Даница Марковић једна је од оних писаца у српској књижевности који за собом остављају неизбрисив траг и иако се дешава да су често склоњени са књижевног пута богатство њиховог опуса не јењава. Тако је и књижевни рад Данице Марковић извесно време био прекривен велом заборава, а данас можемо тврдити да је једна од значајнијих песникиња прве половине 20. века

Рођена је у Чачку, 12.октобра 1879.године, од оца Јоксима Ст. Марковића и мајке Милеве. Отац јој је био просветни радник и због његове службе преселили су се у Београд, годину дана након њеног рођења. Даница је била ђак првак када јој је отац преминуо. Наставила је његовим стопама завршивши Вишу женску школу (касније Учитељски факултет) са најбољим оценама. Након тога уписала је студије српског језика, књижевности и историје које је због неповољног материјалног стања породице морала да напусти. Године 1897. постављена је за сталну учитељицу у основној школи на Врачару, потом на Палилули, затим у Реснику итд. Болест и непристајање на окове загорчавају јој просветарску мисију те је пензионисана 1910.године.

Године 1904. удаје се за Момчила Татића, имућног правника, сина председника београдксе општине. У браку са Момчилом родила је два сина и четири ћерке – Слободана, Милицу, Љубицу, Марицу, Анђелију и Предрага.

Љубав према писању и песничку црту није крила од најранијих дана. Чим се појавила била је прихваћена и хваљена чак и од најстрожих критичара. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се. Инспирацију за своје стихове црпила је из свог углавном не баш срећног живота. Најбитније карактеристике поезије Данице Марковић су песимизам, изузетна искреност и лична нота.

Своју прву песму „Последње жеље“, коју је написала са 18 година, објављује 1900. године у часопису „Звезда“, под псеудонимом Звезданка. Две године касније у часопису „Покрет“ Симе Пандуровића објављује две песме и то: „Знаш у оне златне дане“ и „Једина утеха“ и своју прву приповетку „Крст“. Наредне 1903. године у „Босанској вили“ објављене су њене песме „Пролетња елегија“ и „Завист“.

Касније, када се већ доказала као врсна књижевница, њене песме, али и приповетке објављује „Политика“. Тако 1929. године, по изласку њене друге збирке поезије, у Политици излазе две песме: „Време“ и „За маштом“ и 11 приповедака. Приповедачка проза Данице Марковић мало је позната. Своје приповетке она је, осим у „Политици“ (1927-1932), објављивала и у часописима „Покрет“ (1902), „Мисао“ (1920; 1926), листовима „Жена и свет“ (1930-1931).

Прву збирку песама под називом „Тренуци“ Даница Марковић објављује 1904. године и штампа је о сопственом трошку. Ова збирка од 25 песама наилази на повољну оцену критике, пре свега Јована Скерлића који њене песме сматра смелим и искреним толико да је са њима Даница успела да се издвоји из огромног броја песника који су објављивали тих година. Само годину дана касниије у антологији српског и хрватског песништва Јосипа Миланковића „Наша пјесма“ излази њена песма „У сутон“. Године 1910. за свој књижевни рад одликована је Орденом Светог Саве и већ следеће године Богдан Поповић уврстио ју је, као једину жену  међу песницима, у своју чувену „Атологија новије српске лирике, у којој је Даница Марковић заступљена са три песме: „Gallium verum“ (Ивањско цвеће), „На бунару“ и „Априлска елегија“.

Друга збирка поезије Данице Марковић „Тренуци и расположења“, излази 1928. године у издању Српске књижевне задруге, са 112 песама и предговором Велимира Живојиновића. Две године касније она о сопственом трошку штампа нову верзију ове збирке, у којој изоставља 26 песама из претходног издања, а додаје две нове.

Песникиња је због природе посла свога супруга стално мењала место боравка. Када је Момчило постао секретар друге класе Топличког окружног начелства, породица Татић настаниће се у Прокупљу. У Прокупљу песникињу су дочекали ратни дани, као и Топлички устанак, који је трајао око месец дана у фебруару и марту 1917.године. Захватио је Топлички округ – Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез, источне и средње пределе Копаоника и Јастребац, Заплање, Црну Траву, Власотинце и територију око реке Тимока.

Бугари су окупирали овај део Србије, вршили тешке злочине, малтретирали српски народ и трудили се да затру све што је српско. На улицама су се често могле чути разне забране, као што су забране говорења српског језика, забране давања деци српска имена. У току је била бугаризација српског народа, некадашњи Петровићи, Стојановићи постали су Петров, Стојанов. Спаљиване су књиге на српском језику, бугарски свештеници водили су службу на бугарском језику. Српски народ био је уплашен и у том страху гушили су своје корене.

Даница Марковић учествовала је у устанку не презајући ни за сопствени живот. Супротставила се бугагрском пуковнику Атанасову речима да жели да остане уз свој народ и да је инат јачи од пушке и терора. Осуђена је на смрт и одведена у тамниццу нишке тврђаве, где је свакодневно гледала како њени саборци одлазе у смрт. У рововима нишке тврђаве, сама и нејака, обраћала се писмима свом брату по перу – Ивану Вазову. Познато је да му је песникиња послала три писма. Наша песникиња херојски се понела и борила, захваљујући бугарском писцу Ивану Вазову и холандској краљици Вилхемини, помилована је.

О сећањима из Топличког устанка песникиња је писала у пет наставака у дневном часопису „Политика“. Фељтони су објављени поводом десетогодишњице устанка и веома су значајни за расветљавање историјских чињеница и делују као сведочанство о погибији српског народа.

„Остадосмо напуштени, тужни и храбри“ – ове речи стоје на почетку казивања о ратним данима. Српски народ иако напуштен и заробљен стоји на помолу рата, не предаје се и храбро пркоси противничким снагама. Делови сећања наше хероине доносе само опис страдања српског народа као и терор непријатеља, песникиња у њима не говори о себи, себе стапа са колективом. Кроз сећања видљива је слика поробљеног народа који се издиже изнад пепела не дозвољавајући да буде поражен. Ако икако можемо рећи да у овим текстовима постоје главне личности, то је свакако народ. Међутим, разазнају се и ликови српских војвода – војводе Војиновића и Војводе Пећанца.

Уочљиво је да песникиња прави одређену дистанцу између књижевног и личног света. Припoведа у трећем лицу и делује као посматрач ратних страхота, а не као учесник. Користи се метафорама како би што јасније предочила несрећу једног народа.

Трудила се да не испусти ниједан битан догађај. Описала је жестоку борбу између две војске „Борбе су се водиле часовима. Бугари су имали 300 војника, неколико официра и 2 митраљеза и затворили су се у згради Окружног начелства. Четника је било више стотина, док је њихов целокупан број износио неколико хиљада, може бити око десет. Њима су непрестано стизала појачања, осим тога што су били одушевљени и уверени у своју надмоћност.“ Њена сећања изразито су објективне природе и значајна су за историјске изворе.

О дешавањима у Прокупљу и положају народа, а пре свега о јунаштву Данице Марковић сведочи рукопис Милене Бојовић који ссе налази у Народној библиотеци у Београду, под насловом „У спомен Даници Марковић“, који је настао након смрти песникиње, а објављен је 2012. године у часопису „Дисово пролеће“ и доступан је читалачкој публици. Овде је Даница Марковић приказана као храбра, борбена жена која не преза од непријатељске руке како би помогла свом народу.

Даница Марковић, у младости Звезданка, у поезији Српска орхидеја, у животу Српска црна орхидеја, симбол је подвига и страдања српске жене те би њена романсирана биографија била аутентичан документ за психологију модерне Српкиње. Умрла је у 52. години, 9. јуна 1932. године, у Београду.

Аутор текста: Невена Милошевић

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *