Буђење свести оних који на било који начин могу проговорити о истини која није избила на видело о збивањима на Косову и Метохији током рата 1998-1999. године, јер се систематски заташкава, али и како би се будућим нараштајима предочиле документоване чињенице, као и због обавезе према жртвама које су на Косову пале, били су разлози да настане књига „Зашто ћутиш Србијо?!“, која је представљена дољевачкој јавности у Јавној библиотеци, кажу њени аутори. Јер, како стоји у књизи „оружани сукоби можда јесу за нама, али последице тога и те како утичу на обликовање будућности свих некадашњих република, а сада новофомираних држава.“ Уједно, одржана је и трибина „Стоп кандидатури Наташе Кандић за Нобелову награду за мир“.
Књига је настала као производ рада веће групе људи, на челу са Стеваном Ђуровићем и Југославом Петрушићем, који су се синоћ обратили присутној публици. Стеван Ђуровић, један од аутора, је пензионисни пуковник Војске Србије, некадашњи шеф Војне агенције и Приштинског корпуса. Још занимљивија је личност другог аутора књиге “Зашто ћутиш Србијо?!” Југослава Петрушића, коме се приписује низ значајних улога током турбулентних деведестих година. За већину њих каже да су потпуно измишљене. С друге стране подаци публиковани у књизи, истиче изнети су на основу докумената из страних извора, те су као такви потпуно непристрасни.
-Ми смо анализом јавно доступних докумената показали да су многи подаци о догађајима на Косову и Метохији током рата, који су јавно публиковани и чак коришћени у судским процесима против наших грађана, уствари нетачни и лажни, каже за наш портал Југослав Петрушић. На тај начин, желимо да омогућимо људима да сазнају шта се стварно дешавало иза кулиса свега онога што нам је презентовано и наметнуто с циљем да нам се узме територија Косова и Метохије. У тим докуметнима на које се ми позивамо у књизи, говори се о крминално-терористичним активностима на Косову, које спроводи приватна групација, званично једна од највећих у свету, којом управља десетак фамилија, као и како се годинама припремао терен за оно што се десило. Књига је иначе плод рада преко триста људи и завештање је за будуће генерације, истиче Петрушић.
Наиме, како је истакнуто, а о чему се говори и у књизи, идеја о стварању Велике Албаније постоји још од Призренске лиге 1878. године, што значи да се на остваривању тог циља систематски ради већ много година. -Оно што су радили качаци Азема Бејте, наставили су балисти Шабана Полуже, као и вође ОВК, која се први пут помиње још 1982. године, након неуспеле побуне. Војска и полиција Србије суочиле су се, годинама касније, 1999. године, не само са ОВК, већ са шесто пута јачом снагом удружених снага НАТО алијансе и 35.000 терориста, као и разних других јединица, међу који је било и муџахедина, рекао је присутнима Ђуровић.
После рата, истакнуто је, настављена је несразмерна борба и пред међународним судовима, пред којима су наши грађани осуђени на преко 4000 година робије, за све ратове на простору бивше СФРЈ, укључујући и 1138 година робије за Косово. -Некима чак и то изгледа није довољно, додао је окупљенима Петрушић.
-Међутим, рекао је, између осталог Ђуровић, мање је познато да су у периоду у од 1998. до јуна 1999. поднете 17.124 кривичне пријаве, само по основу тероризма преко 10.000, против лица која нису процесуирана, а када бисмо све доказе које имамо искористили пред надлежним судовима, ма колико они били пристрасни, имали бисмо могућност да се одбранимо. Међутим, држава Србија, већ двадесет година, то не ради, иако је и ћутање злочин.
-Тим пре, јер се многи злочини ОВК приписују Србима. Наиме, Србији се на терет ставља и смрт Албанаца, које је побила ОВК, чак и Албанаца који су рођени, живели и умрли у Албанији, а онда некако касније пронађени у масовним гробницама у Србији, а имамо доказе да су и неки наводно убијени Албанци и данас живи, додаје Петрушић.
Такође синоћ одржана је и трибина “Стоп кандидатури Наташе Кандић за Нобелову нагаду за мир за 2018. годину”. – Наш је циљ, овом трибином, да стопирамо да Наташа Кандић добије Нобелову награду, јер то може имати далекосежне последице по нашу земљу, а то можемо постићи слањем милион мејлова Нобеловом комитету, против ове иницијативе, истакао је Петрушић на крају.
Публици је после скупа подељено неколико стотина примерака ове књиге, која је публикована на српском и енглеском језику.