Била једном 3 прасета. Пијетренчики. Трунку мас’ нису имали. Кад ги погледа човек, одма’ да му се приједе. Имаше једну мајку, крмачу. Она ги је неко време чувала, али ву додија један дан и рече им: “Ај’ мрш из кућу, коњи једни, време је сами да живите.”
Погледаше се праци, видоше нема зајебавање, кренуше полагчке. Заодише по град неко време. Пазише се само да не залутав према сточну. “Ако тамо залутамо, завршимо у шерпу” – рече најмудрије прасе. “Сад је и прасетина појефтинела, неће нам се много мислив ако не уватив” – убаци се друго прасе.
Кое ће прво, размишљају се, ај ће иду да тражив работу. На завод не беоше пријављени, а и да јесу не би много вајду имали. Него овако, на црно ће. Одоше код једног, код другог, нигде работа нема. Куде па има работа, туј нема плата. Код једног на капију видоше натпис “Кољамо праци”. Једногласно одлучише да не улазив код њега.
Изпиздеше тако праци, одустадоше од тражење работу. Кое ће радив, досадно им, одлучише ће правив кућу. Свако за себе си по једну. Одоше до општину да видив за дозволу. Они им рекоше идите до Услужни центар, из Услужни ги послаше у грађевинску инспекцију а ови из инспекцију послаше ги по бурек па до Катастар. Из Катастар одоше до Дирекцију за стамбено комунални послови. Тамо им надаваше милион папира и две уплатнице. Рекоше папири мож и да изгубив, ал’ без уплатнице да се не врћав.
Кад све завршише, с’ папири, дођоше празници. Не ради се 17 дана. Све спојено. “Кад смо чекали годину дана, ће причекамо још мало” рекоше они. На крај им дадоше дозволу.
Сад, прво прасе се мисли, с кој компир да прави кућу. Сети се да је комшија заје*ао сламу у њиву још летос. Оде украде некол’ко бале преко ноћ и за два три дана направи кућу. Јес’ да није нека, мисли се прасе, ал’ нема ветар да ми дува поза уши и киша да ми пада у шију.
Друго прасе се суочава са исти проблем. Нема паре, нема работу, нема материјал а оће кућу. Мисли се оно, пола људи по град немав за ‘леб, а имају кућу, седив по кафићи по цел’ дан, како то може. И сину му идеја. Сигурно су правили од грањке кућу. Крену оно по град да тражи. “Грањке има на сваку ћошку” – мисли се прасе. И заиста беше тако. Ови из зеленило кастрили неке грањке по град па си ги замочали туј, по 3 месеца се не подизају. Нађе прасе материјал, пробра малко, јер нешто се скапало, иструлело, нешто добро. Врну се на локацију одређену грађевинском дозволом и направи кућу. Гледа гу оно па си прича само са себе: “Од грањке је, нема прозори, није тол’ко топло, ал’ ће помине.”
Треће прасе гледа онеј две куће па се смешка подмукло. “Ћу ве видим зими, мајмуни једни” – вика им. Одлучи оно да прави кућу од цигле. Куде сад да нађе све што му треба. Сети се да му један лопов што држи стовариште остао дужан неке паре још поодавно. Оде код њега и узеде мало од цигле, цемент некол’ко џака, жицу јед’н котур. У Мораву обезбеди шодер. Ископа рупу, ишоловао је з даске, направи темељ, удари горњу плочу. Доведе неки пијани дунђери из Црну Траву те му направише кров.
Таман сви завршише теј работе око кућу кад ете га вук. Иде откуд Винарце. И право на овој прасе са најслабу кућу од сламу. Виде га прасе још из двориште па вика: “Е, да га је*ем, еве га овај. Добро бе, можеш ли ти неку причицу да проминеш или те мора у сваку има?” “С’ћу ти све кућу искршим што ме закецујеш” – одговори вук. Приђе он до кућу, прасе шмугну унутра.
С’д, вук не беше много интелигентан. Уместо да купи шибицу у трафику прекопут, па да запали на говедо кућу, он ће дува. Дуну вук, разлете се слама. Виде прасе да нема зајебанција с’ вука и метла код друго прасе. “Отварај врата да улегнем, преканта ми вук кућу на брзину” – усплахирено рече прасе.
Отвори му оно врата, утрча оно унутра, закључаше се. Ћутање. Дође вук и до другу кућу. “Ви ли сте мислили ће се сакријете у туј кућу од притке?” – упита вук. “Нема шансе да гу искршиш бе” – рече друго прасе, “овој су букове грањке!” Узеде вук ваздух, дуну једном, кад ‘оћеш, поче да кашље, почеше цигаре на нос да искачав. Теше цркне. Кад се мало примири, узе он још једном ваздух. Повише него први пут. Искуба притке из лежиште. Остадоше праци на утрину. Куде ће, шта ће, трчање код треће прасе.
Треће прасе беше у двориште нешто, кад ги виде, прецепи се. Мисли се куде ће ги сад ови двојицу сповира по кућу. “Куде сте полетели? Куде? Што си дом не идете?” – упита треће прасе. “Не рови, него не пуштај у кућу, вук не јури да не изеде” – рекоше у глас оба прасета. “Ле, ле, ле, ле, улазајте онда, не мора се собувате – рече оно.
Дотрча вук, ал’ прасе већ закључало врата и турило резу. Поче он нешто да прети поново како ће им одува кућу ко и на овија двојицу. Кад треће прасе одговара изнутра: “Шунтав ли си бе ти вуче, па знаш ли кол’ко сам цимент потрошија само на темељ, а куде су цигле, монте, арматура. Мож’ да дуваш кол’ко ‘оћеш.”
И стварно. Расипа се вук дувајћи. Ај што је кућу дувао, него га виде и милиција па га и они тераше да дува. Ал’ ништа не беше. Сок је пио само. Виде вук да нема вајда, па се сети, ће се спушти кроз оџак. Ал’ пошто само једе и спије једва проте дебелу гузицу. Поче се спушта на доле, кад праци заложили огањ. Огладнели, па турили нешто да се кува. Осмудише гузицу на вука само тако. Све гу у пликови направише.
Излете он к’о метак из димњак и правац дом. Протрча само поред лију, не гу ни погледа. “Кад дођеш дом намажи дупе с’ Колyнос и ‘ладне облоге турај” – узвикну му она.
Тако су прасићи живели срећно у својој кућици од цигала док их једног прелепог пролећног дана, са првим зрацима сунца не истера судски извршитељ. Порез нису платили…
Извор; Буђење