим болницу.
Дуго сам се бојао да за време замене завоја погледам у своје осакаћене ноге. Увек сам налазио неки разлог да гледам на другу страну. После превијања сам мирно посматрао завоје, на то сам се већ био навикао, али ме страшно плашило шта се налази и како изгледа оно испод завоја. Тек после извесног времена успео сам да се окуражим, да погледам оно што је остало од мојих ногу.
Уплашено, стидљиво, крајичком ока, као заљубљени младожења на свом венчању, једног јутра дом ми је сестра скидала старе завоје, бацио сам поглед на своје ноге. Унакажени патрљци зацрвенели су се испод завоја. Лева нога скоро под правим углом пресечена тачно на средини бутне кости. Мишићи који су се налазили око кости деформисани, сасушени, неправилни. Кожа која се поново формирала око кости нежна и осетљива. Скоро да не личи на кожу. Чини ми се, када бих је само дотака да би пукла. Десна нога иста, само мало дужа. Она је прекраћена мало ниже, на завршетку бутне кости, одмах изнад некадашњег колена.
Нежно сам рукама помиловао своје ноге, очију пуних суза. Лепе моје, где ли сте сада? Да ли ће вас неко опрати, да ли ће вас неко помиловати? Или трунете на пустом Батлавском пољу? Оно што није граната, то су пси већ одавно растргли, можда се само још по која кошчица бели на сунцу.
Пипао сам рукама своје патрљке, а да на њима ништа нисам осећао. Како су ми касније доктори објаснили, због покиданих нервих завршетака нисам могао у том пределу ништа да осетим. Ни топло, ни хладно, ни притисак, ни бол. Тек горе, вишље, испод саме карлице на притисак руком могао сам у мозгу регистровати осећај на притисак. Замолио сам сестру, да без обзира што не могу ништа да осетим, да пажљиво поступа са мојим патрљцима.