Од како су друштвене мреже и интернет преузели водећу улогу у информисању и повезивању читавог света, теорија  Маршала МекЛухана о „глобалном селу“ се показала непогрешиво тачном.Нема више никакве сумње да живимо у великом селу где се сви међусобно познају. Појавом фејсбука, стављен је печат на теорију, која је данас постала наш практични живот.

Захваљујући интернету све нам је доступно „на длану“. Знамо шта раде комшије, ко је кога тужио, ко се са ким посвађао и ко је шта вечерао. Слажете се са мном да и на селу понекад овако функционишу ствари, а сви ми који смо рођени и одрастали на селу, знамо да је тако.

Управо је ова блискост и повезаност људи, била основна претпоставка за развој теорије „глобалног села“.

Нисам сигуран која је села  Маршал МекЛухан узео као модел, али сам сигуран да није узео, нити чуо за Јасеницу, Вољчинац, Грудаш, а најмање сам сигуран да је чуо за мој Бадњевац!

Сва ова села која сам набројао и још њих тридесетак, чине Општину Житорађа. Свако је специфично, препознатљиво по нечему, али пре свега по људима. На ширем плану, људи из различитих села, једни друге идентификују по занимањима, или по презименима. Међутим, оно што је карактеристично за људе из истог села, јесте да једни друге идентификују по припадности читавим фамилијама и обично је главна идентификација презиме које се деконструише и од њега направи нова кованица.

Поред презимена, постоје и други начини идентификације и препознатљиви су само за једно село.

Село где сам рођен, једно је од највећих у општини – Бадњевац. У њему живе добри и честити људи, а међу њима доктори, инжињери, професори, правници, економисти, високорангирани официри…

Последњих десетак година не живим у Бадњевцу. Живим у Сарајеву, али нисам први из Бадњевца који је живео у главном граду Босне и Херцеговине, но о томе ћу писати неком другом приликом…

Оно што је за мене остало као главна асоцијација на мој Бадњевац, јесу фамилије. Ево, и сада док пишем ово, стварам слике сокака, радости када су нам увели улично осветљење и свих оних несташлука које смо правили као деца. Чини ми се да и данас живим у убеђењу да село као што је Бадњевцу не постоји нигде више у Србији. Верујем и да не постоје људи као што су Бадњевчани, нити постоје фамилије и имена фамилија као што их има у мом родном месту.

Искрено се надам да ми моји Бадњевчани неће замерити што ћу их у тексту ословљавати онако како их сви знају и да ће све ово добронамерно схватити.

Написах већ да се породице идентификују по презимену које се прилагоди, па тако у Бадњевцу живе Величковци (чини ми се да је најбројнија фамилија) од Величковић, Дининци (Динић), Петровци (Петровић), Ћиринци (Ћирић) и да не набрајам даље. Чак постоји и незванични назив улице:Петровски сокак.

Међутим, није ми ово толико занимљиво, колико ми је и као клинцу било занимљиво да у Бадњевцу живе Вуци, Врапци, Зајци, Гугутке…

Од ових фамилија, најбројнији су Вуци и чине их породице Стошић. Како је дошло до „доделе“ имена фамилије, не знам, али знам да свако ко је из Бадњевца разликује Живе Вука (Живорад) и Живе Македонца, или Драгана Вука и Драгана Андриног. Није то исто…

Они су јако вредни људи. Доста њих живи и ради у Француској, неки су се давно одселили у Прокупљу и тамо живе и раде. Вуци нису само гастарбајтери. Међу њима је један војни официр, па ветеринар, полицајац…

Зајци (Зечеви) чине само једна породицу. Денис је мој школски друг, саобраћајни је полицајац и годинама живи у Београду.

Врапци су мало већа породица. Врло су вредни и поштени људи. Сећам се да је код њих било огромно весеље када се у фамилији родило мушко дете. Данас је то одрастао човек и чини ми се да се надавно оженио…
Међу свим фамилијама постоји огромно поштовање, јединствени су и ово посебно важи за нове генерације.

Ово је само мали део онога што чини Бадњевац специфичним, а за мене јединственим местом. Заправо, у Србији постоје два Бадњевца, али само је један прави.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *