Многих обичаја више нема, самим тим ни песама које су биле њихов саставни део. Преношење знања с колена на колено не опстаје у савременом друштву. Све је мање и наших најстаријих становника који негују културно наслеђе својих предака. Нестају и многобројне манифестације које су славиле народно стваралаштво.
Ипак, на срећу и кроз савремене трендове провлачи се понешто од оног традиционалног. По мишљењу проф. др Димитрија Големовића етномузиколога, нашег саговорника у овом серијалу текстова „Здравче венче“, у југоисточној Србији су и данас најочуванији свадбарски обичаји и песме које их прате.-Свадба је некако одолела зубу времена, мада и ту има тих трансформација. Али оно што је битно, ти обавезни делови свадбе који су некада били пропраћени песмом су остали иако се песма можда променила. Тај део обреда је остао, па и даље постоји потреба да се он пропрати музиком, односно певањем. Песма може да се промени, али је ипак музика задржана. Јер основа песме је комуникација, песма мора нешто да каже. Облици комуникације се мењају, имате комуникацију са вишим силама или међусобну људску комуникацију у оквиру уже или шире заједнице. Занимљиво је да народ ствара тако што узме мелодију старе песме, извуче текст старе песме и стави нови. Зато су многе песме задржале архаичне мелодије, а добиле нови текст који се појавио из неке друге потребе, из потребе за другачијом комуникацијом. Имате на југоистоку и у другим крајевима на пример песму „Наша дода бога моли, ој додоле, мили боже“. Та песма је замењена са „Три девојке двор двориле“, па имате рецимо „„Ој, Мораво“ уместо „Ој, додоле“ на пример. Она је променила функцију, али је у основи остала иста. Наравно, песме се и даље мењају нарочито на нивоу припева, али остаје иста осмерачка основа. Песме мењају функцију, па сада она није више обредна, већ забавна, али се у принципу не губи.
По нешто од тих трагова прошлости може се наћи и данас. Међутим, овдашње баке ретко се усуђују да за медије отпевају неку од тих песама, кажу остарило се, много шта заборавило. Али, ми смо ипак у Кочану нашли једну баку, Србијанку Николић, која се за портал Добричке присетила неких давних времена и своје свадбе, када је обичај налагао да се отпева нека песма. –Морала је нека песма да се отпева, то је био обичај, каже бака Србијанка, а ја сам певала Мушку песму.
Песма: „Мушка песма“ Србијанка Николић, Кочане (Сјетује ме мајка и брине се за ме/Де проводиш сине и ноћи и дане/До јуче си с децом босоног трчао/ И зелено воће по баштама крао/Опрости ми мајко што не питам више/Да ли лепше зумбул од ружа мирише/У нашем сокаку има једна мала/Сладји јој је мирис од раног бехара/Очи су јој плаве, ко бисер из росе/ А низ груди бујне расчешљава косе/ Сваки дан се смијем кад продје ми моме/ Не знам ни чија је, а цркох за њоме)
А професора Ценића питали смо шта Дољевчани чувају. Према његовим речима, у Дољевцу и околини данас има лазаричких песама. Оне су се певале на Лазареву суботу пред кућама славећи почетак сунчеве градације. Певало се о кући, укућанима, животињама, свему што би домаћица пожелела. -Оне још увек живе, певају се, мада су данашње лазарице имитирање овог обичаја, али и то је боље него заборав. Некада су то биле две девојке које певају од куће до куће и лазар који их води. Сада су то углавном девојчице, али лепо је што се деца томе радују, што само показује да и даље носимо у себи дух предака, део тих паганских обичаја када се у ово доба године славило пролеће и бог плодности. Осталих обичаја више нема, а кад нестане обичај нестане и песма.
Оно што је приметно, каже Ценић, је да иако те песме говоре о разним сегментима живота, оне се на крају претварају у љубавне. -Ма о чему говорили, у ствари говоримо о љубави.
Голуб гука на јабуку
Голуб гука на јабуку,
Питајте га зашто гука,
Да л’ је гладан ел је жедан.
Нит је гладан, нит је жедан,
Но си гука за девојче,
За девојче, за комшиче,
За комшиче белолико,
Белолико, црнооко.
Ал говори лудо младо:
-Ид’ одатле, голубенце!
Комшиче је више моје,
Више моје него твоје!
(Крај трећег дела)
Пројекат „Здравче венче“ суфинансира Општинска управа општине Дољевац