19.
Тмурни зимски дани монотоно су се ређали један за другим. Сваки нови црњи и суморнији. На сунце смо већ заборавили као да никада није постојало. Суморно у ваздуху, суморно у души. Нема осмеха, нема радости. Њима је приступ у нашу кућу забрањен. Присутна је самоту туга, патња, бол. И јуче, и данас и сутра.
Прошло је већ месец дана од како сеу кући не чује очев кашаљ и псовке. Прошло је већ месец дана од како се у кући ништа не чује. Милијана се претворила у сенку, има је, а као да не постоји. Од ње нећеш чути ни глас, ни шум. Само можда понекад неки уздах и ништа више. Мајка никад није нешто много ни говорила. У кући једнако одјекује откуцавање зидног сата и брујање замрзивача. Самртна тишина, да се човеку следи крв у жилама. Ах што неће сада да, којим чудом, дрекне мој Пера, да почне да псује, да кућа трешти?… Али неће. Таква чуда не постоје. А што неће Милајана да развуче осмех, као што је знала, да се громко насмеје, да јој се лице зацрвени? Али неће. Ни то чудо се више неће десити. Само се досадни дани вуку један за другим. Сваки гори и дужи од претходног.
Са Милијаном више и не спавам у истом кревету. Већ дуже време себи размешта постељу у другом кревету. Објаснила ми је да ноћу не може да спава, боји се да ће ме у сну повредити. Претварао сам се да сам прихватио објашњење, чак сам рекао да сам се и ја истог бојао те сам јој то хтео предложити, а обоје смо знали да лажемо. У почетку јој је, чини ми се, било мало незгодно али јој је очигледно било лакнуло, бар је привремено била скратила своје муке. Додуше, свако вече би ми пре спавања шапатом рекла да ме много воли али је тај шапат из вечери у вече био све неуверљивији и све храпавији.
Размишљао сам да се разбесним, да се посвађамо, да јој свашта кажем. Желео сам али нисам могао. Колико је она престајала да ме воли, толико сам је ја све више и више волео. Као опијен, као зачаран, привучен неком невидљивом силом лудео сам за њом. Дању сам је очима гутао, ноћу сам је маштом приближавао. А она ми се све више и више удаљавала. Нисам хтео да признам али сам осећао да је губим, да сам је већ изгубио. Она њена превелика љубав је нестала, негде се изгубила, испарила као роса на сунцу, нестала без трага и гласа. Нису вределе молбе, моје детињасте љутње, наиво удварање, очајничко запомагање. Ја сам јој био стран, туђ, непожељан, неподношљив. То што је држи поред мене у кући није њена жеља већ нека морална обавеза, сажаљење, страх шта ће јој њени и народ рећи ако ме остави. Да може, да је васпитање и морал не обавезују, да је неће пећи савест, давно би већ отишла главом без обзира. Одлетела би као затворена птица из грешком отвореног кавеза, као уловљена риба из таласом накривљеног чамца.
Временом је наш брак изгубио било какав смисао. Све се свело на претварања, на лажи које су из дана у дан биле све безочније и провидније. Лаж, претварање, иронија, инат. Зар је то брак?
Да бих сачувао свој образ и уједно се поштедео бола који ми је оваква ситуација задавала, а и да бих њу заштитио да се не би даље брукала и понижавала, решио сам да нешто предузмем. Сваком нормалном створу би већ било јасно да ту брака више никад неће бити, па према томе, тај брак који већ сада стварно не постоји, треба раскинути. Са болом сам прогутао кнедлу у грлу и себи признао да је готово, да се не вреди више оптерећивати, да се пораз, колико год да је тежак, мора признати.
Између мене и Милијане, између наше среће и љубави испречила се једна препрека која се не може савладати. Та препрека су моје осакаћене ноге, моја инвалидност, моја неспособност.
Није вредело нити је имало смисла због тога њу осуђивати. Није она због тога крива. Додуше, сматрам да нисам ни ја крив. Ту у ствари нико није крив, једноставно се тако догодило. Жеље су једно, а стварност нешто сасвим друго. Ја сам морао да прихватим чињеницу да је она млада, здрава, способна жена, тек почела да живи, која је игром судбине остала поред неспособног човека. Њој је потребан живот, срећа, провод, уживање, радост. Нећу ваљда очекивати да ће у својој двадесетпрвој години живота постати баба или нека учмала уседелица.
Њој је потребан мушкарац, муж са којим ће прошетати, заиграти, заплесати, муж са којим ће се веселити, смејати, са којим ће отићу у посету пријатељима, својим другарицама, својој и његовој родбини, муж са којим ће се поносити. Ја ништа од тога нисам нити могу бити. Једино што јој могу пружити, без обзира на жељу и љубав, је патња, бол и даља понижавања. Милијана, без обзира на све, то није заслужила. Она је једно биће којем се никада и ни због чега не сме нанети увреда ни бол. Да се није игром судбине десило ово што се десило ми бисмо били најсрећнији пар на свету, о разводу не би нико ни размишљао.
Треба бити реалан. Истина боли, много боли, али мора да се призна. Уосталом, што се пре призна мање ће касније да боли. Она неће. Знам да би пре умрла него што би тако нешто рекла. Ако треба патила би до краја живота, а о томе не би ни зуцнула. Али ја морам. Морам због наше некадашње љубави, због оног лепог што смо заједно проживели, због моје садашње љубави.
Милијана је заслужила да буде слободна и ја ћу јој, опет само због ње, омогућити ту слободу. Није важно колико ће то мене да боли, није важно ни колико ће да ми недостаје, важно је да ће бар њој лакнути.
Не знам да ли се до сада догодило да онај ко се највише боји развода, који га најмање жели, који га је до задњег момента избегавао, отишао да тражи развод брака. Ако није, ја јесам. Једног тмурног зимског јутра сам отишао код првог адвоката и дрхтавим гласом рекао: „Молим вас, хоћете ли да ми помогнете да се разведем од жене?“
20.
Пролеће је. Опет је огрејало Сунце. Прво полако, стидљиво, појавило се иза тмурних облака и најавило да још постоји, а затим све храбрије и упорније наставило да нас греје. Са далеких пространстава послало је своје топле прсте да свему на земљи удахне живот, да све загреје, развесели.
Добро, старо Сунце. Већ читавог јутра облеће око мог прозора, куцка, трепери, зове, покушава да ме напољу измами, да ме загреје, орасположи. Птичице цвркућу, цвеће мами, а ја нећу. Није да нећу, не могу. Моје срце је оковано ледом, не вреди покушавати. Моју душу ни три сунца не могу загрејати. Узалуд се оно мучи, без обзира на жеље, у мојој кући и души је мрак. Мрак црњи од најцрњег, тежи од најтежег. Мрак који никаква светлост не може разредити, мрак који никаква сила не може победити.
И ја бих желео да се ослободим мрака. Копрцам се, батргам, отварам прозоре, склањам завесе али не вреди. Колико се ја отимам толико ме он притиска, толико ме својим црним канџама гура далеко од сунца.
Ја желим да прекинем, да кажем: доста је било, нећу више, не могу више, одвратна тмино откачи ме се, бестрага ти глава, пусти ме мало да живим. Зар ти није доста, испила си ме, појела си ме, преполовила си ме? Шта још хоћеш од мене? Пусти ме мало, проклета била, да поново осетим топлоту сунца, радост дана, благодет живота.
Ја желим да прекинем али она неће. Решио сам, казао сам себи, објаснио, помирио се с тим. Добро, у реду је, знаш, вечити си инвалид, па шта? Ниси ни први ни једини. Има и већих инвалида, па ником ништа. Зар они никада да се не насмеју, зар они никада да се развеселе?
Добро, знам, волео си је, сви знају и она зна да си је волео више него себе и да је и даље волиш, па шта? Зар си први и једини који је волео? Било је љубави и љубави, о томе су и књиге писале, биле па се заборавиле, ништа није вечито, што веће биле то се пре заборавиле.
Добро, знам, оставила те, у ствари није добро, није требала да те остави али шта ћеш, оставила те, па шта? Ниси ни први ни једини кога је жена оставила, па опет ником ништа. Уосталом, сам си хтео, ти си тражио развод, ти си добио развод. Ти си једино желео да она буде срећна, сада је срећна, шта још хоћеш?
Покушао сам да објасним, самом себи сам се правдао али није вредело. Желео сам да све заборавим, да изјурим што пре на сунце, да као у шаху положим фигуре па кренем испочетка, али нисам могао. Моје сунце је већ било отишло далеко, толико далеко да се више никада неће вратити.
Моја Милијана је отишла. Одлучила је, спаковала своје ствари и отишла. Без речи, без поздрава. Уништила своје и моје снове, жеље, планове. Оставила ме, одбацила као ислужену рагу, као продувани мотор, као испуштену лулу. Побегла као од заразне болести, пијане будале, болесног манијака. Оставила и однела све. Све што сам волео и што сам желео. Однела далеко, сакрила негде на крај света где никада нећу моћи да стигнем, где никада нећу моћи да га пронађем.
Моја Милијана је отишла. Ставила тачку на моје жеље, на моју скривену наду да ће се нешто променити, да ће ме можда заволети. Моја Милијана. Моја неизмерна љубав, моја срећа, мој живот. Све што сам желео, желео сам с њом, све што сам проживео, проживео сам с њом. Све без ње је само пустош. Живот пре ње – празан живот, живот после ње само патња, пропаст. И мрак. Дубок, густ, бесконачан, бескрајан.
*
Пролеће је. Опет је огрејало Сунце. Природа буји, све се буди из сна. Све расте, цвета, све граби ка срећи. Сунчани дани се ређају један за другим, ево, ускоро ће и лето, просто да човек не поверује како време брзо пролети. Око мене све живи пуним животом. Радост и песма на све стране. За патњу и бол нико нема времена. Шта је то патња? Зар је могуће да данас постоји неко ко пати?
Моје пролеће се одавно претворило у зиму. Да не бих полудео почео сам да читам. Морао сам некако да скренем мисли, да заборавим на Милијану. Књига ми се учинила некако најприхватљивија. Учланио сам се у библиотеку, већ сам јој половину књига прочитао. Не бирам жанр, свеједно ми је, само да је књига. Што дужа, то боље. И док је не прочитам не престајем. Тако имам мање времена за размишљање, а када је у неко доба ноћи завршим онда сам уморан па брзо заспим. А сутра, рано, журим у библиотеку по нову књигу. Једино избегавам књиге које описују промашене љубави. Тога ми је доста за читав живот.
У последње време сам почео и да решавам шаховске проблеме. Раније на то нисам обраћао пажњу али сам почео с тим јер заокупља доста пажње и зна да ме поприлично измори. Да се не хвалим али ми изгледа и добро иде. Ваљда ми је коначно нешто кренуло од руке. Чак сам неколико проблема сам поставио. Ономад је један објављен у новинама и одмах је добро оцењен. Ако Бог да, планирам да се у будућности озбиљније томе посветим.
За моја права почели су да се брину неки моји ратни другови. Када сам већ размишљао да од свега дигнем руке они су наставили тамо где је Пера стао. Већ су успели да преко неких борачких удружења издејствују једна нова инвалидска колица са мотором и обезбедили ми неку војну инвалиднину. Додуше, није нека сума али за једног инвалида је сасвим довољно. Повремено наврате до мене, донесу ми неку књигу, разговарамо, нашалимо се.
Понекад, на брзину, наврати и Брзи. Издекламује за пет минута оно што неко не би ни за читав дан, запрети ми да у будућем рату, када ме погоди мина, неће да ме спашава, пожали се да се у животу није горе осећао него оног дана када ме је посетио у приштинској болници и оде.
Перино имање полако али сигурно пропада. Сав његов зној, сав труд уложен за увећање и одржавање имања очигледно је био узалудан. Само за неколико месеци оштећено је и уништено оно што је он годинама стварао. Да бисмо некако било шта спасили од пропадања боље њиве смо дали што под ренту, што за бадава људима који су хтели да их обрађују, а оне лошије већ хвата коров. Њих више нико неће да обрађује. Кућу и окућницу још помало одржава моја мајка, али и ту се на сваком кораку осећа недостатак способног домаћина.
Моја мајка све више и више стари. Мислим да је већ спремна да се придружи свом мужу на путу без повратка. Беспоштедна судбина је толико изморила да судњи дан чека као спас, као коначни прекид свих њених мука. Једино је још брине шта ће са мном после бити иначе би се одавно обрадовала свом крају.
И Милијана понекад наврати. У почетку је долазила чешће, а сада све ређе и ређе. Каже, заузета је. Припрема се, уписала је факултет. Од јесени планира да озбиљно запне. Решила је да настави онде где је стала када је мене упознала. Шали, се, да ме није упознала, сада би била на крају, а не опет на почетку.
Дође, помогне ми да се окупам, донесе чист веш. Поседи са мном, поново разговарамо, понекад остане да преспава. Увече причамо до касно у ноћ. Ћаскамо о свему и свачему, онако необавезно, опуштајуће. Она је почела опет да се смеје. Смеје се онако безбрижно, гласно, као када смо се упознали. И образи су јој се заруменели. Очи су јој добиле пређашњи сјај. Цакле се као два извора на прелепом лицу. Моја Милијана је коначно постала опет она стара, неодољива Милијана.
Само, не сијају јој поново очи због мене. Ни образи јој нису румени због мене. Не! Нисам ја више узрок њене среће. Напротив, када ми се, у свом заносу, случајно загледа у лице одмах јој се на челу појави једна велика ружна бора, а осмех јој се скамени. Ја више никада нећу бити њена срећа, већ тужна, промашена, вечита несрећа.
Моја Милијана је срећна због неког другог. У њено срце се изгледа већ увукао неко ко је не подсећа на тугу, патњу, страдање, неко ко може да се смеје, да трчи, да воли. Због тог неког јој се повратио стари сјај, због тог неког јој тело дрхти. Осетио сам то, када прича сва лепрша, неће да га помене али обадвоје знамо да о њему прича. Читаво јој тело гори, сва је у сновима. Знам ја то, осећам, то се не може сакрити. Тако може говорити само заљубљен човек. Само кад јој се у безбрижној причи, са љубавних висина, поглед спусти на моје осакаћене ноге она се на тренутак пробуди, поцрвени, боцне је нека стрелица савести али се брзо прибере. Изгледа да је новонастала љубав према њему јача и од претходне љубави и од савести и моралне одговорности.
Моја Милијана је са мном завршила. Ја јој сада дођем као нека добра другарица, као раме за плакање, као место где ће се изјадати, рећи шта је мучи и боли, а затим отићи. То што мене мучи и боли нити је интересује нити жели да чује. То што мене мучи не интересује никог. И ником га никада нећу моћи рећи.
Уосталом, што морам да говорим? Ионако је све већ речено. Невидљиви прст судбине непогрешиво ради свој посао, води ме тако како му је зацртано. Ни до сада ништа није зависило од моје речи нити моје воље, па неће ни од сада. Све ће бити онако како је невидљивом руком на невидљивом папиру записано, како је давно, можда ћак и пре мог настанка одлучено.
Хтео, не хтео,мораћу да поштујем то што је одлучено. Живећу иако ми се не живи, губићу Богу дане иако ми се не губе.
А када једном дође време, када тај фамозни прст упре у мене ја ћу пресрећан коначно поћи тамо где су сви пре мене отишли, са надом да сам последњи који је једва дочекао да тамо крене. До тада ми остаје да седим и чекам задовољан што се бар Милијана вратила у живот, у пролеће, што је бар Милијана срећна. А ја, у ствари, никад нисам ништа друго ни желео, него само да она буде срећна.
12.05.2002. године
Куршумлија
Бранимир Ђорђевић