11.
Пролеће је. Процветао један цвет на ливади. У мноштву разноврсних травки успео је да се издигне изнад свих и да се, ослобођен испреплетаних нити и жила других биљака, коначно храбро отвори ка Сунцу. Журио, грабио, утркивао се са другим биљкама, борио се са свакојаким грабежима и сплеткама и коначно их надвисио. Сад је све лакше, мислио је, сад је Сунце ту, на дохват руке. Сад је читав свет његов. Само још да се лепо отвори, да што пре искористи свој и туђи слатки нектар, да се оплоди како би се од дивног цвета у скорој будућности развило мноштво плодова, семена будућих цветова. Сањао је о томе да ће се на овој истој ливади на којој је он с муком успео да пробије главу из густе мреже разноразног биља и корова, ускоро њихати велики број њему истих цветова, његових потомака. Али…
Али као што често бива, рани пролећни мраз, изненада, за тренутак, без милости, покоси или осакати све што штрчи, све што се издигло и израсло изнад других. „Што баш мене?“ јадао се осакаћени цвет тужно посматрајући своје прерано откинуте латице. „Зар у оволикој ливади баш мене? И што баш сада када сам се коначно догравио Сунца, када сам мислио да сам решио све проблеме, када сам тек почео да живим?“
Али, кад у свом болу себично жалећи себе, ипак некако успе да исправи врат и погледа око себе по ливади, спази да није само он био на удару немилосрдног мраза. Свуда около је могао да види још вишље и још лепше али и још више осакаћене и упропашћене цветове. А вероватно се свако од њих такође јадао и мислио: „Што баш мене? Шта сам баш ја скривио?“ Као да немилосрдни мраз жели да бира? Он има само један циљ све уништити, све упропастити.
Рат је. Страшан, бесан, зао. Као рани пролећни мраз настрвио се на немоћне биљке па све уништава. Без реда, без правила, без протекције. Све чега се дотакне. Без милости, без сажаљења, без права на шансу или поправку. Без могућности да му се побегне, да му се супротстави, да се ескивира. Без наде да ће га неко спречити, да ће му се неко противити, да ће те неко осветити. Без визије да ће се некад завршити, без шансе да ће га неко преживети…
Рано ујутру једног мајског дана, више се не сећам ког, укрцали су ме у један специјални аутобус „Нишекспреса“ за превоз рањеника. Нисам могао ни сањати да постоји овакав аутобус. Уместо већине седишта монтирани су лежајеви. Аутобус је редовно саобраћао на релацији Приштина – Ниш. Свакодневно. Понекад, по потреби, у последње време све чешће и два пута дневно. И увек пун. Мрље од крви претходних рањеника по лежајевима и поду одавале су тужну слику. У почетку су се трудили да их очисте али су убрзо дигли руке. Такве мрље се једноставно нису могле очистити. А поред тога сваког јутра се седишта и лежајеви поново умрљају новом, свежијом крвљу.
Воде нас из приштинске болнице и једног за другим смештају у аутобус. Нисам се могао чуду начудити. Колико нас само има? Све инвалид до инвалида, све богаљ до богаља. Не зна човек где је жалосније. Не зна човек на коју ће страну да погледа. Ако може да гледа?
На лежишту до мог лежи човек са завијеном главом. Читав горњи део главе, нос, очи, уши у завојима. Својом руком напипава моју руку, мало је испитује и коначно пита:
-А где је тебе погодило, пријатељу?
– У ноге. – кажем. Одсекло ми обадве ноге.
Тишина. Непознати комшија ме и даље руком испитује.
-Благо теби, пријатељу. Ти бар можеш да видиш. Мени је ископало обадва ока.
– Ти бар можеш да ходаш! – љутнух се ја. -Мени је одсекло обадве ноге!
-Да… Да… Немој да се љутиш. – јада се комшија. – Није ни теби лако. А има ли још кога овде, чујем још неке гласове?
Погледао сам по аутобусу. Пун аутобус рањеника. Као после мраза на ливади. Све покошено и покидано, све обогаљено и деформисано. Недостају прсти, руке, ноге, очи. Сваком нешто фали, сваког нешто боли. Још кажу, ово су лакши рањеници. Тежи се пребацују хеликоптерима, они не би могли да издрже превоз аутобусом. Кад ми, „лакши“ овако изгледамо, могу само замислити како изгледају ти „тежи“. Ми смо као имали више среће. Може ли човек сада пресудити да ли је имао више среће? Може ли сада да каже: „Добро је, ја сам изгубио ноге, не дај боже, могло је и горе.“ Да ли је могло горе од овога? А да сам, опет, не дај боже, рецимо изгубио и очи и ноге, да ли бих онда могао да кажем: „Добро је, изгубио сам само ноге и очи, види оног, он јадник нема чак ни руке“. Да ли због тога што видим да има јадника који су и горе прошли, то јест што схватам да сам у оној експлозији могао још више настрадати, треба да будем срећан? Да ли у оваквим ситуацијама човек уопште може бити срећан и помирити се с тим да је добро прошао, да се могло и горе завршити? Да ли то туђа несрећа свесно или несвесно, било то окрутно и нехумано или не, ипак нас чини срећним што смо ето мало боље прошли?
-Има.- рекох комшији љубазнијим гласом, потапшавши га по руци. – И има још неколико њих без очију, чак и без носа и ушију.
Мој комшија се окренуо на другу страну ваљда задовољан што, ето, зла судбина није задесила само њега, ваљда срећан што је још неко остао без очију. Или се можда човек само окренуо, не желећи више да разговара о трагичној судбини која нас је задесила, а ја сам, себично оптерећен мојим недостатком помислио да човек може бити срећан ако схвати да није једини унесрећени, да му је утеха ако сазна да је иста судбина задесила још неког.
Мразом покошена ливада јечи и тугује. Губитак је ненадокнадив. Неке ће ране можда временом и зацелити. Неке ће се преболети али већина се никада неће опоравити. Проћи ће време, ливада се највероватније неће уништити, ницаће овде неки нови, други цветови, можда већи, лепши, заноснији, али ће још дуго остати и спржене и осакаћене травке да сведоче о страшној судбини која их је задесила.
Шта смо ми него спржене, осакаћене, бескорисне травке? Травке које више никоме ни за шта неће служити. Никоме неће мирисати, нико им се неће дивити, нико их неће ни погледати. Само ће као сав други коров сметати, ружити, нервирати. Ко може да воли цвет без латица, травубез листова? Ко може подносити осакаћену суву влат? Коме неће сметати неспособан, непродуктиван, неугледан, обогаљен човек?
12.
Одувек, од памтивека, вероватно од самог постанка човека као свесног бића вођени су и ратови. Крвави, зли, беспоштедни. Без обзира што је са повећањем обимности и агресивности и са осавремењавањем наоружања страдао и већи број људи, они су све чешће и све упорније настајали. Још се један није завршио, већ је неки други отпочињао. Још жешћи, још крвавији, још безобзирнији. Са још више патњи и страдања, са још већим бројем жртава. И колико год се мислило да је то последњи, да је људима доста рата, да више ником није стало да се дохвати оружја, веома брзо се све заборави па се крене у неки нови сукоб. Забораве се све патње, сва страдања, све страхоте па „хајд Јово на ново“.
Просто је невероватно како се људи увуку у рат. Верујем да деведесет девет посто људи не жели рат, да си ни у сну не би латили оружја и провоцирали нове сукобе али увек само онај један посто превагне. Успе да убеди пресоталих деведесетдевет посто да је то оно право, да због нечега треба ратовати. Још човек и не схвати, још као размишља, још се нада да ће га неко нешто питати кад примети да је дубоко загазио ни сам не знајући како, у неки нови крволочни рат. У рат из кога нема изласка, из кога нема повратка.
На први поглед изгледа да у рату учествују две стране. Нормално, и на једној и на другој страни може учествовати више чланица, више држава чак и више савеза, али су опет то само две стране у сукобу. Међутим, у сваком рату, био он онај најпримитивнији или овај, најновији, најсавременији, практично учествују четири стране. Две стране су сами борци, непосредни учесници у оружаним сукобима с једне и друге стране, а друге две стране су родитељи, породице и фамилије тих бораца.
Мислим да нико никада неће доказати коме је у таквим околностима теже, ко бије љућу битку, они на фронту или њихови најближи који код куће чекају било какве вести о свом војнику. Војник на фронту док се бори, бори, али има периода када се одмара, када седи, руча, спава. Има периода када у затишју борбе зна да се развесели, да се нашали, поигра. Они код куће не знају за шалу. Не знају за весеље. Присутна је само брига. Без паузе, без прекида, без затишја. По читав дан и по читаву ноћ. И наредног дана и наредне ноћи. И све тако редом, без престанка.
Само се на моменат прекине када војник преко застарелих веза, једва чујним гласом као да зове негде из Централне Африке, некако успе да каже да је добро и да се не брину. Помало се разбије брига и када неко од другова из јединице успе да дође кући на дан – два па пренесе поздраве својих другова.
Читаво преостало време је брига. И слутња. Ни највећи душманин не може помислити такво зло као што може у својој бризи, свом најдражем помислити најдражи. Родитељ о ничем другом и не мисли сем о злу: „Не јавља се! Мора да му се нешто десило? Сигурно је рањен. Можда је жив заробљен?“ И ко зна какве се још мисли врзмају по глави родитеља. Никад нешто добро, никад нешто охрабрујуће.
А прави пакао тек настаје када се војник дуже времена не јави или када неко од његових другова стигне кући, а на питање где му је друг он не зна да одговори већ само слегне раменима. Онда крене потрага, јурњава, кукњава. Не постоји број који се не може окренути, не постоји старешина на мако високом положају био који се неће питати, не постоји место или барикада која се неће прећи да би се о њему нешто сазнало. Тражи отац, тражи мајка, траже сви. Читава фамилија се тада окупи. Забораве се размирице и некадашњи нерасчишћени рачуни, заборави се љубомора и завист. Сви телефонирају, покрећу неке своје везе и везице, сви нешто решавају.
Родитељи, опет руковођени проклетом родитељском слутњом прво јуре у болнице. Од одељења до одељења, од пријемног до мртвачнице. Загледају сваког рањеника, сваког болесника, у мртвачници загледају сваки леш. Нема тог начелника ни радника болнице који то може да спречи. Преврћу јадне израњављене лешеве са зебњом нећи ли у једном од њих препознати своје дете. Трче од канцеларије црвеног крста до друге канцеларије црвеног крста да би упоредили спискове отетих и несталих са страхом да у списку неће прочитати име свог детета. Тако, без престанка све док нешто не сазнају. Без одмора, без одустајања, без предаха, све док у некој болници, на неком одељењу или на жалост, у некој мртвачници не препознају своје чедо.
Све се то догађа оном броју од деведесет девет посто становништва који ни у ком случају није желео рат. За то време овај један посто заговорника рата чами негде у неком дубоко сакривеном склоништу док су им деца на време склоњена свуда по белом свету.
Путовање од Приштине до Ниша било је, чини ми се, најдуже у животу. Нисам знао да моји већ знају да сам рањен и да знају да сам постао инвалид. Мучиле су ме мисли како ће реаговати када ме буду видели без ногу. За Перу и мајку знам, плакаће, а мене ће покушавати да утеше. Претвараће се да се ништа није догодило, да је све исто као што је и пре било. А Милијана? Како ће Милијана реаговати? Ја бих је волео и без пола тела. Само да јој глава остане ја бих је и даље волео. Да ли ће и она мене волети? Како ли ће прихватити чињеницу да сам осакаћен, да не изгледам више онако каквог ме она заволела.
Знам. На почетку ће се и она претварати да се ништа није догодило, вероватно ће ме и даље волети, не гаси се тек тако онолика љубав. Али временом… Време је добар и лош савезник. Временом се много тога заборави, бол се смањи, ране на срцу и у души зацеле. Али време износи на видело и неке друге ствари. Чињенице, на пример. Временом се смањи еуфорија, спласну страсти, а остане гола чињеница да она, лепотица каквој у околини равне нема, живи са осакаћеним и неспособним човеком. Да ли ће ме и онда када прођу пет или десет година волети? Да ли ће то бити љубав, истинска, права или љубав из сажаљења? Време ће то показати али ко да сачека то време?
Аутобус равномерно клопара излоканим путем од Приштине ка Нишу, пажљиво избегавајући ударне рупе и остатке ранијих барикада. Возач то тако вешто ради да се стиче утисак да то сам аутобус, пошто је ко зна колико пута већ прошао овом трасом, избегава ударне рупе како би олакшао путовање рањеницима. Призори прелепих предела Малог Косова и Горње Топлице мешају се са призором војничких колона и стубова дима проузрокованих паљевинама и бомбардовањима. Војници које срећемо путем машу нам из својих возила. Они позади, из каросерија возила дижу три прста и гласно нас поздрављају. Из аутобуса, ко има чиме, такође отпоздравља. Србија јечи од бола који јој немилосрдно наносе душмани али то стојички издржава. Колоне нових војника које срећемо путем иду тамо одакле се ми враћамо, тамо где ће можда проћи горе него што смо ми прошли, али иду уздигнуте главе. И са уздигнута три прста докле год их на руци буде било.
И ја сам подигао своја три прста десне руке и гласно отпоздравио. Без обзира на све треба поздравити те војнике, те јунаке. И они су у кућама оставили своје родитеље и своје Милијане, оставили су и своју нејаку децу и кренули у одбрану Србије. Нису се сакрили по којекаквим буџацима и рупама, као појединци или по склоништима или белом свету, као онај један посто, који нас је довде довео, већ су храбро узели оружје у руке. И они ће се можда једног дана, не дао Бог, враћати овим истим аутобусом, и ако буду имали чиме, отпоздрављати некој новој војсци. И они ће можда једног дана, не чуо ђаво, обогаљени и осакаћени, размишљати да ли ће их неко када буду стигли, сачекати, примити, да ли ће их неко и даље волети.