Кровови и огњишта села Добрича, ДУБОВО – СЕЛО НАЈВЕЋЕ У ДОБРИЧУ НА ПОЧЕТКУ 20. ВЕКА А ДАНАС НА ИЗДИСАЈУ

МИХАЈЛО А. ИЛИЋ, аутор хронике „Дубово, људи, живот, догађаји“ (2002. године) у уводној речи о свом родном селу наводи: „Градећи за жуљевитим рукама и са пуно љубави, многе генерације у невидљивим нитима, везале своју судбину управо за његов раст и развој, за његово ширење, тако да ће већ на почетку 20. века постати највеће село у Топлици, општинско седиште, економски, културни и духовни центар села која га окружују“

Михајло Илић

Подручје општине Житорађа, којој припада и Дубово, насељено је још у праисторији, о чему сводоче бројни неолитски остаци. На крајњим јужном ободу Добричке котлине, при самом прелазу у област Пусте Реке, сместило се село Дубово, преко кога води регионални пут: Житорађа – Дубово (11км) – Злата. На просечној је надморској висини око 350 метара, са атаром од 1774 хектара, и густином од око 40 становника на квадратном километру према подацима из 2002. године. Насеље је збијеног типа и груписано у оквиру три махале. Назив села је словенског порекла, јер његов језички облик асоцира на то – Дуб – Дубово. Познато је да је на периферији Дубова било великих појединачних стабала – дубова, све до краја тридесетих  година 20 века.

Као насеље Дубово је живело током винчанске културе млађег каменог доба у 5 миленијуму пре наше ере. У то време су настала два засебна неолитска насеља – једно на потезу Камен, а друго испод данашњег села, према Момчилову – која представљају везу између Топлице и Пусте Реке, односно великог неолитског насеља у Мачини.

Најстарији писани документ у коме се Дубово помиње као насеље је из 1395. године. Тада, након шест година после Косовског боја, кнегиња Милица, удова кнеза Лазара, замонашена као Евгенија је са синовима Стефаном и Вуком издала Пантелејмонску повељу којом манастиру Св. Пантелејмона (руски манастир у коме се замонашио Св. Сава, син Стевана Немање), поред осталих световних добара, села и имања у околини Прокупља, дарује и село Дубово. У тачци 31. Повеље је записано: „Богдан Радујевић приложи у Подгори (данашња област Пусте Реке, Јабланице и Лесковца) село Дубово са всеми метоси и међама и равинами села того“. Судећи по овом документу село је било насељено српским живљем знатно раније.

У турском дефтеру из 1444-45. године насеље се води под именом Горње Дубово,и касније, у српским пописима крајем 19. века, као Дубово.

Захваљујући повољним климатским условима и разноликом геолошком саставу земљишта, као и распореду падавина, највећи део сеоског атара покривен је бујном вегетацијом, и све до 20. века и високим шумама, које су неплански сечене ради добијања обрадивог земљишта. Успевају све врсте пољопривредних култура, и доминирају пшеница и кукуруз. Пољопривреда и сточарство су одувек представљали основни извор средстава за живот.

Дубово је делило изузетно тешку судбину осталих српских насеља, нарочито током 18 и 19. века, када су Турци, осим високих намета и насилне исламизације, доводили Арнауте ради одржавања мира у империји. Услед великих намета и терора народ се често одметао или био принуђенда напусти своја огњишта. Према турској подели Дубово је са пет српских породица, и знатно већим бројем арнаутских, спадало у ред тзв. „господарска“ села, са господарима, најпре Турцима, и затим Арнаутима, који су уводили своје намете. Како у време Турака, тако и по ослобођењу Дубово је у одређеним периодима улазило у састав области Топлице, Добрича, Пусте реке или Дубочице.

Након ослобођења децембра 1887. године Дубово масовно насељавају срби са ширег подручја јужне Србије: Власина, област грделичке клисуре и горњи ток реке Јерме – села Божица и Клисура, а затим мање из других крајева.

Најинтензувније досељавање, како наводи Михајло Илић у наведеној Хроници, вршено је првих година по ослобођењу, што је српска влада помагала и подржавала. Већ 1890. године Дубово је постало седиште општине и почело брзо да се развија: 1893. године отворена је троразредна основна школа, а 1894. године започета је изградња цркве Св.Илија. Број становника нагло је растао. Већ 1892. године у селу живи 136 српских домаћинстава. Такав ток заустављен је балканским ратовима и првим светским ратом, у којима је учествовао велики број дубовчана, од којих су погинула 32 војника.

Михајло Илић детаљно наводи да је 1921. године село увећано на 172 домаћинства са 1015 становника, или око 6 чланова по једном домаћинству. Као одговор на нечувени зулум бугара 1917. године дигнут је Топлички устанак. У саставу „Дубовске чете“ борило се десетак мештана, комитски вод из Коњарника и Доњецрнатовачки вод. После гушења устанка из села је интернирано у Бугарску 29 људи одакле се 15 није вратило, међу којима и дубовски капелан. Живот између Првог и Другог светског рата у Дубову карактерише убрзани развој. У том периоду отворено је више занатских радњи, бакалница и угоститељских објеката, радила су два парна млина, две вуновлачаре, а и три вршеће гарнитуре; задруге и веће породице се деле на мања домаћинства; основана је кредитна задруга; и живи активност различитих странака, међу којима посебно радикалске и демократске.

Други светски рат је селу донео нове невоље. Борећи се у јединицама Топличке и Моравске дивизије заробљено је 16 дубовчана.

Одмах по дизању устанка 1941. године Дубово је по Илићевом казивању, у целини било патриотски опредељено за борбу против окупатора. Међутим, по доласку Бугарских окупационих снага 1941. године и услед колаборације четничких јединица са њима, долази до стагнације ослободилачког покрета током 1942. године и у првој половини наредне године. У првој половини 1944. године поједини мештани села, се стављају у службу окупатора, што је изазвало освете, а оне произвеле бесмислене људске жртве. У целини узевши, покрет је читаво време рата имао доминантан утицај у селу.  У јединицама н.о. војске од 1941. до 1945. године борило се чак преко 280 бораца. Дубово је веома скупо платило своју слободу. У бројним биткама и сукобима погинула су 32 мушкарца и 2 жене. Бол за њима је у толико већи јер је знатан број страдао као последица подела, које су, срећом после рата постепено нестајале. Између завађених породица склапана су нова пријатељства.

Дубово је током 5 деценија после Другог светског рата доживело велике промене скоро у свим областима живота. Број становника се брзо увећавао. Године 1953. достиже кулминацију (1702), када почиње период постепеног, а последњих деценија 20 века, наглог демографског пражњења села као последица непланског развоја друштва на рачун пољопривреде (1991. 805, а 2002 испод 650). Према последњем попису из 2011. године село броји 463 житеља. У исто време расте број домаћинстава, да би крајем века скоро половина била угашена, имовина препуштена популацији преко 60 година старости која покушава да спасе деценијама остварен иметак. Дубово се налази у фази демографске старости. Прираштаја скоро да нема. У задњој деценији 20 века родило се десеторо деце од којих су шест ромске националности.

Црква Свети Илија у Дубову

Убрзан привредни раст забележен је непосредно иза рата. Оживели су неки занати, отворени су угоститељски објекти, подигнут је задружни дом напорима и средствима мештана, отворене су пошта и амбуланта, уведена је електрична струја, у домовима су ушли савремени електрични апарати и савремена мехахизација за обраду земље, која се неекономично користи услед јако уситњеног поседа.

Четвороразредна школа 1950. године прераста у осмногодишњу коју је 1965-1966.године похађало око 1100 ученика из села која су улазила у састав Дубовске општине. Подигнута је нова школска зграда. Међутим, од те године број ђака опада, а од 1986. године, када је школа ушла у састав јединствене школе „Топлички хероји“ у Житорађи, број се нагло смањује да би 1999. године само 27 деце из Дубова похађало наставу. Од тог броја половина су ромске националности и неколико деце из имиграционих породица.

У наведеном периоду Дубовска школа је одгајила велики број ђака који су наставили школовање и постали интелектуалци: 46 са високим и 24 са вишим образовањем. Од познатих и прослављених дубовчана наводимо Росанду Никетић, активну сарадницу НОП-а од 1941. године и председницу АФЖ-а, дипл.инжењера Добросава Р.Цветковића, некадашњег потпредседника СО Земун, Нађу Радуловића, професора математике, Стевана С.Цветковића, пуковника и дипл. инжењера, као и аутора књиге пуковника Михајла Алексе Илића, који је од 1977. год 1981. године био војни изасланик оружаних снага Југославије у Бугарској. Бавио се писањем прозе и објавио неколико романа.

Даље се помињу Миливоје П. Данић, Др спец.опште медицине и некадашњи директор домова здравља у Житорађи, Прокупљу, Куршумлији и Дољевцу, његов син Др Бојан М. Данић, доскорашњи начелник одељења психијатрије опште болнице „Др Алекса Савић“, у Прокупљу, Прим.Др социјалне медицине, Радојко Шагрић некадашњи директор Дома здравља у Житорађи, Др спец.медицине биохемије Миодраг Р. Илић некадашњи директор центра за медицину биохемије у Нишу и данас актуелни начелник клинике за кардиохирургију ВМА у Београду, Проф.сц.медицине Радоје Илић, један од најбољих ђака прокупачке гимназије од њеног оснивања.

Не заборављамо Горана М. Николића, магистра хемијских наука, Радојка Матића, магистра економских наука, као и Томислава Р. Радуловића професора биологије и магистра хумане генетике. Од културних посланика познати су песник Дане Стоиљковић, наставник математике и драмски писац Стамен Миловановић, вајар Милун Анђелковић као и ликовни уметници Мики Цветковић, фрескосликар и Анђел Милун, аутори многих дела изведених у јавним просторима. Од политичара познат је Раде Златковић, некадашњи секретар СПС Топличког округа.

Своју хронику о Дубову Михајло Илић резимира следећим речима: „Данас Дубово дише старачким плућима: обрађује се око половине обрадивих површина и производи само за своје потребе, свако друго домаћинство држи по једну краву; недостаје воде преко лета, удаљене  медицинске установе – за лек се мора прећи најмање 25км; релативно добар саобраћај макар дотрајалим асвалтним путевима; за многе набавке и услуге се путује у суседне продавнице и пијаце; заборављени обичаји, сабори и друга окупљања, су слика  села на издисају.“

Љубиша Милошевић, новинар и публициста

*забрањено преузимање текста, фотографија, и делова интервјуа без одобрења редакције и аутора!

 

5 коментара

  1. Толико учених а село се празни, нажалост.
    „Лако је било Титу да ствара државу са краљевом омладином, видећемо какву ће државу створити његова омладина.“ – ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

  2. Lepo bi bilo da objavite jos koji tekst o Dubovu ili o licnostima koje su otuda poreklom.

  3. Bilo je još Dubovčana, uspešnih u svojim profesijma koji nisu pomenuti u ovoj knjizi g-dina Ilića. No o tome drugi put.

  4. Da li je moguće i gde kupiti knjigu MIHAJLO A. ILIĆ, „Dubovo, ljudi, život, događaji“ (2002. godine)? Hvala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *