Вољчинац се налази у североисточном делу територије општине Житорађа у Топличком округу. Засељен је на левој обали реке Топлице идући ка Јужној Морави. Атар села је правоугаоног облика. Већим делом са запада је житорађско поље и нешто мање пејковачко. На северу су Самариновац и Држановац. Гранична линија са Шарлинцем на истоку је уједно и гранична линија са општином Дољевац. Југоисточно је Бадњевац а јужно Јасеница, житорађска села. 

Делимично природне границе на северу чине самариновачко брдо (293м), Големи брег (300м), Држановачки брег (277м) и на североистоку је Мекишко брдо (258м) које припада дољевачкој општини.

Радови на изградњи моста на Топлици

Река Топлица наизменично пресеца вољчински и јасенички атар. Из житорађског у вољчинско подручје река најпре улази у правцу запад – југ и то југозападно од потеса Селиште. Иде на кратко кроз јасенички и нагло улази у вољчински атар, прави велики лук око потеса Пруд, у благом луку поново пресеца атарску границу да би трећи пут ушла у вољчинско подручје. Одавде после правог тока јужно од потеса Испод Цигана улази у атар села Бадњевца. На крају се враћа југоисточно од другог Селишта и ту чини границу са бадњевачким подручјем у које затим улази. Ове атарске границе утврђене су 1939/1940. године.

Стари називи потеса

Атар села захвата површину од 888.07,34 хектара, односно 5062 парцеле, пре спровођења поступка комасације. Тада је просечна површина једне парцеле била 17 ари и 54 квадратна метра.

Пресецајући атар села Вољчинца Топлица је остављала на бочним странама, ближе реци, плодан алувијални материјал, а нешто даље исто тако плодан неоген. Терен до реке и насеља су равни. Средњи део је раван али благо нагнут. Изнад Друма (тзв. Друмског пута) идући ка северу поље је валовито.

У геолошком и морфолошкотектонском погледу ово је доста сложен предео. Границе међу предеоним целинама тј. између Нишке котлине, Добрича и Лесковачке котлине махом су покривене неогеним седиментима па су, због тога нејасне и несигурне.

Добрич се ипак на основу његових геолошких и геоморфолошких особености може сматрати посебном морфотектонском целином. Испуњен је неогеном (лапор, пескови, глине) и алувијалним творевинама (речни наноси) погодни за обраду.

У њему је очувана велика маса језерских седимената Лесковачко – Нишког језера, највећим делом седимената језерске централне равни или најближе прибрежне терасе. Од Житорађе до ушћа долина доње Топлице састављена је од растреситих седимената. У овом меком материјалу река је јако проширила своју долину (1-3 км). Стране реке се низводно благо снижавају и прелазе најзад у најнижу терасу Јужне Мораве.

Договор о путној и каналској мрежи

Комасационо подручје је смештено у северном делу катастарске општине Вољчинце и заузима површину од око 514 хектара и има укупан број катастарских парцела 2557, тако да је просечна површина била приближно 20 ари пре спровођења комасације. У том пољу су потеси, тј. звана места комасационог подручја: Житорачка међа, Аврамова појата, Лосинске појате, Шарлинска међа, Ледине, Поток, Грчке појате, Испод лојзе, Пејковачка међа, Виногради, Торински поток, Појате, Утрина, Падина, Испод била (гробље), Језава. У делу који није комасиран су потеси Ренде, Селиште 2, Испод Цигана. За парцеле које нису обухваћене комасацијом само је утврђено фактичко стање. У тој фази Комисија за спровођење комасације је извршила велики број преноса парцела на основу оставинских поступака, купопродаје, трампе и уговора о поклону без такси.

Најзначајнији атарски пут у комасационом подручју је пут ка селу Самариновац. Велики број парцела није имао приступ, па се као алтернатива користили путеви који су секли велики број парцела, што је било недопустиво са аспекта пољопривредне производње.

Председник Комисије за комасацију на терену

Како се комасационо подручје налази у равничарско – брежуљкастој области нема усечених бујичних водотокова, већ је вода из виших предела отицала по парцелама преко неколико депресија, од којих су највеће биле у потесима Поток и Ледине. На вишим надморским висинама у источном делу потеса Поток налази се енклава познатија као део потеса Чесма. Овај део би требало испитати са аспекта еколошког становишта и утврдити његову вредност у овом погледу.

У комасационом подручју су, ранијим залагањем самих учесника комасације ископани канали за одводњавање, од истих се као највећи издвајао канал који иде паралелно са јужном границом комасационог подручја и представља добар реципијент за површинске одседне воде са комасационог подручја. Ова површина за копање канала је уступљена само добром вољом власника парцела на којима је ископан, тј. власници ових парцела су се одрекли површина под каналима ради добробити целокупне заједнице.

Разговор о крчењу парцела

Комасационо подручје се простире на валовитом терену у паду од најсеверније и највише тачке која се налази на 290 метара надморске висине према тзв. Друмском путу са надморском висином од 208 метара. Садашњи изглед рељефа је последица сложеног утицаја унутрашњих и спољашњих сила. Док су унутрашње силе утицале на стварање макрорељефа издизањем појединих делова и спуштањем других, спољашње силе су утицале на образовање микрорељефа који се огледа пре свега на стварање депресија у потесима Поток и Ледине.

Рељеф комасационог подручја је равничарско – брежуљкасти и правцем југ – север могу се разликовати: равнији део терена, северно од насутот тзв. Друмског пута представља завршетак алувијалне терасе, тј. речне терасе реке Топлице и надморске је висине од 208 – 215 метара. Изнад алувијалне терасе се простире класичан брежуљкасти рељеф са свим својим облицима у виду депресија, заравни и узвишења са котама од 215 – 255 метара над морем. У североисточном делу комасационог подручја се налази највиши део терена, тзв. потес Виногради са надморским висинама од 255 -290 метара над морем. У потесима Поток, Ледине и Комплекс, издвајају се неколико депресија које представљају микросливове за површинске воде, тј.атмосферске талоге.

Што се тиче хидрографије површинских и подземних вода можемо да кажемо да се издвајају три кишна водотока који се уливају у канал који је раније саграђен дуж јужне границе комасационог подручја због тога је радове на уређењу водотока требало усмерити на обезбеђење стабилности и функционалности линијских система за наводњавање. Највећи део падавина са подручја се слива преко потеса Поток и даље преко усечених путева кретања воде поред насутог пута за Самариновац. Битна карактеристика са аспекта површинског отицаја је та да је целокупно комасационо подручје под нагибом од 3 до 5 одсто од севера ка југу, тако да се може закључити да осим потеса Поток, површинске воде равномерно отичу низ благ нагиб. У потесу Поток, у процесу комасације пројектован је канал за одвођење вишка површинских вода до реципијента.

Подземне воде не постоје. Дубина подземних вода у равном делу тј. на алувијалној тераси је већа од 6 метара, тако да нема утицаја на развој земљишта нити на пољопривредну производњу.

На комасационом подручју дела катастарске општине Вољчинце издвајају се три значајне геолошке подлоге, тј. матична супстрата на којима су се развили различити типови земљишта. То су пре свега алувијални наноси у јужном делу који су последица реликтног наношења материјала водом из речног корита Топлице. Алувијални наноси који се разликују на геолошкој карти, означеним симболима Т1, Т2 и Т3 представљају делове речне терасе од најнижег до највишег. Према овој подели речне терасе најкрупнији материјал за образовање земљишта је у најнижем делу речне терасе и то је претежно песковито – иловасти материјал, док се у највишем делу речне терасе издваја најфинији глиновити материјал из ког се развило земљиште нешто тежег механичког састава.

Средишњи део заузима геолошка подлога иловача и глина на којој се развио највећи број земљишта на комасационом подручју. Ови матични супстрати остављају могућност за развој великог броја типова земљишта, а који ће се од њих развити у великој мери зависи од рељефа, хидролошких процеса, ерозивних процеса итд. Супстрат средишњег дела датира из епохе плиоцена и старији је по еволуцији од североисточног дела подручја, због чега има и различите карактеристике које су битно утицале на развој земљишта.

Североисточни део карактеришу геолошки супстрати који се током еволуције земљишта врло тешко распадају не дозвољавајући развој дубљих типова земљишта, овде се издвајају млађи супстрати из епохе миоцена који су са карактеристикама крупнијих одломака стена, скелетом по површини земљишта, већом процедљивошћу итд.

Према педолошкој карти се могу издвојити два типа земљишта: алувијум и смоница, као и подтип смонице, посмеђена, који заузима већи део комасационог подручја. Педолошка карта је у одличној корелацији са геолошком картом јер се ови типови земљишта развијају на већ споменутим матичним супстратима.

Вегетацију представља биљни покривач који је раније утицао а и сада утиче на формирање земљишта, са посебним аспектом на садржај хумуса у ораничном делу хумусно – акумулативног хоризонта. Иначе, нема већих површина које су обрасле шикарама и жбуњем осим потеса Виногради, који су људском немарношћу обрасли и полако прете да постану део који се може користити у пољопривредној производњи само уз улагање великих средстава за привођење култури.

Зоран Стојановић један од најбољих произвођача повртарских култура у пластеницима

Биљне заједнице које доминирају на овом подручју су: травне вегетације које су заступљене на подручју КО Вољчинце. Оне су аутохтоног порекла на површинама које нису под пољопривредним културама. Ову заједницу карактеришу углавном зељасте једно и двогодишње биљке. Травна самоникла вегетација је заступљена искључиво на запарложеним парцелама које се не обрађују. Пољопривредне културе које се производе на комасационом подручју су у већој мери ратарске, и то пре свега: кукуруз и пшеница, док се луцерка производи у смањеном обиму због сталног смањивања сточног фонда. Пре спровођења поступка комасације је било свега неколико одржаваних воћњака и винограда.

Садашње катастарско стање у погледу култура и класа земљишта је такво да највеће површине заузимају њиве, док мањи део припада воћњацима и виноградима, а најмањи део шумском земљишту. Класирање земљишта које је урађено у прошлости, нарочито ако се узме у обзир да није било већих педогенетских промена, такође служи као један од значајних података у комасационој процени земљишта, нарочито површина под њивама.

Катастарско стање земљишта на комасационом подручју је такво да се одмах може уочити одлична корелација са свим претходним доступним подлогама, а превасходно са педолошком и геолошком картом. Јужни део комасационог подручја класиран је са трећом катастарском класом, средишњи и највећи део са четвртом, а северни део са петом катастарском класом. Такође у потесу Житорађска међа, где је и према учесницима комасације најбоље земљиште комасационог подручја постоје њиве друге катастарске класе.

На основу метеоролошких параметара може се закључити да се катастарска општина Вољчинце налази у подручју умерене конитненталне климе са извесним специфичностима које се манифестују као елементи и карактеристике субаридне и микротерминалне климе. Средње годишње вредности влажности ваздуха крећу се око 75%. Средња годишња температура ваздуха је +11, 8 C, а средња годишња количина падавина је 607мм.

Насеље датира из средњег века. Назив насеља је патронимијски по Вољчину који је био властелин или старешина села. Још у 15. веку из времена последње Српске деспотовине и друге половине владавине султана Мехмеда II у турском дефтеру (попису, који је обављен 1444-1445. године, ово село је пописано под именом Воловци са 7 домова и да је припадало Силахдару Махмуду (Силахдар је био дворанин на двору султана или неког покрајинског намесника).

Тапија из 1893. године

Занимљиво је да се село помиње под именом Вољчинце (Волицинзие) у трговачком тефтеру дубровачког трговца Ђуре Хиџе са седиштем у Прокупљу који је педантно вођен од 1767. до 1783. године. Садржи податке о 338 лица са подручја Топлице и источне стране Копаоника, као и нешто мање из долине Ибра и околине Новог Пазара, који су у том периоду трговали са овим дубровачким трговцем. Из Вољчинца се помињу Грујо и Радивој. Тефтер се чува у Дубровнику. Иначе, Дубровчани су са подручја Јужне Србије извозили вуну, кожу, мед, восак, стоку и друге производе.

Село се помиње у записима из 17. века. Половином 19. века успостављени су господарски односи (читлук сајбија Вољчинца био је Исмаил – бег). Са ослобођењем од турака почетком 1878. године затечено је 29 српских кућа.

Староседеоци су Илићи „Цекинци“, Лосићи „Лосинци“, Аврамовићи „Аврамовци“ и Денићи „Кузе“. У насељавању важност има унутрашњи размештај углавном староседелачких породица из околних села: Стара Божурна, Дубово, Јасеница, Подина, Орљане, Грудаш и Бериље (Петровићи „Божурци“, Милошевићи „Орљанци“, Цветановићи „Грковци“, Стојановићи „Трајковци“, Смиљковићи, Савићи, Митићи, Цекићи „Потурчењаци“, Благојевићи „Турци“, Јанковићи, Алексићи). Из околине Врања, Лесковца и Параћина населиле су се породице Динићи, Николићи, Петковићи, Стајићи, Станковићи, Стојановићи „Смиљковци“ и Дикићи.

Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *