Села Орљане и Бисерка, поред средњовековног града Копријана, се врло рано се помињу у писаним изворима. Записи о овим селима, првом – данас великом и напредном и другом, незнано када је и када ишчезло, најстарији су писани извори о неком данашњем насељу у Добричком крају у прошлости.
У хрисовуљи кнеза Лазара, дарованој 1381. године манастиру Раванци, спомињу се права и земље које је он поклонио овом чувеном манастиру. У списку великог броја села из српских земаља којима је владао налази се и село Орљане у Добричу. Наиме, Раваничка повеља написана је на српском језику ћирилицом. Оригинал није сачуван, али је доста добро сачуван препис из манастира Врдник из 17. века. Повеља је изложена у Музеју Српске православне цркве у Београду. Други сачувани препис повеље познат као Болоњски препис, приписује се патријарху Јефрему и чува се у Болоњи. За разлику од Врдничког, Болоњски препис повељу ставља у 1376/77. годину.
После погибије кнеза Лазара у Косовском боју (15. јуна 1389. године) Србијом су владали наследници, чланови његове породице: кнегиња Милица (око 1335 – 11. новембра 1410. године) са синовима кнезом, а касније деспотом Стефаном (1377-1427) и Вуком (јула 1410. године). Иако се 1393. године замонашила и примила име Јевгенија/Јевђенија (и Јефросинија, касније као великосхимница) – када је и Стефан наследио очеву кнежевску титулу – кнегиња Милица је и даље активно учествовала у јавном животу Србије па и онда пошто је њен старији син, поменути Стефан, после Ангорске битке (28. јула 1402. године) добио из Византије у Цариграду, високу титулу деспота (августа 1402. године).
У књизи Александра Младеновића „ Повење и писма деспота Стефана“, на једном месту, донети су сви до данас познати документи, писани српскословенским и српским језиком – а то значи повеље, писма и други списи – сачувани у оригиналу, препису или у ранијем издању, које су наследници кнеза Лазара писали Дубровнику, (а и Дубровачка општина њима) и разним манастирима, а то значи на Светој Гори: Хиландару, Великој Лаври Св. Атанасија, Св. Пантелејмону, Ватопеду, затим у Србији: Милешеви и Високим Дечанима, као и двама манастирима у Румунији: Тисмани и Водици.
Нашу пажњу, у овом прилогу, посвећујемо првом примерку повеље монахиње Јевгеније са синовима кнезом Стефаном и Вуканом, којом дарује манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори – што значи и српска властела – и којом подржава раније поклоне кнеза Лазара, а све то потврђује патријарх српски Данило.
Кнегиња Јефимија са својим синовима том повељом приложила је руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори низ места у Србији, поред осталих и у Топлици, Прокупљу („у граду Св. Прокопија“), Лесковцу и Дубочици (Глобочица – подручје западно од Лесковца). Сва ова места дарована светогорском манастиру Св. Пантелејмона, била су ослобођена низа редовних обавеза. Ову повељу је потписао кнез Стефан.
У доњем делу ове повеље, после потписа кнеза Стефана, долази текст српског патријарха Данила, којим он потврђује и својим потписом утврђује прилоге „господарице Јевгеније монахиње“ и њених синова Стефана и Вука руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. Целу ову повељу писала је иста рука и то на пергаменту величине 590×380мм у чува се у Архиву манастира Св. Пантелејмона. Доступан нам је снимак ове повеље и њена фотографија се чува у Архиву САНУ. Ово је први примерак повеље, а постоји и одломак другог примерка овог документа. Нашу пажњу привлачи село на Топлици – Бисерка, којег данас нема. Помиње се уз село Дубово.
Део тог текста слободније језички осавремењен гласи:
„Богдан Радујевић приложи у Подгори село Дубово са свима метосима и међама, и правима тога села и јоште приложи војвода Новак село на Топлици: Бисерку са метохом и с међама.“
Да појаснимо. Метох (или метохија) је манастирска земља. Овим термином означава се власништво манастира над неком земљом, над селом, црквом, али и над више села. Војвода је војни старешина који је понекад обављао и цивилну власт.
Иначе, у средњовековној српској држави доминантну улогу у односу на све друге категорије насељених места имала су сеоска насеља. Основни узрок томе лежи у чињеници да је најразвијенија грана привреде била пољопривреда, те је то утицало и на преовлађујући тип насеља. Ситуација се није значајно променила ни после пада под османску власт, односно уласка Топлице у састав Крушевачког санџака. Села су у највећој мери била оснивана у долини реке, где је било воде неопходне за развој људске заједнице. Од близине воде зависио је развој самог насеља (Н. Бркић). Таква је ситуација владала и у Топлици.
Село Бисерка је настало на реци Топлици. Ово село данас не постоји, а налазило се највероватније на простору између данашњих села Мекиша и Орљана, јер поједина поља између ових села носе име „Бисерка“. По предању име њиве Бисерка дошло је отуда што је ту било доста шуме, па је неки бег, када је ишао у лов рекао да се та земља обради, јер би ту могао бисер да роди.
О Орљану и Бисерки у даљој прошлости на свој начин говори и стара црква на оближњем брду, с леве стране Јужне Мораве, наспрам Корвинграда (Курвинграда), данашњи храм Светог Јована. Према подацима из црквених летописа и на основу истраживања, црква потиче из 11. века. Њено древна порекло потвршђују и бројне легенде и народно предање, а прича о њој заслужује посебну пажњу и казивање.
Записе о селима Орљане и Бисерка налазимо и у првом турском дефтеру (попису) ових крајева из 1444 – 1445. године, односно из времена пре коначног пада српске деспотовине под Турке. Тип пописом су обухваћене области Дубочице, Топлице и Крушевца. Под истим називом, Орљане у овом попису има 50 домаћинстава, шест удовица (удовичких кућа) и приход од 2540 акчи. Село је било власништво ичоглана Кара Ахмеда (ичоглани, аџеми, аџеми оглани – били су јањичари, односно хришћанска деца узета од стране Турака као данак у крви).
У овом дефтеру помиње се и село Доња Бисерка са 14 домова, једном удовицом и приходом од 1365 акчи. Село је било власништво солака Саруџе (солак је у Турској био стрелац у султановој телесној гарди, и они су спадали у ред јањичара). О овом селу, аутори превода дефтера из назива „Доња Бисерка“ у напомени наводе закључак да су постојала бар два села и да су се налазила на простору између данашњег Орљана и Мекиша, пошто део атара села носи такав назив.
Можемо да кажемо да су оскудни извори о насељима, њиховом развоју, настајању и нестајању за време турске владавине. Један редак писани податак о селима у Добричу и Топлици потиче из 18. века, тачније из 1734. године дакле из времена после велике сеобе српског народа из јужних крајева Србије. Тадашњи нишки и белоцрквански (куршумлијски) владика Јоаникије записао је да су те године представници Прокупља и села из прокупачке нахије дошли у Ниш и узели од Исака Енишехерлије, Ахмед – пашиног сараф баше зајам од 1200 гроша за обнављање цркве Св. Прокопија у Прокупљу. Међу представницима великог броја села помиње се и „од Орљане Секула“.
У овом запису се не помиње село Бисерка. Шта се са њим десило током времена не зна се. Тешко је веровати да се масовно иселило и на тај начин угасило, јер су се сва суседна села и у најтежим временима турске владавине одржала.
Аутор књиге „Дољевац и околина у прошлости“ Зарије Стојковић је тражећи одговор на питање о нестанку Бисерке у свом раду навео да је могуће да се као мање насеље временом утопило у суседно Орљане. Може се претпоставити и то да је из неких разлога померило своје станиште и променило име, а таквих случајева је у прошлости било. Ту би могли бити корени настанка села Мекиша, на шта указује и локалитет „Селиште“ између Орљана и Мекиша које се 1734. године појављује у већ наведеном запису.
Током 19. века народ овог краја активно је учествовао у свим ослободилачким покретима у бунама за ослобођење од Турака. Један конкретан податак говори о учешћу Орљана у овим ослободилачким покретима. У годинама пре ослободилачких ратова 1876-1878. године дошло је до организовања завере и народног покрета на челу са Николом – Колетом Рашићем, из Ниша. Међу организаторима покрета, који су положили свечану заклетву 24. фебруара 1874. године у Нишу, налазило се и неколико људи из овог краја, а међу њима и Сава Стојановић из Орљана.
Зна се да је Орљане у годинама борби за ослобођење од Турака улазило у ред, за оно време већих насеља у широј околини. Према званичним подацима из марта 1878. године, дакле два месеца после ослобођења, имало је 50 домаћинстава и постало седиште истоимене општине. Те податке налазимо у званичном извештају владиног изасланика Кнежевине Србије, који је формирао општине.
Тако је записано „Орљанска општина: Стоји на ушћу Топлице у Мораву а граничи: источно Топлицом, западно атаром општине Градишке и Бучићске, северно Моравом, а јужно атаром општине Смрдићске. (Имена села која састављају општину): Орљане 50, Шарлинци 29, Држановци 20, Мекиш 31, (укупно) 130“.
Величину ових насеља изражену у пореским главама налазимо и код Милана Ђ. Милићевића у књизи “Краљевина Србија“ из 1884. године и то: Орљане 102, Мекиш 61, Шарлинци 48 и Држановци 32 пореске главе.
У својој књизи „Краљевина Србија“ Милан Ђ. Милићевић је поред осталог записао: „Комига или Комиг. – На левој обали моравској, према Курвинграду има стара црква, од које сада стоје тек зидови до 3 метра високи. Неки сељаци зову Комига цело брдо на ком је та црква. На север од црквине има један шупаљ камен, који сељаци држе да је лековит; за то се у болести провлаче кроз њега. До Мораве пак има врло родно поље које се зове Бисерка.
У овој књизи као најбоља винска места помињу се Прокупље, Божурна, Биљег и Орљани. Према званичним подацима Кнежевине Србије датим у „Календару“ са шематизмом Књажевства Србије за годину 1881.“, први председник Орљанске општине био је овде, већ поменути, Сава Стојановић из Орљана, један од организатора борбе за ослобођење у овом крају.
Период после ослобођења од Турака карактерише бржи развој Орљана и других села у овом крају насељавањем становништва из удаљених крајева јужне Србије, околине Ниша, Пирота, Заплања и других даљих и ближих области, што је било условљено повољним условима за рад и живот људи. То је, поред осталог, забележио Зарије Стојковић.
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!