У атару села Глашинац  на месту „ Глашинска чука“ ( узвишица, брдо) налазе се остаци старог насеља оивиченог каменом оградом ширине зидова и до 2,5м. Зидине се простиру у смеру север – југ и излазе до саме обале реке Топлице.  Данас су једва видљиве и то само преко зиме кад нема вегетације, па и тада се мора проћи по терену да би се утврђење препознало као такво.  У самом граду је својевремено постојао бунар чија је дубина сезала до нивоа реке Топлице, али је на жалост временом затрпан и непрепознатљив. Сведочанство о старости насеља на Глашинској чуки налазимо у податку да је место обележено као Ад Херкулем, на Пајтингеровој табли (lat. Tabula Peutingeriana), једној од најстаријих путних мапа на којој су уцртани сви важни путни правци у Римској империји.

Сама Пајтингерова табла је по претпоставци настала на основу карти које је израдио још у првом веку Марко Виспаније Агрипа (лат. Marcus Vipsanius Agrippa; 63.п.н.е) блиски сарадник и пријатељ цара Октавијана Августа  ( 27 пре Нове ере- 14 Нове ере). Карта је састављена на основу података са терена из прве половине 4. века. Назив је добила по проналазачу Конраду Пајтингеру (негде Појтингеру) немачком антиквару из 15/6 века. Данас је карта у националном музеју у Бечу у Аустрији.

Узевши у обзир да је град на Глашинској чуки евидентиран још у првој половини 4. века можемо слободно закључити да је тај крај био насељен и врло фреквентан јер је у самом граду највроватније била нека врста војне базе са свим пратећим садржајима, као и мања насеобина у непосредној близини утврђења.  Само насеље са утврђењем је и нека врста видиковца јер се са утврђења поглед јасно простире према брду Кукумига у Орљану и даље до Корвин-града преко реке Мораве, па је за претпоставити да се у оно време комуникација светлосним сигналима обављала са Глашинске чуке и основне информације преносиле даље према Нишу. Отуда и претпоставка и за име села Глашинац, где налазимо и следећа имена као Главашинац, Гласинац, Гласинце и сл. Што свакако асоцира на онај израз из старине „гласнути неког“ позвати, јавити и сл.

У сваком случају евидентно је да Римљани свакако не би забележили једно место ако оно не би било важно на њиховој путној мапи. Обзиром да је поред реке Топлице водио и тзв. Дубровачки пут за претпоставити је да је тај пут постојао и у римско време на истој локацији тј. на левој страни реке, испод зидина Ад Херкулема, да би мало даље скретао према Ђакусу и Пејковцу и даље према Нишу.

„Латинска црква“

У непосредној близини града на којих двестотинак метара према Глашинцу налази се свакако чувена „Латинска црква“, православна богомоља иако име асоцира на нешто друго.

Величина цркве је једва 6 метара са 3,20, док је дебљина зидова и до осмадесетак сантиметара. Садашња грађевина је вероватно из 14-ог века. По народном предању њу је обновио јаничар из Лукомира који је препознао свој родни крај и своју мајку, те је с тога и одлучио да помогне обнову цркве а на молбу своје мајке, вероватно на некој старијој грађевини коју можемо само посредно датирати на основу материјала од кога је изграђена.

Материјал од кога је изграђена је много старији од грађевине и углавном потиче са рушевина старог града Ад Херкулема, а за претпоставити је да је и у време римљана на том месту вероватно била каква богомоља односно верски објекат. На грађевини су уочљиви велики камени блокови, различитог састава, као и цигле које налазимо на грађевинама из средњег века, али и на много старијим какве су грађевине из римског периода. Такође и различитост малтера којим су зидане опеке и камени блокови указује на различите периоде настанка објекта.

„Латинска црква“

Црквица је једноставног облика, са апсидом мањом од једног метра, и до пре тридесетак – четрдесетак година још увек је могло да се види у жртвенику (северни зид) фреска Светог Архиђакона и првомученика Стефана, а на западном зиду изнад врата фреска Светог Георгија. Данас фреска више не постоје.

Судећи по колориту и стилу сликања, а такође и по натпису српске рецензије, а и по орнаментици у дну фигуре Светог Стефана, за претпоставити је да потиче из прве половине 14. века па се и обнова храма датира у том периоду. Није искључено да је и у првим вековима Хришћанства у граду постојала црква па је приликом страдања града страдала и она, а материјал касније употребљен за изградњу садашњег храма.  У самој цркви је и део часне трпезе која по облику и пластици (орнаментима) такође указује на 14. век. Утврђени град је са црквом био повезан калдрмом, али је током векова калдрма употребљена као грађевински материјал од околног становништва, тако да је данас пут непрепознатљив. Око цркве је некада постојало гробље, што опет указује на једну  насеобину која је ту егзистирала од најранијих времена.

Елем све до 1956.год црква је имала засвођен кров који се тада урушио, па је потом обновљен и такав је и данас. Али храму као најстаријој богомољи у добричу је потребна најхитнија интервенција не би ли се спасило и за поколеља сачувало оно што је вековима одолевало времену и сведочило о постојаности народа на овим просторима. Јер дефинитивно су наше цркве наше и име и презиме у свим временима, неми сведоци свега оног што смо и шта треба да будемо.

Откуда назив Латинска црква, да ли потиче из времена римљана или Латина или има још нешто што би могло разјаснити откуда необично име једне православне богомоље као што је ова? Наиме од 16 века стари римским путем се одвија врло жива трговина између  Дубровачке републике и Грчке, Византије, Турске и Бугарске итд. Главна база Дубровчанима је Прокупље где су трговци будићи да су били католици имали своју цркву, али су у Глашинцу где се је обављала трговина са околном становништвом такође имали потребу за богомољом, те им је Глашиначка црква уступана за богослужења и од тог времена је и вероватно остао назив Латинска црква, будући да су служили на Латинском језику.

Током 17-ог века је само у Прокупљу било 11 католичких свештеника, па је логично да су служили и у Глашиначкој цркви. Из тог времена су нам доступна документа из Дубровачког архива (1649 – 1652.год) која сведоче о врло живој трговини широм  Добрича, али и о томе да је у Глашинском граду постојала стална насеобина  војника, трговаца, кириџија и занатлија. Откупљивало се скоро све што је народ производио, од вуне до меда и занатских производа. Дубровачка колонија је пропала са најездом Турака у Аустријско-Турском рату 1687-1689, после кога долази и до велике сеобе Срба, после чега је Топлица скоро запустела. На жалост тада је наступило време таме, успорен је сваки напредак, све до поновног буђења ових крајева и народа пред коначно ослобођење испод турског јарма крајем 19-ог века.

Свети Стефан, 9.1.2018.године

Данашње стање Глашинске цркве је најблаже речено критично и захтева хитну интервенцију. Обзиром да је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, без њиховог ангажмана не може се приступити било каквој обнови. Али наш народ је увек нашао модел и начин да учини нешто добро, те ће изгледа врло брзо доћи до обнове овог храма а захваљујући људима добре воље. Нека би им Бог благословио труд, да би овај храм ускоро пропојао, а народ који се вековима окупља око своје цркве на дан Светог Првомученика и Архиђакона Стефана 9. јануара добио благослов свог светитеља у јеном правом Литургијском сабрању са својим свештенослужитељима.

Аутор текста: Горан В. Антанасковић

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *