3.
Седим испред куће и размишљам. Одавно сам већ изашао из подрума, у њему сам се најмање задржао. Једно време сам био у некој врсти кућног притвора. Пера ме није пуштао да излазим напоље, да ме комшије не би виделе, а свуда по селу је разгласио да сам негде отпутовао. Али комшије нико никада није могао преварити. Сви су знали где сам, шта радим, у којој сам соби, чак, чини ми се, знали су и о чему размишљам. А када је почела да кружи прича ја сам на запрепашћење свих, једноставно изашао из куће. Нисам више желео да се кријем па макар ме то коштало. Пера је врднуо. Мислим да је био у стању да ме поједе. Никада до тада га нисам видео тако бесног. Почео је све редом да псује и са свима да се свађа. Умало се са првим комшијом није потукао само зато што му је рекао да ме је видео, да сам ту, што значи да нигде нисам отпутовао.
„Шта њега брига где је мој син?“ – на сав глас је урлао. „Има да буде где му је воља и неће да иде у рат, па макар цео комшилук поцркао.“ „Ако вам се иде, ви идите, али мене и мог сина оставите на миру.“- грмело је читавим селом.
Мајка је раније покушавала да га смири, да га склони из дворишта или са улице, да га на тај начин спречи да се са неким посвађа, а сада га је чак почела и подржавати. „Кажи им, кажи, па нека сви поцркају.“ – упорно је бодрила оца да се расправља са комшијама. Просто нисам могао да схватим одакле толика злоба и толика мржња код тако мирног и поштеног створења као што је моја мајка.
Додуше, и комшије, сви ти људи са којима смо одувек добро живели, са којима смо се поштовали, узајамно помагали, што кажу, делили и добро и зло, одједанпут су се променили, озлоједили, па уместо да помогну, или бар да гледају своја посла, одједанпут су почели да брину туђе бриге, да кукају на туђем гробљу, да разглабају о туђој невољи. Одједанпут, уместо да размишљају о нашем заједничком непријатељу, о начину како да се сви заједно бранимо и одбранимо, почели су да расправљају коме је колико потребна држава, ко треба, а ко не треба да је брани и чији син мора, а чији не мора да иде у рат. Наједном, као неким чудом, они који су нам претили и који су нас упорно увлачили у рат постадоше добри, постадоше у праву, пријатељи, а ми који смо морали да идемо у рат да би се бранили постадосмо лоши, непријатељи. Више ником није сметао ни НАТО, ни Америка, Шиптари нам нису криви, испаде главни кривац за рат онај јадник у Војним одсеку што је писао позиве или онај несрећник што их је разносио. Да није тај што пише позиве намерно или ненамерно убацио име нечијег сина, до рата не би ни дошло.
Милијана је и даље ћутала. Већ неколико вечери покушавам да јој приђем, да је орасположим, али авај, ништа не помаже. На све моје речи само дубоко удахне, нежно ме пољуби како само она уме и настави да гледа у неку неодређену тачку. На питање у шта гледа увек је одговарала: „У рат… У смрт…“ После таквог одговора ја, нормално, побесним, јер су ми њене злокобне слутње већ биле досадиле и ту се разговор завршавао. На крају сам почео да желим да тај проклети позив коначно дође, да се ово мучење једанпут прекине.
А онда тог 23. марта 1999. године, изненада, као гром из ведра неба, иако смо га сви очекивали, иако смо му се сви надали, изненадио нас позивар. Иако сам био напољу, испред куће и гледао у правцу одакле сам очекивао да ће се позивар појавити, ипак, прва га је спазила Милијана. Цикнула је као да је видела самог ђавола. Пера је одмах излетео из куће до максимума наоштрен за свађу. Једва сам успео да одбраним човека, напао га је као да је он крив што му у рат одлази син јединац. Дочекао га је гомилом псовки и ружних израза. Још је дотрчала и мајка да га за сваки случај допуни којом клетвом и претњом. На брзину сам успео да некако дограбим позив, не гледајући где треба и шта треба, потписао где ми је човек рекао и отрчао у кућу. Човек је брже – боље, видевши какво га зло може снаћи, напустио наше двориште главом без обзира.
4.
Куршумлија двадесет четвртог марта 1999. године. Касарна „Топлички устанак“, на брду изнад града, по великом броју борова који је красе популарно названа „Боровњак“, у рано мартовско јутро, купа се у реткој измаглици обасјана сунчевим зрацима који се с муком пробијају кроз густе крошње столетних борова. Иако сам Топличанин, иако сам многе дане и ноћи провео у Куршумлији, нисам могао ни сањати да баш овде постоји овако лепа касарна. Без обзира што је била притиснута хиљадама војничких чизми, иако угажена мноштвом точкова и гусеница различитих возила и даље је била изузетно лепа. Једном речи, да се у ваздуху не осећа скори почетак рата, била би ово касарна коју би сваки војник одмах пожелео.
Прописно обучен и утегнут без обзира што су ме нове, још неразгажене чизме страшно жуљале, рано ујутру сам се јавио у јединицу. Први вод, друге чете, првог пешадијског батаљона, 354.пешадијске бригаде, – возач. Јест да сам се из војске „скинуо“ пре пуних пет година, све ми је ово познато, чак помало и пријатно. Не знам само што су моји дизали онолику галаму и збрку као да је смак света. Касарна је пуна војске, махом из резерве, пуна људи ни бољих ни горих од мене. Има и старијих и млађих, ожењених, неожењених, скупили се са свих страна. Људи нормално раде, крећу се, смеју, као да се ништа неће догодити. А можда се и неће догодити. Само плаше мечку решетом. Требало је да са собом поведем Милијану и мог Перу, да виде, да се увере да нисам једини који је позван. Међу оволиком масом људи вероватно има још јединаца и још људи који су се тек оженили.
Тог јутра и читавог дана у тој касарни се није дангубило. Они што су дошли пре мене, они што су одмах примили позиве, пре десетак и више дана, већ су увелико нешто радили. Без обзира што су сви, како сам очекивао, и како ми је Милијана указивала, били махом сиромашни радници и сељаци, зналачки су се бацили на све могуће послове и уз помоћ искусних официра и подофицира, вредно су расељавали касарну. Возач више био им је добродошао. Требало је превести хиљаде сандука на све четири стране, што даље од касарне. Да је неко тог дана посматрао са висине, и ако и јесте посматрао, видео би, на први поглед хаотично кретање људи и возила у свим могућим правцима. И као што би сваки посматрач кретање мрава на мравињалу оценио сулудим, тако би и наше кретање сигурно оценио бесмисленим, иакоје оно читавог дана, а кажу, и претходних дана, било са једним јединим циљем: што пре иселити све из касарне. И насупрот утиску, без обзира што су се међусобно сретале и укрштале непрегледне колоне различитих возила и возила, посао је веома брзо и организовао напредовао. До пред вече све што је вределоод материјалних добара било је расељено. Остале су још неке ситнице за ујутру и готово.
Мрак је већ увелико грабио. Враћао сам се са последње туре. Поред мене на месту сувозача дремуцкао је један официр, капетан, чијег се имена више и не сећам. Знам само да је имао лепе црне брчиће. С лица му се очитаво умор. Ко зна која је њему по реду ова тура? Намерно сам избегавао рупе колико је то било могуће и лагано возио са жељом да му омогућим да бар мало одспава. Очигледно да јадник већ више дана и ноћи заредом није ни ока склопио. Био је млад, можда коју годину старији од мене. Читав дан са мном није прозборио готово ни речи. На све што ја питам одговарао је са: „не знам, није моје да о томе судим, видећемо“. Једино ме замолио да пажљиво возим јер више нема снаге да се расправља са лудим возачима.
Стигли смо у касарну предвече. Дежурни у аутопарку нас је обавестио да је још пре два сата дат сигнал за ваздушну опасност, те да не би смо требали да улазимо у касарну. Капетан је рекао да оставим камион, да се јавим свом старешини, а онда да се до јутра изгубим негде. Рекао је још да се он мора јавити свом старешини и да ће остатак ноћи, најрађе, ако му дозволе, провести у склоништу, жељан да се коначно одмори. Радо би и мене повео с њим али у то склониште, за које сам тек касније сазнао да је требало да буде командно место Треће армије, мене неће пустити. Замолио ме, да уколико не одем ван касарне, обавезно одем у неко од склоништа за војнике у касарни и ту проведем остатак ноћи. Из очију се видело да му је жао што и мене не може да поведе у то, како се причало, потпуно сигурно склониште. Додуше, није ни мени било свеједно, али шта ћу, војска је војска, наређење је наређење. За сваки случај, потражио сам себи место у једном од мањих склоништа у горњем делу касарне.
Било је око осам сати увече. У склоништу галама и вриска. Пљуште вицеви на све стране. Свако се труди да што боље и што интересантније исприча свој виц. За ваздушну опасност нико и не мари. Уосталом, кажу, и читаву прошлу ноћ на снази је била ваздушна опасност, па ништа. Само се људи смрзли и остали неиспавани.
За ова два сата колико сам овде чуо сам више вицева него за последње две године. Већину људи не познајем, знам само двојицу – тројицу, али ми то не смета да се слатко насмејем. Али после извесног времена и вицеви су досадили. Седим ту већ пуна два сата а ништа се сем вицева значајно не дешава. Неки седе чак четири. Људима већ досадило, једни би да пуше, другима смета дим, неки хоће напоље, на ваздух. Једни излазе горе, други се враћају назад. Почињу опкладе хоће ли нас ноћас гађати или не. Реших да изађем горе, да мало протегнем ноге. На памет ми паде идеја да побегнем кући. Овде се до јутра сигурно ништа неће дешавати. Командир је рекао да се ујутру наставља са радом, треба превести још неке ствари, а до тада сам слободан. Да сам се одмах тога сетио до сада бих већ био у мојој Житорађи. Додуше и сада није касно, мислим да имам аутобус око девет сати, са њим сам у Житорађи око пола једанаест. Јесте да није лепо да првог дана одмах побегнем, али Милијана би ми се силно обрадовала. А мени ће бити много лепше да ноћ проведем са својом женицом него са овим резервистима. Вицеви су вицеви, а жена је жена. Тако ћу и урадити, а сутра рано ујутру, пре свих, ето мене ту.
Изашао сам из склоништа и полако кренуо ка излазу из касарне. Помислио сам да ми је ближе преко жице али ко зна ко је на стражи, мрак је, скинуће ме стражар као зеца. Боље да ја лагано кренем ка главној капији, ионако има доста времена.
Ноћ је била ведра, небо пуно звезда. Ни дашак ветра. Осим тога, за ово доба године било је прилично топло. Идеално време за шетњу. Одмах сам се сетио како смо ја и Милијана, док се нисмо узели, скоро сваку овакву ноћ проводили поред Топлице. Пожелео сам да је она сада ту па да заједно, као некада, уживамо у овако лепој ноћи.
Одјданпут чуо сам неко брундање. Звук налик на рад авионског мотора али ипак другачији. Можда бруји и неки камион али не бих рекао. Стао сам и инстиктивно погледао у небо. Неко светло, једна чудна светла тачка падала је право на мене. На смрт сам се преплашио. Нисам знао шта да радим. Овако нешто још нисам видео. Нисам знао да ли да бежим или да наставим да гледам. Стајао сам као укопан насред касарне. Неколико тренутака касније страховита експлозија проломила се касарном. Једна, одмах за њом друга, па после седам- осам секунди трећа. Изненада као гром из ведра неба. Настао је прави пакао. Чуле су се експлозије чији су ме ударни таласи бацали по неколико метара, експлозије од којих се земља тресла, од којих су пуцале бубне опне и од којих се памет губила. Од снажног ударног таласа свуда около пуцала су стакла. Камење, поломљени бетон, песак и земља летели су на све стране. Свуда около је грмело, пуцало и тресло. Мислио сам да сам у паклу. Столетни борови су се ломили и са треском падали на земљу. Киша крупног камења и комада бетона лупала је по крововима околних хангара и зграда ломећи све што се испод нашло. Цреп је прштао на хиљаде комадића. Од мириса барута није се могло дисати.
Мислио сам да ћу да полудим. А онда, одједанпут, тајац. Све се утишало. Самртна тишина. Ништа се не помера, ништа се не чује. Никакав звук да се јави, чак ни дисање. Једино осећам да ми се ноздрве страховито шире тражећи у густом барутном диму бар мало кисеоника.
Лежим у једној увалици до кости прибијен у земљу, чврсто, обема рукама држећи се за главу. Уопште нисам свестан када и како сам се нашао на земљи. Не знам да ли ми се ово стварно дешава или сањам. Не осећам да ме нешто боли али не верујем. Лагано, као да ми је забрањено па то кришом радим, згрчио сам прсте на рукама, а одмах затим на ногама. Добро је, сину ми у глави, раде. Пипам се по глави, телу, додирујем ноге. Изгледа да је све на свом месту. Изгледа да ми није ништа.
Полако сам подигао главу и осврнуо се около. Око мене, по трави, гомила бетона и камења, разбацана на све стране. Ипак није био сан. Рукама напипавам један повећи камен што се зарио у земљу одмах поред моје главе. Како ме ни један није звекнуо по глави или телу само Бог зна.
Још увек не могу да схватим шта ово би. Уплашено зевам лево – десно бојећи се да се одвојим од земље. Из склоништа из ког сам мало пре изашао зачуше се гласови. Неко дотрча до мене.
– Човече, јеси ли читав? – зачио сам уплашени глас једног резервисте, који је потрчао према мени.
– Не знам. Изгледа да јесам. – тихо сам му одговорио и даље не устајући са земље.
– Шта то би? Где удари? – настави он.
– Не знам! Изгледа да је негде близу! – одговорих трудећи се да будем прибран. Међутим, осетио сам да ми лице црвени. Јурну ми крв у главу, као оно, кад сам затрескан до ушију, први пут пришао Милијани. Ухвати ме нека дрхтавица, ноге се одсекоше, а зуби почеше да цвокотају. Хтедох још нешто да кажем али није вредело. Мрмљао сам нешто, испуштао сам неке неразумљиве речи које нико није могао да повеже.
Из склоништа дотрчаше и други људи. Неки ме подигоше, неко затражи воду да ме умију, а неко се сети ракије. И Бога ми, чини ми се, да не би те српске мученице, шљивове препеченице, ко зна шта би са мном било. Али она ми даде снагу, после првог гутљаја мало ми се разбистри у глави, ноге престадоше да клецају, а зуби цвокоћу. Успео сам колико – толико да се саберем.
– Бомбардовање! Бомбардовање! Почело је бомабрдовање! – чули су се узвици и из других склоништа. Полако, уплашено, као помало стидљиво, почели су са свих страна да се појављују што војници што резервисти. Неки уплашено зевају у небо ваљда да на време примете још који пројектил, неки гунђају, а неки псују. Нико не зна шта да ради. Инстиктивно, почели су да се скупљају око мене у гомилу, нервозно питајући једни друге шта је било.
Стајали смо тако, на месечини, изгубљени, са искривљеним гримасама, од страха или ко зна чега, понављајући једни другима као папагаји: почело је, почело је, а и сами не знајући шта је почело. Ми смо генерација која није знала за рат, генерација која је од малена плашена ратом, којој је стално помињана та реч али која никада до сада није схватила, нити је могла да схвати право значење те речи.
Нама је задњих десет година свака друга реч била рат, знали смо да ће кад – тад доћи до рата, мислим да још не постоји генерација Срба која није доживела рат. Задњих месец – два само о томе причамо, али нас је сада та реч страховито изненадила. Рат је почео! И колико год смо се потајно надали да је ипак рат од нас далеко, да се то можда нама неће десити, колико год га се плашили, колико год га нисмо желели, он је почео, био је ту, он је постао стварност. Та ужасавајућа чињеница са свим страхотама које са собом носи, то јест које ће донети, одједном се наметнула свима нама гурајући у страну све остале битне и небитне чињенице. Рат је почео! Сви смо одједанпут заборавили ко смо и шта смо, није нам више било важно ко је шта стекао и колико пара има, ко припада којој странци, ко је какав човек, ко кога лаже и ко кога краде, сви смо стајали на месечини, уплашени, једнаки, ситни и немоћни, понављајући исте речи: „Почело је, почело је“.