Непоседни повод за избијање Топличког устанка био је покушај да се за бугарске трупе мобилише српска младеж. Бугари су на овај начин желели да попуне своје редове српски регрутима, а што је још страшније та војска је требло да се бори против своје браће на Солунском фронту за велику Бугарску. Међутим, са сигурношћу се може тврдити да је процес присилне мобилизације српског становништва била само кап која је прелила чашу. Наиме, много пре тога терор бугарских војника био је неиздржив за целокупно становништво на југу, које се и пре и за време и после устанка суочавало са бураском тежњом да уништи све што је српско.
Бугари су наиме имали територијалне петензије на ове просторе које су називали Бугар-Моравом. Зато је процес бугаризације, спровођен на најокрутнији могући начин – огњем и мачем пише Миливоје Перовић, доктор правних наука из Јабланице и хроничар овог догађаја у свом делу “Топлички устанак”, јер је окупатор сматрао да „земља мора постати бугарска чак и по цену да се претвори у бугарску пустињу.“
Томе у прилог говори чињеница да је било забрањивано све што је српско, па тако није било дозвољено давати новорођеној деци српска имена, као ни истицање назива улица, трговина, па чак и обележавање гробова на српском језику, као ни преписка и разговор на српском. „Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти“, гласила је једна од наредби окупатора. Српски језик је називан разбојничким, а књиге уништаване. „У тешком послу истребљења србизма треба да користимо сва средста, па ма каква она била“, био је став бугарских власти.
Поред брисања српског идентитета Бугари су становништво и плански изгладњивали, узимавши скоро све што је овдашњи сељак успео да произведе или одгаји. Процењује се да је од глади до 1.септембра 1917.године умрло 18.000 људи.Уведени су такође нечувени порези, таксе су се наплаћивале за одлазак из места уместо, са имања у село, чак и за свирање и певање, мада питање је да ли се икоме свирало и певало у то страшно време.
Такође, сва интелектуална елита плански је убијана или интернирана у бугарске логоре, што је сматрали су био најефикаснији начин за бугаризацију Срба. Пут до логора смрти у околини Софије у којима је владао тифус и глад, водио је преко Струмице, пише Миливоје Перовић доктор правних наука из Јабланице и хроничар овог догађаја. Ту су колоне са заробљеним Србима застајале и пут настављале преполовољене. Људи су на том месту стрељани, клани и убијани пушкама, моткама, камењем. Неколико бугарских војника егзекутора доживело је при том нервни слом, па је доведена, за овакву врсту посла, специјално обучена група бугарских комита. Између јануара и марта 1916.године свакога дана пристизале су колоне српских заробљеника у Струмицу, које су углавном бројиле 200 до 400 људи. Само до краја 1916. око 10 хиљада српских породица интернирано је у логоре у околину Софије, у мочварни крај, у бараке у којима су умирали.
Окупатори нису штедели ни децу. Чак и најмлађи су нештедимице убијани, јер су Бугари сматрали да ће и она једног дана бити „големи шовинисти“ и „комите(устанци, герилци)“.
Ништа трагичнија није била ни судбина жена. „Неоспорно је утврђено да су најфанатичнији и најсиловитији шовинисти увек жене. Истребљење србизма представља, у ствари, истребљење српских жена које су најмоћнији фактор србизма,“ био је став бугарских власти на окупираној територији.
Управо зато је, пише Перовић, „устанак дигао српки сељак који живи између две српске Мораве, сељак који је оваквим временима увек у својој историји дизао устанке.“
Међутим, непријатељска сила била је далеко надмоћнија и након месец дана успеха у борбама, одмах после битке код Корвинграда, моћ устаника слаби, тако да је већ до средине марта устанак био угушен. Чак три дивизије непријатељске војске кренуле су да униште побуњено становништво. Полазне тачке аустријске војске су биле Сталаћ и Крушевац, бугарске Ниш, бугарско-немачке Лесковац, као и пруга од Лесковца до Дољевца.
Окупатор у одмазди није имао милости. Томе у прилог сведочи телеграм који је новоименовани командант Моравске војноиспекционе области у Нишу пуковник Протогеров послао 7. марта начелницима трупа: „Начелницима недостаје осећање одмазде, којим у сржи треба да буде прожет сваки Бугарин против овог гадног српског племена које је изазвало светски рат и подмукло побило толике наше војнике.“
Никада није утврђен тачан број жртава које су за време Топличког устанка пале на устаничкој територији, нити број запаљених кућа, мучења и других зверстава, јер често више није ни остајало очевидаца и сведока да о томе причају.
Према подацима Међународне анкетне комисије и доктора кривичног права на Лозанском универзитету Арчибалда Рајса, тај крвави скор је преко 20.000 душа убијених на побуњеном простору, а према подацима скупштинског Анкетног одбора не мање од 35.000. Процењује да такође да је у бугарске логоре одведено преко 100.000 људи, а де се из заробљеништва вратила само половина.
Потомци многих устаника са територије општине Дољевац и данас не знају где почивају кости њихових предака, јер се из заробљеништва никада нису вратили и воде се као нестали. Ево само неколико примера суровости бугарске војске, које је у својим књигама забележио Зарије Стојковић хроничар дољевачког краја.
У Шарлинцу, као казну за убиство три бугарска војника, Бугари су предузели крваву одмазду, а као заваренике стрељали деветорицу мештана: Страдали су: Нестор, Милорад и Никола Митић, Трајко Павловић, Стојадин Стаменковић, Милош и Тодор Цекић, Илија Миленковић, Трајан Костадиновић. Они су доведени у Дољевац, на место данашње железничке станице, где се тада налазила караула, и ту су погубљени. У бугарском заробљеништву стрељани су или умрли Јанаћко Вељковић и Милорад Митић.
Почетком марта 1917.године Бугари су блокирали село Пуковац и извели све мештане из села. Пред окупљеним народом тада су стрељани учесници у Топличком устанку, 10-оро њих, међу њима и једна жена, те су Пешићи, Павловићи, Живковићи, Митићи, Алексићи, Костићи Здравковићи, Коцићи, Стаменковићи остали без по једног члана породице. Бугарима ни то није било довољно. Још 50 мештана, углавном млађих људи, одведено је у Лесковац, а одатле у бугарско ропство. На срећу, већина њих, после завршетка рата, успела је да побегне и врати се кући.
У бугарском заробљеништву нестали су и дољевчани Никола Стојановић, Илија Ђорђевић и Спира Толић.
Гушећи устанак у Заплању, Бугари су вршили одмазду и масовни терор и над становништвом у селима с десне стране Јужне Мораве. Велики број сељака из Русне и Чечине отеран је у бугарско заробљеништво где су многи стрељани у логорима или нестали. Забележен је податак да је са стељања у Русни успео да побегне и по мраку нестане у шуми Миливоје Младеновић , због чега су Бугари његовог оца Јефту одвели поред Мораве, код Чечине и ту га стрељали, а његову кућу запалили. Миливоја су касније ипак ухватили и отерали у заробљеништво.
О суровој одмазди говори и писмо једног четовође, учитеља Светозара Поповића са планине Гајтан, послато пријатељу на солунском фронту, које је Миливоје Перовић забележио у својој књизи „Топлички устанак“, а у коме се изумеђу осталог каже“….. црни дане, а црна судбино, јадно српство шта си дочекало! Рука ми дрхти, а срце силно бије, јер се свуда по шуми чује јаук и писка јадне српске нејачи која је овамо к нама у збегове дошла!“
Бугари, описује Перовић, своје жртве углавном нису убијали пушком, јер се тако „арче патроне“ и „прави галама“. Много пута било је забележено и сурово мучење жртава, које су умирале на мукама.Омиљено средство за убијање им је био нож, затим систем убијања мотком коју су звали „бела пушка“, а не ретко су и целе породице затварали у куће и живе их палили. Набијање на колац, бичевање мокрим конопцима до изнемоглости, силовања жена пред укућанима само су неки од примера њихове невиђене суровости.
О терору које је српско становништво трпело под Бугарима свеочи и народна песма настала у то време:
„Што је неба да је лист хартије,
што је мора да је мурећепа (мастило),
горе да се у пера претворе,
не би с могло описати јаде,
што Бугари по Србији раде.“
Ово је на жалост само део приче о терору над овдашњим живљем након гушења Топличког устанка, а поменут је само мали број страдалих у једној од многобројних борби нашег народа за слободу. Сто једну годину после ових трагичних догађаја можда можемо да опростимо окупаторима, али не смемо да заборавимо жртве наших старих и њихову тежњу да њихови потомци живе у једном бољем свету.