Пуковац потиче још из турског времена. Први и најверодостојнији подаци дати су у попису из 1444-45. године, тј. у време владавине Мехмеда II. Међутим, интересантно је да Пуковца нема у сумарном турском попису села у нахији Дубочица из наредног, то јест XVI века, који је објавила др Радмила Тричковић у свом раду „Лесковац у XVIII веку“ (Лесковачки зборник, том XI).

Да ли се у раздобљу од око пола века раселило или га је турски пописивач забележио под другим именом? Могуће је и једно и друго. Но, чињеница је да је Пуковац доцније постојао у доба турске владавине. Из топонимије атара села Пуковца види се и локалитет „Џамириште“ у близини пуковачке петље на аутопуту. Др Јован Ћирић је сматрао да је на овом месту постојала џамија и да су 1910. године на том месту стајали остаци ове муслиманске богомоље.

Ово схватање професора Ћирића је прихватљиво јер је првим српским пописом становништва Пуковца утврђено да је у њему било 9 „турских“ кућа. То су у ствари били Арбанаси који су се почели насељавати и у равници, прелазећи и Мораву и засељавати, на пример, Чечину под Селичевицом.

У Летопису цркве пуковачке забележено је да је Пуковац постојао у 18. веку. Као доказ за то наводи се поуздан извор – тефтер нишког митрополита Јоаникија из 1834. године – у коме се помиње неки Митар из Пуковца. У истом летопису је забележено још и то да је у нишкој завери из 1874.године за ослобођење од турака за Колетом Рашићем и Петром Икономовићем био и Мита Чунгуровић, из Пуковца. Овај Мита је био један од тројице синова Алексе, досељеног из Богојевца после убиства туркског илтизамџије у кумаревској цркви. У Пуковцу и сада живи велики род Чунгурци.

Зарије Стојковић

Зарије Стојковић у својој књизи „Дољевац и околина у прошлости“ (1998. године) наводи да је становништво овог краја учествовало у познатој организацији за ослобођење Ниша и околине од турака познатој као „Нишка буна“ на челу са Николом-Колетом Рашићем, из Ниша. Међу завереницима који су 24.фебруара 1874.године у кући Михајла Божидарца у Нишу положили заклетву били су и Мита Чунгуровић из Пуковца, Аврам Станимировић из Малошишта и Сава Стојановић из Орљана.

Комитет је организовао састанке по селима и припремао народ за борбу против турака. На основу казивања Ставре Михајловића из Пуковца, унука Мите Чунгуровића, организатори покрета Никола Рашић и Таско Узуновић су у Пуковцу, заједно са Чунгуровићем, у његовој кући отворили бакалску радњу у којој су држали тајне састанке и договоре. Радња се налазила у једном лугу на крају села, даље од старог села и турског пута, тако да је била погодна и безбедна за окупљање људи и договарање.

У првом делу навели смо да је прво насеље Пуковца лежало на првој обали Јужне Мораве, конкретније на данашњем простору потеса званом „Карабница“, а овај простор је име добио по карбљи, свирали која је прављена од врбових грана. Највероватније у XIX веку село је променило локацију. О промени локације аутор књиге о  Пуковцу Томислав С. Китановић наводи два казивања. По првом казивању, једне вечери Турци су везали неколико пуковчана (вероватно побуњеника) са намером да их изјутра казне најстожом казном, вешањем. У току ноћи турска стража се запила. То је искористила баба Јана, пришла је заробљеницима и једног ослободила. Овај је ослободио и друге и исте ноћи напали су пијану посаду. Све су поубијали. За овај злочин чуло се далеко. Чула је и Порта у Цариграду и поводом тога одлучила да се село спали до темеља.

Бојећи се одмазде и освете, пуковчани напуштају село и беже преко Пусте реке. Већина њих је одлучила да на место званом Селиште оснује ново насеље. Остали, који су били у мањини, одлучили су да оду мало даље и да у непосредној околини оснују своја огњишта. Ако се овај податак узме као тачан онда се расељавање пуковчана може повезати са оснивањем села Доњег Црнатова. То видимо из књиге Драгољуба Ж. Мирчетића „Буна у Добричу“ (Житорађа, 1971. година).

Наиме, браћа по имену Крсто и Марко напустили су Пуковац и населили се на два удаљена брега. Пошто су им куће биле удаљене, прикупљање данка је било отежано па је бег наредио да се преселе на место које им је одредио. Они се нису сложили већ су се договорили да пођу један другоме у сусрет и где се сусретну ту да направе куће. Место где су се срели одредили су за изградњу кућа, а место назвали Доње Црнатово. Око њих населили су се и остали, углавном пуковчани. У Дубову у „Гробар мали“ са породицом живео је Милкић Јован, звани „Пуковачки“.

По другом казивању у селу је завладала „чума“ куга. Свакодневно је умирало по неколико становника, па је претила опасност да село потпуно опусти. Умрле су сахрањивали искључиво оболели, а здрави су побегли преко реке на место које су назвали „Селиште“. И ово казивање може бити веродостојно јер је у време владовања владике Григорија у црквеним књигама записано и ово: „Године 1838. беше страшна чума (куга). Те брат брата не могаше чувати, ни саранити. Мртве су сахрањивали они који су били чуму преболели, па је се нису бојали по други пут.“ Ово је забележио Милан Ђ. Миличевић у књизи „Краљевина Србија-нови крајеви“ (1973. године).

Уплашени од куге мештани су лутајући тражили спас и наишли на слепог старца који их је упутио да пронађу два брата и два вола близанца. По његовим речима браћа су требала да упрегну волове и плугом образде локацију на којој би се градило ново насеље. Убрзо су мештани Пуковца нашли два брата и два вола близанца. Браћа су упрегла волове, прегазили су Пусту реку и након једног километра образдили место у облику круга. Нова локација, по казивању Стојана М. Китановића, названа је Селиште. Са градњом кућа почело се одмах. Камен за темеље кућа довожен је из Доњег Бријања, а дрвена грађа била је у самој близини насеља.

Повољни услови су досељеницима са подручја Повардарја (северно од Демир Капије), Западне Македоније, врањског, власотиначког и црногорског краја, дозвољавали да се поред села баве ратарством, а на ливадама са леве стране Пусте реке и сточарством (ради пландовања оваца), мештани су градили трле. Растојање од села до трла било је око један километар. Свакодневни одлазак (да се чобанима однесе храна и донесе млеко у село) по лошем и лепом времену дојадило је многима. Због тога један број мештана доноси одлуку да напусте Селиште и саграде кућу у близини трла.

Томислав С. Китановић

Аутор Томислав С. Китановић наводи да су прву кућу на данашњој локацији села направили браћа Стеван и Маринко (фамилија Чуљковци) и она се налазила на данашњој локацији старе школе. Након ове куће на левој обали Пусте реке почињу да ничу куће чланова фамилија: Ђоринске, Ваклићовске, Китановске, Павловске, Бошњачке, Краљске, Геинске, Обдурске, Пешине и друге. Куће су градили од дрвета и блата, а кров је био покривен ћерамидом. Ове куће, су међу мештанима биле познате под називом чакмаре. У ствари то су биле куће нишавско – моравског типа које су се задржале све до средине 20. века.

Одмах по ослобођењу од турске власти, Пуковац почиње да се шири и на десној обали Пусте реке. На ток просторног ширења Пуковца, поред природних погодности, утицали су у многоме и друштвени садржаји и то: Пуковац је постао адрминистративно седиште (општина), изградња железничке пруге Ниш-Ристовац, изградња школе и пута Ниш-Лесковац. Преглед броја становника и кућа у времену 1878-1910.године дат је у табели (у књизи о Пуковцу стр. 42).

Одмах по ослобођењу од турака 1877.године у Пуковцу је формирана општина, која је поред Пуковца обухватала и села Шаиновац, Дољевац, Кочане, Драшковац, а нешто касније и село Међу. По привременом Закону о ослобођењу ослобођених предела од 3. јануара 1878.године, општинску власт извршавао је општински кмет, коме су помагали један или више кметовских помоћника, по потреби писар и служитељи. Нешто касније функција општинског кмета је замењена функцијом председника општине. Први председник пуковачке општине био је Мита Чунгуровић. Из приложених докумената прве пуковачке општине објављених у књизи о Пуковцу, види се печат и штамбиљ општине Пуковац.

Пуковац је 1888.године добио железничку пругу, али је остао без железничке станице. Аутор Т. С. Китановић наводи да постоје две претпоставке зашто је Пуковац остао без поменутог објекта. О томе се више говори у књизи „Дољевац и околина у прошлости“. Главна друмска саобраћајница, од Ниша преко Дољевца према Лесковцу, изграђена је такође после ослобођења од турака и била је део главног магистралног пута Београд – Ниш – Скопље. То је, у ствари, траса садашњег пута Ниш – Лесковац преко Бубња, Малошишта, Дољевца, Пуковца и Брестовца са малим изменама у рејону Малошишта.

Основна школа у Пуковцу основана је године 1894. или 1895. Зграда школе налазила се на северној страни од пијаце, конкретније на данашњој локацији магацина РО „Житопек“ у којој је касније радила општина. Први учитељ школе био је Михајло Шпанић. Школу су похађали ученици из Пуковца и околних села, Драшковца и Међе. Године 1909. школа у Пуковцу добија нову школску зграду. Да би боље и трајније решила питање школског простора, пуковачка општина те године откупила је од извесног Стаменка „Бошњака“ новосаграђену кафану. Иако није грађена за школу, та зграда је распоредом и величином просторија, испуњавала основне услове за наставни рад. У овој згради настава је извођена све до 1959.године.

У Регистру сељачких земљорадничких задруга за 1904.годину заведено је да је Пуковац у срезу Добричком и округу Топличком дана 9.фебруара 1904.године основао сељачку земљорадничку задругу. Председник управног одбора био је Јеврем Цветковић, а чланови: Сотир Цекић, Глигорије Стојковић и Станко Пешић, секретар задруге Михајло Толић (Шпанић), учитељ школе у Пуковцу, а благајник Гаврило Б. Живковић. Сељачка земљорадничка задруга имала је 24 члана.

Прва здравствена установа под називом Здравствени дом основана је 1928.године. У то време, а и каснијих деценија, она је била једина на ширем простору између Ниша, Лесковца и Прокупља. Заслужан за изградњу објекта и њено отварање је доктор Алекса Савић из Прокупља, тадашњи посланик овог краја и министар здравља. Он је иначе, пуно пажње посвећивао унапређењу здравствених услова живота у Топлици, изградњи здравствених објеката, јавних хигијенских чесама и других објеката у тој области. Први лекар у овој здравственој установи био је др Радомир Цветковић, лекар Хигијенског завода у Нишу. Исте године, у кругу Здравственог дома подигнуто је и отворено и Народно купатило које су користили становници Пуковца и околних села.

Нема писаних докумената о томе када је основан фудбалски клуб у Пуковцу, а познаваоци историјата клуба помињу 1928. односно 1929.годину. Око оснивања клуба највише су се ангажовали Милоје Китановић, Влада звани Кекерез, Ђорђе Ђорђевић, Бошко Цветковић (Пецин) и др. На основу документације лесковачког среза ногометни клуб у поменутом периоду није одиграо ниједну званичну утакмицу. Углавном су игране пријатељске утакмице. Такав начин такмичења задржао се све до 1945.године.

Тридесетих година двадесетог века насеље са преко 2000 становника није имало храм у коме би се вршили православни верски обреди. Иако је црква Св. Петка у Кутлешу била у самој близини, Пуковчани нису могли да мирују, већ су почели да разговарају о изградњи цркве у Пуковцу. Из летописа кутлешке цркве види се да је за подизање цркве у Пуковцу први идеју дао 1927.године парох пуковачки Јереј Сотир. Са градњом цркве започело се 1927.године. Објекат је грађен од преосталог материјала здравствене амбуланте, а градња је завршена 1928. Освећена је 1936.године од стране епископа нишког Господина Др Јована. Посвећена је св. оцу Николају.

Т. С. Китановић већи део своје књиге о Пуковцу посветио је учешћу пуковчана у Балканским ратовима, Топличком устанку, Великом рату, НОР-у, као и на ратиштима бивше СФРЈ.

Дом културе, познат код мештана као Задружни дом, почет је са изградњом 1952.године, а завршен је негде око 1954.године. У новоотвореном Задружном дому, први позоришни комади су били приказани од стране просветних радника школе у Пуковцу. Представе су приказиване поводом Нове године, Дана младости, Дана бораца и Дана Републике. Салу Задружног дома пуниле су биоскопске представе, познати певачи народне музике, неколико представа Народног позоришта из Ниша, као и познати писци у оквиру манифестације „Сусрети просветних радника књижевних стваралаца за децу“.

Врхунац посвећености ове установе био је осамдесетих година прошлог века, односно за време одржавања манифестације под називом „Сусрети села“. Ова манифестације је толико била узела маха да је сваке године обухватала по стотину учесника из Пуковца. Врхунац квалитетног и занимљивог програма Пуковчани су као победници општине Дољевац приказали 1978.године у Блацу.

На овој Регионалној смотри, учесници програма из Пуковца су у свему надмашили остале учеснике и тиме стекли право да учествују на Републичкој смотри Сусрета села. Заслуге за овај успех носе сви учесници а поред њих истакнути су Аца Марјановић, као носилац организације, Јован Живковић (вођа старог фолклора), дувачки оркестар (големи свирачи) и Томислав Костић, организатор и водитељ свих општинских такмичења. Са престанком манифестације Сусрети села, полако замире и културно – забавни живот у Пуковцу.

Морамо признати да је тешко на малом простору приказати Пуковац са свих аспеката. Зато препоручујемо књигу Томислава С. Китановића о Пуковцу, коју је 2012.године у оквиру Библиотеке “Хронике села“ објавила Културно – просветна заједница Србије.

ЗАШТО СУ ПУКОВЧАНИ „СЕСТРИЋИ“?

На ово питање одговор даје Т.С. Китановић у књизи „Пуковац“. Он наводи да је шездесетих година прошлог века велики број Пуковчана радио у Нишу. Од места становања до места рада искључиво се путовало возом. У почетку сви радници, од Лесковца до Ниша, имали су месечне возне карте. Временом један број радника увидео је могућност да не купује месечну карту, одлучивши се да шверцује. Једног јутра кондуктер уђе у вагон и путницима затражи карте речима: „Карте молим за преглед“. Кондуктер је ишао од радника до радика, прошао је цео вагон а одговор је био исти: „Ујче (ујаче) месечна“. Наредног дана исти кондуктер је ушао у исти вагон па упита: „ Сестрићи, покажите ми месечне карте“. Одговор је био: „Ујаче, нема потребе, све су месечне“. Како се све ово одигравало у вагону где су били радници из Пуковца, од тада па на даље мештани Пуковца остадоше познати под називом „сестрићи“.

Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *