„Овдашњи сељак обично роди сина, па иде у рат да погине. Кад син поодрасте, долази нови, његов рат, у који сада иде он.“ Овако пише о Топличком устанку један од најзначајнијх хроничара тог догађаја, први доктор правних наука из Јабланице Миливоје Перовић и тако на најсликовитији и на жалост најтачнији начин почиње причу о српском сељаку из ових крајева и његовој вековној борби да сачува оно што је на нашим просторима одувек било најтеже сачувати – слободу. Та 1917. година била је нарочито тешка за српски живаљ на југу земље под бугарском окупацијом, а када је стигао проглас о регрутовању српских младића за непријатељску војску, народу је прекипело. Букнуо је Топлички устанак.
„Долином ових наших река пролазили су одвајкада каравански друмови, трговци и војске. И пожари,“ наставља Перовић своју сагу о великом страдању српског народа на овим просторима током Првог светског рата. Јер, колико год да је у мирнодопско време значајно бити на раскрсници свих путева, толико је то опасно у време ратова. А дољевачки крај налази се баш на таквом месту. Кроз Курвинградски (Корвинградски) теснац, где се спајају Нишавска и Лесковачка котлина, где пролазе најзначајније путне и железничке саобраћајнице и протичу чак три реке, пролазили су многи народи. Али, пролазиле су и војске и остављале пустош. Но, сматрају историчари, ни једна не беше тако окрутна као она бугарска.
Управо у том Корвинградском теснацу, који се налазио на централном правцу борби Прокупље-Ниш, водила се једна од најзначајнијих битака Топличког устанка, по најпознатијем хроничару овог догађаја Миливоју Перовићу, можда и пресудна, јер је одлучила о даљем току овог устанка, који је захватио области Топлице, Јабланице, Јастрепца и источних и средњих предела Копаоника, у периоду од средине фебуара до средине марта 1917. године.
Првих дана борби око Ниша, у јеку Топличког устанка на овом подручју ситуација је, кажу хроничари, била повољна за устанике. Међутим, и једна и друга страна почињу да концентришу трупе, свесне значаја овог подручја и исхода битке за даљи ток борби. Из Ниша креће бугарска војска са три чете и два топла. Сазнавши то из Прокупља жури главнина устаничке војске, а из Заплања стижу и прикључују се устаницима нови одреди. “Према исказу Косте Пећанца, једног од главних вођа овог устаничког покрета, поред Косте Војиновића, под његовом командом, код села Александровца више Мораве, развија се 18. фебруара по старом календару борба у којој је непријатељ био поражен и натеран да одступи према Нишу. Сутрадан, 19.фебруара Бугари више не покушавају нападе од Ниша. Али јака артиљеријска паљба са положаја на брду Бубањ и места где се данас налази КПЗ непрекидно тих дана туку косе које се од Прокупља спуштају према Морави, поседнуте од устаника, као и положај Курвинград у теснацу Мораве, код Дољевца. Топови туку терен око мостова на Морави, железнички и друмски испод Курвнграда и друмски код Мрамора, с намером да омету њихово минирање. Без обзира на велику техничку надмоћ непријатељске војске једно одељење устаника упада у Ниш, стиже чак до Црвеног крста и заузима га. То је уједно била најдаља тачка до које су устаници успели да дођу. У тим тренуцима Бугари у паници почињу да евакуишу град. „
У Топличком устанку активно је учествовало и овдашње становништво, те је један одред формиран и у нашем крају под називом Пуковачка чета, која је са великим нестрпљењем, желела да се укључи у борбе и пружи отпор бугарским окупационим снагама, о чему говори и податак да су Кости Пећанцу 11.фебруара (24.02) 1917.године, послали поруку која је гласила:“Све спремно – чекамо даља наређења. Можемо и пругу да рушимо“.
Према наређењима Косте Пећанца Пуковачка и Брестовачка чета имале су задатак да држе “ у опсади пут и извештавају о кретањима непријатеља, нарочито у возовима. “
Остала је запамћена и у народну се годинама препричавала управо једна диверзантска акција устаника из Пуковачке чете који су минирали железничку пругу и претурили један бугарски воз код села Кочана, без обзира но то што су Бугари управо с циљем спречавања оваквих диверзантских акција обезбеђивали сваки бугараски воз на релацији Скопље-Београд обезбеђивали са једним подофициром и десет војника.
На крају, Ниш није заузет, јер није ни нападан.
Наиме, Пећанац издаје наређење следеће садржине: “19.02.(сви датуми су по старом календару) наредио сам да се устаничка одељења пребаце на леву обалу Мораве да се ту држе, али да се даље не напада.” Ни војним стратезима, ни аналитичарима није најјасније зашто су донете одлуке које су уследиле, мада је Пећанац своје потезе оправдавао тиме што је град бранила тешка артљерија, па је страховао да би губици били велики. Зато већ сутрадан одлази за Куршумлију, а његов пример следи и Коста Војиновић, што многи сматрају невојничким потезима, јер је, по мишљену Миливоја Перовића, то била највећа битка на најважнијем делу фронта за време Топличког устанка. Не може се са сугурношћу утврдити зашто је тако одлучено, али се може претпоставити. Наиме, овакви потези су донекле били логични, јер је град можда било могуће освојити, али готово немогуће задржати, због недостатка и људства и оружја.
Ипак, такав исход је осоколио непријатеља који креће у офанзиву и на жалост успешно гушење устанка, јединог те врсте који је букнуо на окупираној територији, додуше према мишљењу могих у невреме, јер је одмазда над становништвом које се дрзнуло да се побуни била страшна.
Међутим, напаћена душа српског сељака није више могла да издржи и до устанка је морало доћи. Топлички устанак подигао је сам народ. Зато није ни чудо каже Перовић „што су у овим крајевима живели људи вечити печалбари, фаталисти, ћутљиви и тврди да поднесу све, па и кад треба да умру, умру без гласка. Многе је куле овај народ подизао и на њима се борио за своју слободу, куле од камена, земље и брвана или од својих глава“.
(Крај првог дела)