ВЕЛИКИ ПЕТАК – РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола.

Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога.

Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења – на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

Извор; СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *