Подручје Добрича није до сада целовито истражено, а посебно археолошки, антропогеографски и етнолошки. О неким старим обичајима и како се некада живело и радило спорадично су забележили новинари и публицисти З. Стевић, Д. Мијатовић, С. Несторовић, Р. Марковић и други. Педесетих година прошлог века Даринка Зечевић, антропогеограф, први стални сарадик и први секретар Етнографског Института и Рада Марковић – Борели, етнолог у Етнографском иституту а касније прешла у Институт за социолошка истраживања, обилазиле су казиваче у појединим Добричким селима. Међутим, њихови рукописи нам нису доступни. Једино је Даринка Зечевић објавила само радове, али драгоцене, о Александрову као Банаћанском селу, Житном потоку и Блацу.

Ево како се некада живело и радило у Добричу.

Огњиште – Фото; Здрава Србија

У већини добричких сеоских домаћинстава намештаја готово и није било. Све куће имале су посебну просторију, са огњиштем, где су се, у „котличету“ или земљаним лонцима, спремали оброци за чланове домаћинстава и раднике који су радили на пољу. Јело се, углавном, два пута дневно, за дрвеном софром а седело на троношцима. У највећем броју домаћинстава употребљаване су земљане каленице, уместо тањира, и дрвене кашике, мада је било и кућа које су имале оне издужене плехане шпорете, са уздигнутом рерном и казанчетом за воду.

Пошто се живело у већим домаћинствима, сваке недеље се знало која је жена „редуша“, па је она спремала храну и пекла хлеб у црепуљи. А, ако се радило на пољу, на обрамци се носила храна и на њиви ручавало. Према ондашњим верским обичајима, понедељком, средом и петком се поступило, као и у време божићних, ускршњих и других пости, тако да је скоро већи део године провођен „уз бели пасуљ, лук и паприку у сирћету, и друга посна јела“.

Симит – Фото; Википедија

Колико се, пре нешто мање од једног века, сиромашно живело на селу, може се видети ииз оне, сада већ анегдоте кад је отац купио малолетном сину симит, а овај касније причао друговима: „Превари, татка, па изедо, симиче без леба“.

Добричани су изузетно добри радници и имали су добра имања, ал су су веома мало полагали на себе. Поготово што су сељачки производи били јефтини, а требало је обезбедити знатна финансијска средства за измирење пореза, приреза и разних других државних и верских дажбина. Због тога су и деца, од малих ногу, навикавана на велики рад, тако да готово и нису имала детињство.

Вредна деца – Фото; Здрава Србија

И они најмлађи, од пет или шест година, почињали су да привређују па су морали да устају у раним јутарњим часовима, да истерају на пашу свиње, живину, или крупнију стоку, али лењчарења није смело да буде. Због тога је и било много проблема да се родитељи натерају да шаљу децу у школу. У то време скоро 70% становништва било је потпуно неписмено, а остали су само знали да се потпишу, а на прсте могу да се наброје они који су завршили основну и који разред средње школе.

За Добричане је био “закон“ да устају пре првог освита зоре и да још по мраку оду на поље, где би остајали до ноћи. А онда, кад би дошли кућама, требало је намирити стоку и обавити низ других кућевних послова, па право у кревет. Куће, и за то врло кратко време, осветљавале су карабитне лампе, или „гасарчићи“ (мале купасте лимене лампице са фитиљем, у кјима је био петролеј, али које нису имале никакво заштитно стакло. И оне су смеле да горе највише сат и нешто, а онда би се све погасило и селом би завладао потпуни мир. Само би се, с времена на време, зачуо лавеж паса, који су ноћу били пуштани са ланца.

Да се не би трошиле „машине“, како су Добричани звали шибице, а из верских разлога, ватра у огњиштима готово никад није гашена, већ би домаћице пепелом затрпале жар и сутрадан га распаљивале, да би се у већини домаћинстава пекао кукурузни хлеб, или онај мешани са пшеничним брашном. Мали број домаћистава имао је ту част да свакодневно једе пшенични хлеб.

Запис – Фото; Курир

То се дешавало само у време свадби, слава и разних верских празника, којих је било доста. Нарочито су биле интересантне литије, које у ношене „да би Бог дао кишу“, а свако село имало је свој „запис“  неки столетни храст, где је организован додолски ручак. Славе су биле налик на ове данашње, а започињане су у предвечерје сутрашњег празника и обавезни су били „колач и жито“ уз читање разних молиитви и других верских обреда. Тада су деца добијала „кравајчић“,о чему се, касније, данима причало.

Баш због много пољских и других радова, јер у то време није било пољопривредних машина, па је све рађано ручно, Добричани су синове женили још као децу између тринаесте и петнаесте годинe узраста, а за снахе су узимали девојке које су биле превалиле двадесету, тако да су могле да раде. Како је било снахама у пуној младалачкој снази кад легну са „мрсољивим дечацима“ који су тек почињали да играју клиску, или гуџу, и који су се, опхрвани умором и дечјим сном, врло брзо успављивали крај снажних девојачких тела, која су тражила миловање и чврсту мушку руку, не треба причати. Не треба говорити ни о разним „грешкама“ по конопљиштима и разним другим траумама, које су се дубоко урезивале у душу младих снаша, али о којима нико није смео да зна. Битно је било да се у кућу доведе „нова радна снага“, а поготову она са добрим миразом, да би се увећао домазлук. Те младожење постајале су деде већ пре тридесете у време кад су се момци у другим крајевима припремали за женидбу…

Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *