Неповољни трендови по питању наталитета у Србији годинама су у фокусу пажње. Годишње нас је, каже званична статистика, 35.000 мање и тај тренд влада већ 25 година, тако да ће нас уколико се оваква ситуација настави 2041. године бити само око 6,5 милиона. Велика већина грађана наиме сматра да нису сигурни да ће моћи да обезбеде пристојан живот великој породици, јер је за то потребно много новца, док се скоро 30 одсто њих пожалило на питање сигурног посла. Тако да се намеће логично питање како обезбедити многочланој породици све што јој је потребно кад је финансијски маневарски простор све ужи, што се нарочито односи на ове наше просторе. Али, на срећу постоје парови који пркосе тим негативним трендовима и одлучују се за велику породицу.
Марија и Владица Арсић из Дољевца у свом породичном дому имају право мало богатство, после шест година брака, пет кћери, Василију (5 година), Ангелину (2 године), Георгину (1 година) и близнакиње Николију и Николину (2 месеца).
Иако у почетку нису планирали тако велику породицу, сада кажу немају дилемо око тога да је пун дом деце нешто најлепше што је могло да им се деси. Признају да није лако, али уз добру организацију и посвећеност све се стиже. Томе у прилог говори и податак да је било немогуће окупити петоро деце, умирити их и усликати за наш портал. – Обавезе су велике, одговорност такође, али нам никад није досадно, то је сигурно, каже Марија Јовановић Арсић, двадесетдеветогодишња, петострука мама. Иначе, одлука да добијемо петоро деце била је пре свега моја, јер је на мајци и највећа одговорност, а супруг је рекао да ће ме подржати шта год да одлучим.
У одгајању деце смењују се и допуњују она и супруг, али с обзиром да Владица ради, као жандарм, врло често је ван куће, такође и стално на теренену и тада је Марија та која мора да се организује, како би све функционисало, с обзиром на то да, на жалост, бака и дека, на које сви ми у таквим ситуацијама рачунамо, што због болести, што због посла нису у могућности да им помогну. Најстарија девојчица Василија иде у вртић, а остале кћери су све време са мамом, а са татом када пословне обавезе дозволе.– Па, „кризне“ ситуације су када су сви гладни у истом тренутку или се свима спава у исто време, или када их ухвати прехлада, али и тада некако све постигнемо. Кренемо од најмлађих девојчица, па онда редом.
Да је у њиховом животу сваки тренутак узбудљив сведочи и прича о рођењу близнакиња.-У почетку је порођај текао на најбољи могући начин. Николија се родила природним путем, без икаквих проблема. Међутим, Николина је кренула попречно, појавила се најпре ручица, тако да није било могуће да се порођај обави као код прве девојчице, па је урађен хитан царски рез. У том тренутку се одвијала права драма у породилишту, све сам их дигла на ноге. Али, на срећу све је на крају испало како ваља. Након двадесетак дана у инкубатору, с обзиром на то да су се превремено родиле, у осмом месецу трудноће, са малом телесном масом испод два килограма, изашле смо из болнице, препричава догађаје са порођаја ова храбра мама.
Старије девојчице каже са одушевљењем су прихавтиле сестре и желе да помогну у сваком тренутку без обзира на то што су и саме још малене. –Па ми смо се некако сви навикли да скоро сваке године добијемо новог члана, тако да за девојчице није било ништа необично када су се у кући појавиле још две бебе.
Кад год се код нас помене идеја о породицама са великим бројем деце, велика већина родитеља, сматра да нису у финансијској могућности да приуште себи више од једног, два детета. Арсићи не мисле тако. Иако је у породици запослен само Владица, породица успева да задовољи основне потребе. –Ја нисам запослена, тако да поред супругове плате, добијамо још и родитељски додатак који држава додељује сваком детету до две године старости. Добили смо и једнократку помоћ, коју општина даје сваком родитељу приликом рођења детета. И то су нам једини приходи. Не примамо дечији додатак, нити било који други вид помоћи од државе, али успевамо да то чиме располажемо расподелимо, најпре за дечје потребе, а шта преостане за нас. Било је, морам рећи, тенутака, када је било више потреба, но пара за њихово задовољење, али се некако увек снађемо. Размишљала сам и овога пута на начин да ако имам пара да издржавам троје деце, наћи ће се и за још две девојчице које смо недавно добили, каже Марија на крају нашег разговора.
На тај начин ова породица показује свима да се уз одлучност, пожртвованост и добру организацију све може постићи, а њихов пример уједно даје наду свима да битка са ниским наталитетом у Србији није унапред изгубљена.