Најискреније емоције су оне дечје, а најрадоснији празници они посвећени њима. Управо таква је Лазарева субота или Врбица, која се обележава осам дана пре Васкрса, а дан пре празника Цвети. Христос је наиме, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим на Цвети рекао: “Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско”.
На Лазареву суботу сеоским атарима у дољевачком крају разлеже се весела песма многобројних лазарица, ритуалних поворки девојчица које традиционалним лазаричким песмама, наученим од бака, призивају благодат за дом, укућане, усеве, стоку. Обучене у народну ношњу, с корпицама окићеним цвећем и врбовим гранчицама, оживљавају традицију и обичаје који у колективној свести људи на овим просторима живе од давнина, из времена пре времена.
Поход лазарица једна је од ретких обредих поворки у овом крају којих има и даље, те иако одавно више немају улогу коју су некада имале, лепо је видети да је нешто од наше богате традиције опстало и у савременом друштву, које је не ретко сурово према оном старом.
О лазарицама, древном обичају људи са ових простора, разговарали смо са етнологом Народног музеја у Нишу Владаном Радисављевићем. -Примарна функција тих ритуалних опхода била је да се ритуалним, магијским радњама утиче на просперитет заједнице, на опште благостање, на берићет у пољопривреди, у сточарству, свему ономе чиме се сеоска заједница бавила. Али ту можемо разликовати више стратума, односно слојева у самим обичајима и њихове промене. Та њихова примарна функција се мења у одређеном тренутку, јер са развојем науке и агротехнике народ је схватио да се тим магијским радњама не утиче на усеве, те се та примарна функција замењује латентним, прикривеним значењем, као на пример иницијација тих девојчица, односно младих девојака стасалих за удају. Оне се тако приказују заједници и та нека другоразредна на улога истиче се у први план. Многи наши аутори попут Зечевића повезују их и са култом змија. У пролеће у том периоду људи су палили ватре не би ли истерали штеточине змије и инсекте, па их повезују и са тиме. Не могу баш да тврдим да то има основа, али јесте интересантно. Повезују их и са краљицама и краљичким песмама, неки их чак и изједначавају.
По поменутом етнологу Зечевићу, Лазарева субота је наследила неки ранији пагански празник везан за змије, што не сврстава нужно ову животињу у негативан контекст. Напротив. Стари Словени су рецимо, веровали да су у змијама душе њихових предака.
У хришћанској традицији празник Лазарева субота, иначе, обележава се у спомен на дан када је Исус Христос васкрсао четири дана мртвог Лазара. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом проширила на све стране. Отуда и потиче име лазарица. Постоји и тумачење да су настале од сестара Лазаревих, мада по стручњацима и овде постоји утапање народних веровање у религију. – Међутим, у нашем народу тумачење је мало другачије, тај обичај се везује за нашег Кнеза Лазара, и ту има тих различитих тумачења, каже Радисављевић.
Овај обичај и даље је распрострањен у овом делу земље. -Локално постоје ти фини детаљи, разлике, међутим оно што је заједнично за лазарице на широј територији наше земље је да је то поворка од 4 до 6 девојака, узраста од 14 до 20 година које иду у формацијама, имају две главне фигуре лазара и лазарицу, који носе импровизоване мачеве, прекрштене беле пешкире на грудима, мачеви су такође украшени белим пешкирима. Обично их прати и старији мушкарац. Изводиле су те ритуалне плесове са познатим лазаричким песмама, у којима је доминирао припев „Ој, лазаре, лазаре“ по ком су и добиле име. Пре Лазареве суботе су се припемале неколико дана. У петак често су одлазиле и на извор обраћале су се води и припремале се да опходе само село у ком живе. Њихов плес је поцупкујући, лазар и лазарица су укрштали мачеве. Многи наши фолклористи кажу да су се раније у прошлости дешавали и сукоби тих поворки. Записи нам говоре о сусретима и сукобима тих поворки, а било је чак и смртних исхода.
Лазарице су увек певале у дворишту, јер је постојало веровање да не ваља пуштати их да улазе у кућу. Њихов опход села почињао је увек од кметове куће. Такође, веровало се да би сви зором, на Лазареву суботу, пре доласка лазарица, требало да поједу мало хлеба.
Лазарице су своје песме прилагођавале сваком домаћинству и ситуацији, али су увек изражавале добре жеље за здравље и напредак. Уколико је у кући било младих девојака за удају или момака за женидбу, песма је била намењена њима, те се стиховима призивало свадбено оро. -Посећивале су сваку кућу у селу, стихове су намењивале сваком члану домаћинства посебно, домаћици, домаћину, ратару у пољу, путнику намернику, напомиње Радисављевић.
У дворе су увек улазиме поздравном песмом:
„Ој лазаре, лазаре/
добар дан у дворе!“, а одлазиле певајући: „Ој, лазаре лазаре/остај с Богом у дворе.“
Лазаричким песмама у прастара времена славио се долазак пролећа, буђење живота, вегетације и поновно започињање циклуса рађања у природи. Данас се од лазаричких песама певају оне углавном љубавне или породичне.
Овај кућа богата
Овај кућа богата
Са шестотин дуката.
У њум браћа жвују, а јетрве слогују.
-Јетрвице, невестице,
Зањишај ми тој детенце,
да се шибнем низ тополе,
Да наберем шибљинове,
Да изметем теј дворове,
Да наместим асталове,
Да наседају кметови,
До кметови и кметице,
До кметице лазарице.
Данас лазарице „живе“ на југоистоку Србије и на Косову и Метохији. -Овај обичај задржан је активно до периода између два светска рата махом на југу земље, у Врањском Поморављу, Трговишту, Јабланичком округу, у Лесковцу, Грделици. У Нишу је такође било лазарацица. Изучавање наше традиционалне културе иначе, заснива се на записима и истраживањима наших етнолога 19. и 20. века. Пре тога постоји једна велика празнина, а управо тај 19. и 20. век су период када се наша традиционална, патријахална култура растаче, самим тим и ови обичаји, каже Радисављевић.
У данашње време у Лазарице иду девојчице узраста до средње школе, ређе нешто старије. Њихова улога сада је углавном да развеселе и забаве. Ношњу коју носе наслеђују од својих мајки и бака. Домаћице их дочекују испред кућа, а за отпеване песме дарују. Најважнији поклон је јаје које се чува до Васкрса, када се украшава и фарба, али буде и других дарова.
Ево песме која се и данас пева у Пејковцу.
Да ли иде лазара,
Чиј је лазар најлепши?
Наш је лазар најлепши.
Ој убаве мале моме!
Два се пара оглеђују
На шарено огледало.
Кој је убав поубав?
Невестица најубава!
Наљути се луло младо,
Па искрши огедало.
Ој, убаве мале моме!
А на Лазареву суботу ми смо се дали у потрагу за тим малим лазарицама. И није нам дуго требало да их пронађемо, пратили смо само звук песме. Три девојчице, три лазарице Милица и Мила Стојановић и Меланија Шкрабл из Дољевца, иако су тек други, односно први разред, већ имају богато искуство у певању лазаричких песама.
Знате ли ко су лазарице?
Милица: То су девојчице које певају лепе песме на Лазареву суботу.
Колико дуго ви певате?
Милица: Три године.
Ко вас је научио?
Милица: Мама и бака.
А можемо ли чути те песме?
Милица, Мила, Меланија:
Гризе дете јабуку/угриза се за руку/леле, леле ручице/ девојчине душице.
Ој убаве мале моме/овај кућа богата/ има троја врата/прва врата од дуката/друга врата шимширова/трећа врата сва од злата/на њи мајка сина жени.
Лазарице: Милица и Мила
Дивна вам је песма младе даме, а ви још лепше певате. Него реците ми, добијате ли поклоне за ове лепе песме?
Милица и Мила: Да, јаја и неке слаткише.
Меланија: И цвеће и новац.
Јел се људи одушеве?
Милица: Да, а понекад и не знају да ћемо доћи, па се баш изненаде.
Милице Лазарице чујем да знаш још неку лазаричку песму, па можемо ли и њу да чујемо?
Лазарица Меланија
Ој Лазаре, Лазаре/Добро јутро у дворе./Девојка ги помела/и водицу донела./Ој, Лазаре, Лазаре/овде лани прођомо/жуту дуњу нађомо!
Поред лазарица Лазарева субота карактеристична је и по томе што се тада беру и младе врбове гране, које се освештавају у цркви и деле народу. Некада је становништво на овим просторима масовно ишло у „бербу“ врбовог прућа, поред река, дан уочи празника. Тим прућем су се благо шибали по телу, како се веровало, за здравље. Врбовом гранчицом углавном су се ударали по ногама, рукама, леђима, да то место не би болело, јер су кретали интензиви пољопривредни радови. Требало је бити здрав за тешке послове у пољу. За децу је то пак била забава. Они су се јурили и међусобно шибали врбовим прућем. Сутрадан се пруће освештавало у цркви.
Од тих гранчица потом су се плели венчићи које су деца стављала на главу. Око врата качила су мала звонца на тробојци, јер се верује да звоњава разгони зла бића, док су врбове гранчице симболизовале палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим. Врбовим венчићима китиле су се капије, а венчићи су се стављали и на куће, изнад улазних врата, за здравље свих укућана. Зато се овај празник зове и Врбица. Већ неколико деценија тек понеко одлази да бере врбово пруће. Углавном се на сам празник оно већ освештано узима из цркве, али се обичај плетења венчића и ношења звончића практикује и даље.
Лазарица по селима у нашем има и даље. Мишљење неких стручњака је да су оне међу свим обредним поворкама навише христијанизоване, те их је црква одобравала, што са многим другим обредима није случај. Уписане су и у Регистар очувања нематеријалног културног наслеђа РС, под редним бројем 22, са пуним називом „Лазарице у Сирињићкој жупи“.
Овај кућа богата
Ова кућа богата,
пуна рамни дукати.
У њу седи кметица,
Шије кмету кошуљу
Сас сребрну иглицу
Сас свилени кончићи.
Иглица се пребила,
Кончићи су нестали!
Аутор емисије: Јелена Козомара
Главни и одговорни уредник: Дејан Динић
Саговорник: Етнолог Владан Радисављевић, Народни музеј Ниш;
Литература: “Српска етномитологија”, Слободан Зечевић
Овај пројекат подржала је Општина Дољевац