У нашем крају заступљене су само беле роде. Бела рода ( лат. Ciconia ciconia) је птица из породице рода (Ciconiidae). За већину људи роде су препознатљиве по дугом, снажном и црвеном кљуну, дугом врату и дугим, танким, црвеним и голим ногама.
Тело беле роде је прекривено белим перјем, осим дугог перја за летење на крилима, које је црно. Мужјак и женка су исто обојени. Дужина тела достиже један метар, а распон крила беле роде је преко два метра.
Беле роде често једре у круговима високо изнад тла. У лету ноге испруже позади, а кљун и дуг врат право напред. Оглашавају се клепетањем – ударањем горњег о доњи кљун. Лет им је, иначе спор. Једном годишње у априлу или мају роде граде велико гнездо у крошњи великог стабла, али веома често и у насељима или другом истакнјутом месту. Дешава се да поправљају стара гнезда. Најчешће сносе 4 – 6 јаја. Оба родитеља леже на јајима 28 до 31 дан и брину се о младунцима.
Роде једу скоро све, па је на њиховом менију практично цео ланац еволуције од инсеката па навише – змије, жабе, пуноглавци и сисари су незаобилазни, а инсектима се хране претежно у првом периоду одрастања. После само неколико дана прелазе на рибе и жабе, а затим на све веће јединке, потом на змије, а на крају долази и најјача храна, кад треба да се полети ка Африци, а то су мишеви.
Мештани Вољчинца су ранијих година виђали роду поред стрњика и приметили су да траже мишеве. У тим случајевима рода се понаша као грабљивица. Ипак, како тврди један од наших најзначајнијих орнитолога Јавор Рашајски, рода не може да свари кости, длаке и перје, и због тога поврати тај „вишак“. То су по њему тзв. гвалице, које се скупљају у желуцу и затим их извацују напоље, што је карактеристика и дневних и ноћних грабљивица. Ипак, због неких других карактеристика, он се не сматра грабљивицом. Њен кљун није прилагођен лову, а нема ни канџе. На крају крајева, те њене карактеристике, које се могу поредити са онима које имају грабљице, испољавају се само у том периоду када интензивно храни младунце.
Роде се селе на југ, ка Африци, око Крстовдана. Окупљају се у јату, како је примећено, око нишког села Бубањ. Оне не одлазе у Африку због зиме, већ због хране које овде нема довољно за њих у зимском периоду, тако кад падне снег овде нису доступни инсекти као добар део њихове исхране. Међутим, у последње време, вероватно због климатских промена, роде у Србији остају и преко зиме.
Унапред „програмиран“ пут присутан је у инстинктима рода вероватно много пре него што је човек почео да корача Земљом. Како оне не могу да лете преко мора, односно не могу много времена да проведу у лету, користе две устаљене руте којима зобилазе Медитеран. Стижу до најудаљенијих тачака на југу Црног континента, али то важи превасходно за јата које насељавају јужну и централну Европу, док оне врсте које обитавају нешто северније, не иду толико далеко на југ, својевремено је забележио орнитолог Јавор Рашајски.
Најстарији људи у Вољчинцу памте да су овде роде најпре биле на крову куће Јеврема и Богдана Станковића у центру села. По казивању Предрага и Лепосаве Савић из Вољчинца од 1953. године роде су се преселиле на оџак њихове куће („Најава среће на оџацима“, Вечерње новости, 28. јун 1996. године). Пре пар година оне су се преселиле на електричном стубу у улици сто метара удаљеној од претходног станишта.
Интересантно је да је у ноћи између 5. и 6. јуна прошле године било незапамћено невреме. Гром је ударио у електрични стуб и оштетио бројила, а гнезду које је било на њему скоро ништа није фалило. Гнездо је и даље остало на стубу.
Мештани памте да су роде протеклих деценија у Вољчинац редовно стизале око Младенаца, дан – два, пре или после. Ових дана роде нису стигле, па су људи оправдано забринути, а нарочито деца која се радују родама. На нашем порталу смо објавили да је једна рода виђена на фудбалском игралишту у Бадњевцу, али да се није угнездила на старом станишту у дворишту Гојка Благојевића.
Предпостављамо да се роде налазе негде у близини реке или места где могу доћи до хране. То би нас обрадовало. Међутим, стрепимо за безбедност наших пернатих сталних гостију, попут Удружења „Тарашке роде“ из села Тараш код Зрењанина, чији су представници писали председнику Либана: „ Не убијајте наше роде“.
Наиме у тој земљи на Блиском истоку криволов није неуобичајена појава, а из тарашког удружења износе податке да се на небу изнад Либана годишње убију 2,6 милиона птица, међу којима је велики број белих рода. Оне се тамо лове из забаве и део су трофејног лова.
Аутор текста; Невена Милошевић
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!