У ово доба године свечано је у многим местима општине Дољевац, јер се прослављају литије, колективне славе или заветине како се још називају у појединим деловима наше земље. Литије, које се у нашем крају обележавају углавном у време између Васкрса и Петеровог поста, празник су целог села, а своје порекло вуку још из давних времена када су Срби имали своја божанства.Та традиција одржала се до данас, мада су се многобројни обичаји који су пратили ове свечаности, нажалост изгубили, а прослава, као и код крсне славе, свела углавном на славски ручак. Ипак, обредна поворка или пролазак литије кроз насеље је обичај који се у многим, али не и у свим дољевачким селима, одржао до данас.
Иначе, заветина или заветни дан неког села, града или варошице бира се тако што се село заветује, односно свечано обећа одређеном светитељу да ће славити његов дан, док с друге стране од њега очекују заштиту. Тог дана важи апсолутна забрана рада за све чланове сеоске заједнице. Највећи број сеоских слава у дољевачком крају везан је за дане после празника Тројице или Духови, који се, с обзиром на то да је у питању покретни празник који се везује за прославу Васкрса, ове године прославља 16. јуна. Тог дана свечано је у Перутини, док се литије дан касније, на Духовски понедељак, обележавају у Кнежици. Духовски понедељак је и слава општине Дољевац. Највећи број наших села литије прославља првог четвртка после Духова, што је ове године 20. јуна. Свечано је у чак пет села, у Пуковцу, Кочану, Дољевцу, Шаиновцу и Клисури. Летњи Св. Никола 22. маја заветни је дан у Белотинцу, Чапљинцу, Чечини и Русни. Иначе, сезону сеоских слава у нашој општини отвара Ћурлина на Ђурђевдан 06. маја. Једно од највећих села у општини Дољевац, Малошиште, слави Св. Пророка Јеремију јако поштовану личност у овом делу земље, 14.маја. Литије у у Орљану су 3.јуна, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, а у Мекишу и Шарлинцу 23.јуна, на Петровске покладе.
Некада су прославу литија обележавали многобројни обичаји, везани углавном за неко свето дрво, најчешће храст или запис.-Свето дрво или запис обично се налази у атару села, а уз њега може бити и већи камени крст. То свето дрво-запис је, углавном храст стар више стотина година. Ово дрво не сме да се сече или скрнави на било који начин, па чак ни да се спава под њим. У селима у којима није било цркве, запис је замењивао богомољу. Чак и када би запис уништила каква непогода, или би иструлео, место на ком се он налазио сматрало би се “записаним”, тј. светим. Сматра се великим грехом ако се на било који начин заветно стабло оштети, ако му се кидају или секу гране. Онај који то уради као и цела његова породица, верује се биће проклети, каже у разговору за Радио Копријан етнолог Слађана Рајковић, музејски саветник Народног музеја у Лесковцу.
Литије се обележавају тако што свака кућа за сеоску заветину тј. литије прима госте из других села и градова, као за крсну славу. Ипак, за разлику од крсних слава, које су распоређене највише у зимско доба године и празник су породице, заветине се увек обележавају у топло време. -Разлика је и у томе што се о заветини не носе славски колач и жито у цркву, а у кући се не пали славска свећа. Међутим, присутне су друге радње карактеристичне само за ову светковину, а данашњи облик празновања заветине развио се на основу разних веровања из паганске епохе.
Неизоставни део прославе заветине је и обредна поворка састављена од мештана који са свештеником на челу носе црквене крстове у поље. Литијска поворка практикује се и у појединим дољевачким селима. У Дољевцу, на пример, литија иде од Заветног крста у Горњем Дољевцу до кочанске цркве. Код крста се сече и колач, а сваке године бира се породица која ће бити “домаћин” славе идућег пролећа. Поворку која пролази кроз село, а пре свега децу, врло често домаћице, поред чијих кућа се пролази, дарују слаткишима. Слична је ситуација и у Кочану, где литијска поворка креће од цркве Св. Архангела Гаврила, иде до записа и враћа се назад у цркву. Литијска поворка организује се и у Белотинцу и Пуковцу. У Малошишту, Чечини, Орљану, Шаиновцу овај обичај се не практикује. У појединим селима мештани се на дан заветина окупе код сеоског записа, али нема устаљених обичаја који се везују за овај дан. -У неким крајевима Србије учеснике обредне поворке називају крстоноше. На дан заветине обредна поворка коју чине мушки чланова сеоског домаћинства полазила је од цркве или главног записа, носећи иконе, крстове и барјаке. Поворка, која се у неки селима назива и литија, обилазила је кружно око села обнављајући раније урезане крстове на записима. Овим радњама литија је стварала магијски круг који треба да штити сеоска поља и становнике.Учеснике литије успут би жене ритуално поливале житом и водом. Пред крстоноше су се изводили и болесници са циљем да се исцеле. У поворци су се певале обредне песме са карактеристичним рефреном “Господе, помилуј”. На свом путу, поворка настоји да пређе преко неке воде и да у њој кваси крстове и барјаке. У неким местима чак настоје да “жртвују” и самог свештеника тиме што ће да га оборе и окупају у води. Несумњиво је да се овде ради о обреду са изразито паганским елементима пренетим у хришћанство, додаје наша саговорница.Учесници литије све време у поворци моле бога за кишу. У питању је аграрни ритуал у коме усевима треба обезбедити довољно кише, али их и заштитити од других непогода, штеточина и болести. Такође, овим ритуалом треба обезбедити добро здравље и плодност стоке, као и здравље и слогу свим мештанима. Саставни део заветине, који се одвијао док се изводила обредна поворка, је кићење записа цвећем. То су радиле жене из села при том су се запису обраћале као живом божанству. Запис се освештава тамјаном и уљем. Када поворка стигне до записа приступа се обредном клању жртве (овце или брава) коју коље домаћин славе. У неким селима се сече и колач, а потом следи колективна сакрална гозба.
У појединим деловима наше земље литије имају и карактер задушница. – Таквај је случај у североисточној Србији. Поподне жене одлазе на гробља и деле храну за душе покојника. У заветно поподне играло се и коло за душу оног покојника који је скоро умро, а од реквизита у коло су доношене и свеће, цвеће, огледало и слика покојника.Иако се ови ритуали током прославе заветине данас мало у ком селу примењују, институција заветине врло је важна и присутна у сваком српском селу. Паганске култове и ритуале крај записа заменио је заједнички одлазак свих мештана у цркву, на дан када село захваљује светитељу коме се заветовало. Други део дана има друштвени карактер – одлазак на вашар, дружење са пријатељима и уживање у храни која је припремљена за тај дан, истиче етнолог Слађана Рајковић.
Поред литија у позно лето у дољевачким селима обележавају се и сабори и то углавном, на дан оног светитеља коме је посвећена сеоска црква. Ипак, саборима се у данашње време не придаје значај који су некада имали.