Власта Н. Ценић

Кроз историју КПД “Троречје” (некадашњег КПД “Петар Кочић” Кочане) испричаћемо причу о култури овога краја.

1. део

Територија општине Дољевац, којој припада село Кочане, обухвата део плодне Jужноморавске долине између градова Ниша и Лесковца, односно јужни део Нишке и северни део Лесковачке котлине, које су у њеном средишном делу повезане Курвинградским теснацом. Овај интересантан природни пролаз, кроз који се провлаче Јужна Морава, железничка пруга и друмске саобраћајнице, чини најистуренији обронак планине Селичевице, на коме се, на источној стани, налазе остаци древног, средњевековног града Копријана.

На десној обали Јужне Мораве налазе се села: Белотинац, Чапљинац, Кнежица, Ћурлина, Перутина, Малошиште, Клисура, Чечина и Русна. Остала насеља су на десној обали и то: Мекиш, Орљане, Шарлинац, Дољевац, Шаиновац, Кочане и Пуковац.

Село Кочане је удаљено од Ниша 18, Лесковца 24 и Прокупља 25 км. Другим речима, раскрсница путева за ове градове налази се управо у овом селу. Атар села Кочана налази се у сливу трију река: Јужне Мораве, Топлице и Пусте реке и углавном припада равничарском делу терена.

Сва села у сливу реке Јужне Мораве су стара српска насеља насељена још у доба стварања српске средњевековне државе. Многа од њих се помињу у ретким споменицима из доба Царства и Деспотовине. Неке помиње и Михајло Лукаревић Дубровчанин и Новобрдски трговац у првој десетини XV века. Најпотпуније податке о овим селима садрже Турски извори: разни пописи, почевши од владе Мехмеда II па надаље, на пример дефтер Алаџа Хисар из 1516. године. Тада је село Кочане забележено као село Кочањ.

У српској историји Кочане се први пут помиње крајем XIV века, у време кнеза Лазара Хребељановића. Кнез Лазар је 1372. године обновио Корвин град који је у непосредној близини Дољевца и Кочана. Остаци овог древног града још увек постоје и пркосе времену.

По народном предању село Кочане формирано је за време Турака и то од кућа које су изашле из данашњег Дољевца. Име пак Кочане село је добило по Турчину Кочањлији, чије се место и у Турској звало сличним именом.

У својим белешкама Милан Ђ. Милићевић забележио је 1878. године да Кочане има 97 пореских глава и да је од окружног места удаљено приближно 4 км. Непосредно после ослобођења повољан положај, плодна земља и погодни климатски услови били су привлачни за живот и рад људи што је условило досељавање становништва у ове крајеве.

Већ 1889. године Феликс Каниц је на својим путовањима кроз Србију обишао ове крајеве. Према сачуваним забелешкама, он је на путовање у ове крајеве кренуо 29. октобра 1889. године железницом од Ниша до Лесковца. У Кочане је стигао из правца Лесковца преко Печењеваца, Драшковца и Пуковца у време бербе грожђа.

Записао је: “Пред Кочаном смо престигли кола која су живописно изгледала: била су пуна шаролико обучених жена и виновим лишћем окићеним девојкама које су певале. Упоредо са њима ишла су два мушкарца у оделима од беле абе и са фесовима обавијеним шареним платном знаком да су постали кметови. Наши жандарми су у шали затражили од младих бахаткињама мало грожђа, а оне су одговориле врло радо али само ако платите.”

Основна школа у Кочану, заједно са основном школом у Мекишу, спада у ред најстаријих школа у Добричком срезу и Топличком округу после ослобођења од Турака. Прва школа у Кочану била је смештена у кући турског спахије, некадашњег господара села. Према сачуваним сећањима, турска кула се налазила у дворишту Борисава Јовића. То је била велика зграда подигнута на стубовима. Имала је приземље у коме је била смештена коњушница и друге просторије, док су на спрату биле бегове просторије. Зграда је порушена 1918. године, а у записима о раду школе стоји да је у дворишту била још једна зграда у којој су ноћевала деца из удаљених крајева. Школске 1879/1880. године било је уписано 35 ученика у први разред, а њих 28 је завршило разред.
Нема много писаних података о раду школе, али се зна да је школске 1880/1881. године учитељ био Риста Угриновић, а 1892. Никола Мишић. Такође, забележено је да је једно време учитељ у основној школи у Кочану био и Михајло Шпанић. Школа је радила све до Првог светског рата, када због насталих околности прекида рад. Тек 1924. године школа наставља са радом и све до данашњих дана није престајала са радом.

Ђаци на путу од школе до куће ( јуна месеца 1941. године )
Ђаци на путу од школе до куће ( јуна месеца 1941. године )

У периоду 1924-1929. године настава је извођена у црквеном конаку. Први учитељ у основној школи у Кочану после Првог светског рата био је Властимир Илић, а после њега службовали су Илија Јовановић и Д. Вучковић. Нова школа, односно данашња школска зграда подигнута је у периоду 1927-1929. године.

Од 1929. до 1936. године овде су радили као учитељи брачни пар Надежда и Момчило Поповић, које касније, од 1936. до 1950, замењују учитељи Љубица и Петар Пекић. За време Другог светског рата Петра Пекића, који је био у заробљеништву, замењују Растко Чемерикић, Љубиша Ружић и Атанасије Богдановић.

Учионице су биле скромно опремљене, са клупама, столом за учитеља и једним орманом. Увек су биле чисте и одржаване, није смело по њима да се пише, а још мање да се урезују имена или поруке. Сала је коришћена за приредбе и окупљања, имала је дрвене клупе и позорницу. Ту су врло често одржаване како ђачке тако и приредбе Културно уметничког друштва “Петар Кочић”, које је било врло активно. У оно време није било струје, али то није сметало, а још мање спречавало да се представе одржавају при светлу петролејки. Настава је одржавана у четири разреда, пре и поподне. Пре подне су углавном ишли млађи разреди, а по подне старији. Сваки разред је имао по два одељења.

Слика основне школе у Кочану
Слика основне школе у Кочану

Власта Н. Ценић

КУЛТУРНО ПРОСВЕТНО ДРУШТВО “ТРОРЕЧЈЕ” КОЧАНЕ

Кроз историју КПД “Троречје” (некадашњег КПД “Петар Кочић” Кочане) испричаћемо причу о култури овога краја.

2. део

Kултурно уметничко друштво “Петар Кочић” из Кочана формирано је 1939. године. За формирање једног оваквог друштва потребна је била база. Ту базу је село поседовало и имало своје вође и иницијаторе а то су били тадашњи учитељи у селу Петар са супругом Љубицом Пекић.

Посебно треба истаћи учитеље: Петра Пекића, Александра Златковића, Љубицу Пекић и Даницу Златковић, који су били главни носиоци и организатори друштва. Њихов рад је у многоме задужио житеље села.

Учитељи испред основне школе у Кочану 1939. године.
Учитељи испред основне школе у Кочану 1939. године.

Први подухват у припреми комада била је приповетка “Вода са Планине ” и “Ђидо “. Све представе су приказивали по селима: Кочану, Дољевцу, Брестовцу, углавном по кафанама, јер домова културе није било. Главни глумци који су учествовали у приказивању ових представа били су: Мика Павловић, Властимир Јовић, Власта Маринковић, Миле Јованови, Живче Маринковић – Македонац чији је отац у то време држао пекарску радњу у Кочану. Са сигурношћу можемо да тврдимо да је ово била прва драмска секција са села, у бившем Добричком срезу.

Нажалост, ово друштво је живело само две године и престало са радом због окупације земље од стране Хитлерове Немачке 1941. год.

После ослобођења од окупатора КУД се обнавља па сада поред драмске секције формира: фолклорну, хорску, рецитаторску, као и библиотеку са читаоницом. Читаоница је смештена у згради Савке и Мирке Ђорине, па касније у црквеном конаку и кући Миленковић Чедомира – Црногорца.

Драмска секција КУД “Петар Кочић” је од 1945. год. па до 1955. год. спремала дела – комаде као што су: Зона Замфирова и Ивкова Слава и пригодним програмима обележавало све државне празнике у то време: Први мај, Седми јули, 22. децембар, 29. новембар и Нова година.

Све активности КУД од 1947. до 1955 год. водили су учитељи Даница и Александар Златковић. Они су одабирали, организовали и режирали комаде. Поред ове активности припремали су фолклорну и хорску секцију.

Поред учитеља Данице и Аце Златковића комад Кир Јању режирао је Бошко Миленковић – Црногорац и играо главну мушку улогу Кир Јање. Поред њега учествовали су његова супруга Дивна и Миле Костић – Чирак.

Од 1955 до 1967 год. на челу КУД. долази један млад, искусан и амбициозан учитељ Миодраг Станковић који са супругом Евицом режира и игра све главне улоге у представама. Евица је играла све женске улоге. Чувена је њена улога Зоне из Сремчевог романа Зона Замфирова и Коштане из истоимене представе. Њена глума је засмејавала али и приморавала гледаоце да се расплачу. Била је велики таленат за глуму и права је штета што се није определила за то занимање.

Гардеробу за одговарајућу представу друштво је добијало из Нишког позоришта уз помоћ управника позоришта Љубише Ружића који је једно време, за време рата, био и учитељ у Кочану.

Имало je инзваредних глумаца-це, редитеља, шминкера, костимографа, шаптаче, рецитаторе, организаторе. Стално су припремали нове представе и дела – комаде које су презентирали мештанима. Учествовали су на општинском, регионалним и другим такмичењима.

Ове слике су из представе комада –дела Два наредника са глумцима и редитељем Миодрагом Станковићем.

Најпознатија дела која су драматизовали и представљали публици била су дела: Стевана Сремца, Борисава Станковића, Бранислава Нушића, Милована Глишића и многих других, а најпознатије драме: Коштана, Зона Зафирова, Нечиста крв, Сумњиво лице, Глава шећера, Ни око шта, Шило за огњило, Николетина Бурсаћ, Два наредника, Сеоска учитељица и много, много других дела.

Ово друштво је у то време била посебна културна оаза, која је покретала све снаге и обједињавала све активности (културно – просветне, друштвено – политичке и комуналне). На приредбама представама изворни мелос овога краја и фолклор фасцинира и одушевљава посетиоце у прпуним салама сеоских домова културе.

Било је изванредних глумица и глумаца од којих су били најпознатији :

Чедомир Ђорђевић – Бајка, Миодраг Станковић, Евица Станковић, Миодраг Петковић –Чкаља, Душан Павловић, Веља Стевановић, Аца Вучковић, Бока Јовановић, Миле Костић –Чирак, Душко Марјановић –курјак, Мичић Томислав – Кљуница, Томислав Николић –Мишка, Томислав Павловић –Соћа, Влада и Јагода Павловић, Брана и Бора Стевановић, Новица Ранђеловић, Душко Станојевић – Сољба, Тома Крстић, Новица Мицић – Пинтер, Раде Вељковић – Чипра, Велибор Милошевић, Павле Динић-Црногорац, Љубомир Момировић – Бура, Властимир Милошевић – Кекец, Мики Вучковић – Кана, Стојан Павловић, Милче Костић, Вера Костић, Љубинка Младеновић ( која је била изванредан рецитатор ), Светислав Мичић-Лецан, Момчило Стефановић-Ћирков и много других глумаца и стартера.

Декоратерску секцију организовао и водио је инг. Драги Ранђеловић. Њему раме уз раме је помагао Душан Момировић –Сомбор који је служио за намештање и промену кулиса између чинова у представи.

Наравно, успеху свим овим представама неби могло да се замисли без доприноса Владе Павловића као суфлера – шаптача. У овом послу је био ненадмашан, прави професионалац .

Слика Миодрага Станковића у представи комада Сеоска учитељица
Слика Миодрага Станковића у представи комада Сеоска учитељица
Слика из представе Сеоске учитељице
Слика из представе Сеоске учитељице

Власта Н. Ценић

One thought on “Културно просветно друштво “Троречје” Кочане”

  1. Изванредан текст, надам се да ово није крај већ почетак оваквих активности. Ни на једном месту нисам нашао оволико систематизованих историских података о нашем селу. Надам се да ћете ускоро преточити то у књигу и тиме младима пробудити регионални идентитет. Дефинитивно постоје светле тачке у нашој историји на које требамо бити поносни.

    Н.Т.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *