Висока интелигенција свакако је предност, али није и кључ за лакши, једноставнији, срећнији или пак испуњенији живот. У одговору на то може ли интелигенција да буде и проклетство некима, психолози објашњавају да она свакако може имати негативне стране, које потврђују научна истраживања.

Веома интелигентни људи често размишљају уместо да осећају. Они, наиме, могу да разумеју осећања веома добро, као и да размишљају и разговарају о њима, али проблем је у томе што често неће осећати олакшање код њиховог изражавања.

То је чест проблем веома паметних људи, посебно оних који се сјајно изражавају. Они користе речи као “димну завесу”.

“Мање комуникативни и вербални људи своје понашање користе и као издувни вентил, што значи да ће и да викну, баце нешто, расплачу се, скоче… Високо интелигентни људи ће причати о томе како се осећају, а кад заврше с разговором, сва та осећања ће и даље бити заробљена”, рекао је психолог Маркус Гедулд.

Додаје да је у томе кључна разлика између когнитивних и емоционалних вештина, те иако научници не могу детаљно да објасне како су они повезани, очигледно је да висока емоционална интелигенција компензује ниске когнитивне способности, при чему изразито паметни људи не морају да се ослањају на своје емоционалне вештине да би решили проблеме.

Код препознавања високо интелигентних људи, друштво ће од њих да очекује више – да буду најбољи у свему, небитно о којем је подручју реч, па они немају с ким да разговарају о својим слабостима или несигурностима.

На њима је већи притисак да морају да успеју, због чега су под сталним стресом. То је очигледно већ и у млађим годинама – деца која су интелигентнија генерално осећају већи неспокој.

Људи с високом интелигенцијом превише времена троше на размишљање и анализе, а ту нема много помоћи. Из претераних анализа произлази и превише брига, па и отежана могућност одабира – интелигентни желе да буду сигурни у своје одлуке, како би били уверени да нису погрешили, што је у већини животних ситуација немогуће, те је понекад неопходно ослонити се и на свој инстинкт.

Чињеница је да ће интелигентнији људи знати боље да распореде своје задатке, те ће брже обављати посао, односно с мање труда него што би требало некоме ко није тако интелигентан.

Ипак, интелигенција не води директно успеху, а високо интелигентни људи можда никад не развију упорност која им је потребна за посао.

“Интелигенција постаје проблем кад они који је имају открију у раној младости да не треба толико много да раде како би пратили друге, па никад не развију добре радне навике”, истичу психолози.

Људима иде на живце кад их исправљају, било да је реч о чаврљању или о озбиљнијем разговору, а интелигентни људи најчешће имају потребу да исправљају друге ако кажу или тврде нешто погрешно. То значи да их други доживљавају као паметњаковиће који су у друштву напорни.

Извор; Б92

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *