Родоначелник династије Карађорђевић, Ђорђе Петровић Карађорђе рођен је 15. новембра 1752. у селу Вишевцу, у лепеничком срезу. За време Отоманске окупације Србије и Балкана. У то време, Срби су чешће користили презимена настала као „очевска“, него породична презимена. Родитељи Ђорђа Петровића били су Петар и Марица Живковић. Ђорђе Петровић оженио се 1786. године Јеленом Јовановић из Маслошева. Из тог брака родило се седморо деце – ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка, и синови Сима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Кишињеву, Русија) и Александар.
Убрзо по заснивању породице Карађорђе је прешао у Срем, где је као добровољац учествовао у аустријско-турском рату 1787-1791, под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин.
По повратку у Србију, Карађорђе одлази у хајдуке, у чете Лазара Добрића и Станоја Главаша, а затим и сам постаје вођа устаника. Успостављање ограничене самоуправе у Београдском пашалуку омогућава Карађорђу да се врати земљорадњи и трговини и уреди своје имање у шумадијској варошици Топола.
Релативни мир у Србији престаје 1801. године, завођењем јаничарске страховладе. Српски народ доспева у најтеже стање ропства, понижења и патње, незапамћених од пада под Турке. Јаничарски терор кулминира покољем најугледнијих Срба – сечом кнезова.
Као одговор на покољ и догађаје који су му претходили, преживеле српске вође састале су се на народном збору у Орашцу, на Сретење 14. фебруара 1804. године. Окупљени побуњеници изабрали су Карађорђа Петровића за вођу устанка против дахија. Од тог дана његов живот постаје нераскидиво везан за судбину Првог српског устанка. Он постаје средишна личност и покретачка снага свенародног покрета за национално ослобођење. Он је врховни предводитељ, Господар и Вожд српски, државотворац, војсковођа и дипломата.
После погубљења дахија, устаници се супротстављају султановој војсци. Уследиле су српске победе у биткама на Иванковцу 1805, Мишару и Делиграду 1806. Крајем 1806. године устаници ослобађају Београд, а 1807. године у Србији више није било турских утврђења. Ове победе су се догодиле пред сам почетак Руско-турског рата крајем 1806, присилиле су Турке на преговоре. “Ичковим миром”, Србија је требало да постане вазална турска кнежевина, али су Карађорђеве амбиције биле пуна независност и ослобођење свих Срба под турском влашћу. После склапања савеза са Русијом у пролеће 1807, рат против Турске се наставио. Ослобођена је јужна Србија, а српска војска продрла је у област Рашке и успоставила везу са Црном Гором. После пораза на Чегру, Срби су се повукли на Мораву, настављајући борбе у Тимочкој крајини и Подрињу.
Упоредо са ослобађем територија, стварана је српска државна управа и учвршћиван положај Вожда. Основани су Правитељствујушчи Совјет, судови, поште, регуларна војска, Велика школа у Београду и основне школе по свим већим местима у Србији.
Карађорђеви закони и уставне реформе дају Србији карактер правне државе. Крајем 1808, он је проглашен за наследног српског вожда, а Уставном реформом из 1811, учврстио је свој положај вође устаника и државе.
Мир није трајао дуго. Због Наполеоновог похода, Русија потписује мир са Турском 1812. и оставља Србију да се сама суочи са неупоредиво бројнијом и боље опремљеном турском војском. После неприхватања Букурештанског мира и пропалих преговора, Турци покрећу велику офанзиву 1813. године. Дугогодишње ратовање ослабило је српску војску, и Први српски устанак у крви је угушен.
Карађорђе је са породицом и најистакнутијим војводама прешао у Аустрију, а потом у Бесарабију (Русија). После неуспелог покушаја да да убеди руског Цара да уђе у рат против Турске, Карађорђе ступа у контакт са грчком организацијом “Хетерија”, чији је циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе. Са намером да покрене заједничку борбу, Карађорђе тајно прелази у Србију. По налогу турског везира и Кнеза Милоша, Карађорђе је убијен у Радовањском Лугу код Смедерева, у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године. Његово тело почива у маузолеју цркве Светог Ђорђа на Опленцу, задужбини Краља Петра I.
Карађорђева популарност прерасла је временом у легенду и изван граница устаничке Србије. Хришћани су у њему видели божијег изасланика, Срби из Аустрије сматрали су га својим царем који ће их избавити из руку туђинаца, а црногорски митрополит назвао га је ујединитељем српског народа. И за савремену генерацију Срба Карађорђе је синоним народног вође, идол и инспирација.