Ни најмлађи више нису имуни на савремене технологије, те се из године у годину све више спушта старосна граница код деце од које они почињу да их свакодневно користе, иако стручњаци упозоравају да пре 12-те године дете не би требало да има свој мобилни телефон. То је резултирало тиме да их скоро сви основци, већ од првог разреда носе са собом када крену у школу, а није редак случај да их користе чак и предшколци. Све већи хит су и паметни сатови, који су унели потпуну пометњу, јер наставници у почетку на њих нису ни обраћали пажњу.
Ни дољевачка основна школа “Вук Караџић” није остала имуна на те трендове, па је ђак без мобилног телефона у школи више изузетак него правило.
Иако су надлежни покушали да нађу неко компромисно решење и дозволе употребу телефона за време одмора, али не и током часа, врло је тешко то и спровести у дело.
–По нашем Правилнику о понашању ученика употреба мобилног телефона за време часа строго је забрањена. Међутим, без обзира на то имали смо неколико пријављених случајева, када су ђаци кршили то правило, каже у изјави за радио Копријан директор овдашње основне школе, Горан Илић. Било је покушаја да се телефон користи за преписивање током писмених задатака, евидентиран је и случај када су ђаци снимали професоре током трајања наставе или једноставно користили телефоне за приступ друштвеним мрежама и играње игрица. Ми смо то наравно, у складу са нашим овлашћењима санкционисали, те су непослушни ученици добијали укоре директора или наставничког већа, или пак имали смањену оцену из владања. Али, ту се наше законске могућности завршавају.
У коју год сврху да их користе, једно је сигурно. Тиме ометају наставнике, одвлаче пажњу другим ђацима и негативно утичу на квалитет наставе. Неки од професора кажу да док су раније имали проблема са немирним ђацима који су разговарали и добацивали на часу, сада имају ученике који, окупирани својим мобилним телефонима, упште не прате наставу.
–Неколико пута покушавали смо да, кроз разговоре са родитељима, укажемо на тај проблем и заједно се потрудимо да дођемо до решења, нарочито када су питању ученици нижих разреда. Међутим, углавном нисмо наилазили на разумевање, јер је главни аргумент родитеља да желе у сваком тренутку да знају где им је дете и да их умирује чињеница да се могу са њим чути или да их дете може позвати сваки пут кад има неки проблем. Ја то наравно разумем, али једноставно није могуће успоставити такав систем где ћете бити сасвим сигурни да дете неће за време часа користити телефон, додаје Илић.
Неке школе у Србији покушале су то да реше на тај начин што је наставник за време часа узимао телефоне од ученика и враћао их кад звони. Међутим, онда су се неки родитељи побунили, јер кажу да је то приватна ствар деце и да нико нема прва да им то одузима, макар и привремено.
Исто тако и за време одмора, деца непрестано гледају у телефоне, не гледају ни куда иду, сударају се по ходницима и често једино комуницирају показујући једни другима видео клипове или игрице, што је такође сматрају психлози велики проблем, јер праве комуникације међу њима готово да више и нема.