Универзитетски професор у пензији др Бошко С. Прокић, поред бројних стручних и досад објављених радова и монографија, последњих година интензивно припрема књигу о Добричу, као доњем делу Топлице. То је књига у два тома. У првом тому у првој књизи су основе и неке друге карактеристике Добрича где је аутор обрадио 16 карактеристика, почев од имена и територије до сличности и разлике између Добрича и Топлице. Друга књига говори о Добричу кроз историју, тј. од првих тренутака када се Добрич помиње, а то је 14. век. Други том је у ствари статисткичка слика Добрича. То је доста обимна књига, а други део ће бити о знаменитим личностима и новим карактеристикама Добрича. Наша редакција ће наставити са објављивањем одломака из овог досад најсвеобухватнијег и интердисциплинарног дела о Добричу.

Историја Добрича се, између осталог може пратити и преко историје односно дешавања на и око старих путева и њивовог значаја, који су изазивали одређена освајања и сукобе. Такође, историја Добрича се огледа кроз процес настанка и даљег развоја насељених места, односно села. Наравно, најсигурније је то чинити на основу арехолошких налазишта која се налазе расута у скоро свим крајевима Добрича почев од северног дела испод Јастрепца, преко источног дела према Нишу и Јужној Морави, централног и јузгозападног дела до огранака планине Пасјаче и Радана.

Дакле, Добрич као део ширег подручја Топлице и Србије има веома дугу и бурну прошлост. О томе говоре и многи путеви који су водили преко Добрича преко којег су ишле многе војске, а на његовим просторима су вођене многе битке између наше, домаће војске и страних трупа које су покушавале да покоре и окупирају ову територију. Некима је привремено и пошло за руком, као што су Турски освајачи, Немци уз помоћ Бугара и слични, што је оставило знатне трагове и негативно утицало на развој и просперитет Добрича. Стога су у праву друштвени аналитичари који кажу: „Добричани су били активни учесници у многим историјским догађајима, у скоро свим оружаним покретима и бунама на овом тлу, подизаним и вођеним у циљу националног ослобођења Српског народа од Турске власти и Бугарске и Немачке окупације и зато је Добрич део историје бунтовне, поробљаване али никад покорене Топлице. Вечито запостављан и заборављан, своју историју још није видео објављену.“ (Предговор књизи: Драгољуб Мирчетић Добрич у Народној Револуцији – издавач Општински Одбор Субнора и општинска конференција ССФН, општина Мерошина, Мерошина – 1973, страна 3)

О историји Добрича има трагова и у неким писаним изворима. Нема довољно посебних историјских извора о историји Добрича у прошлости али на основу анализе доступних књига посвећених историји Срба и других народа Југославије више монографија, се ипак може закључити да је Добрич као део Топлице и познатог краја на југу Србије имао богату, бурну и истовремено тешку историју. То је условљено с једне стране његовим положајем, јер се налази на важним путевима који су водили кроз Добрич, а још више борбеним, храбрим, патриотски опредељеним грађанима који су се одмах одазивали на сваки позив државе да бране своју ужу и ширу заједницу од свих сила које су нападале Србију и које су је често  освајали, у  краћем  или  дугом временском пероду окупирали и као окупатори владали њоме. На основу ових извора се може пратити историја Добрича. Живот Добричана под окупаторима је био увек тежак. Сваки окупатор је управљао људима, одузимао земљу-имање и кажњавао домаће становнике за сваку непослушност, што је било праћено индивиндуалним и колективним отпором који је често добијао обим побуна па и ширих и успешних устанака као што су нарочито били Топлички устанак против Бугара 1917. и Народно Ослободилачка Борба од 1941-1944. године. Усвојој историји Добрич је као и други делови Србије доживео и преживео Турску, Аустроугарску, Бугарску и Немачку окупацију али се никад није мирио са њима и за време свих окупација је учествовао у борбама за ослобођење и то скоро једнодушно, јер је познато да Добричани, сем веома ретких изузетака, није прихватао колабрацију са окупаторима, већ је увек пружао пасиван и колективан отпор а чим се пружила прилика лаћали су се оружја и онолико колико је потребно, учествовали у борбама за ослобођење, жртвујући врло често и животе. Ни у једној борби за ослобођење није било села  Добрича а да није остало без својим најхрабријих житеља и у најбољем животном добу, а који су изгинули у тим ослободилачким борбама. Како каже М. Н. Стојановић у својој монографији „Ронша“, страна 34, Добрич је „део историје бунтовне, поробљаване али никад непоробљене Топлице и Србије. За слободу и правду Добрич је давао велике жртве – на хиљаду погинулих, стрељаних, несталих, интерираних, рањених и злостављаних. Много је деце остало без једног или оба родитеља, без крова над главом, а најчешће без средстава за живот јер је непријатељ убијао, палио и пљачкао домове па и читава села. Али храбри Добричани, после извојеваних слобода, засуканих рукава, уз зној обнављали су домове, а многи и изнова градили. Добричани и сада мирно обрађују своје њиве и воћњаке а када затреба, оставиће пољопривредне алатке и своје њиве, узети оружје, храбро бранити своју муком и крвљу стечену слободу, своја Добричка села, Топлицу и читаву домовину.“ (исто, страна 14)

Добрич и шири простор Топлице су због погодног рељефа, састава и структуре земљишта-тла, климе, хидролошких карактеристика, саобраћајне структуре и повезаности са околним и даљим просторима и других етно-географских карактеристика су од самог почетка људске историје били увек релативно добро насељени. Услови живота и ради били су врло често привлачинији од многих других крајева ближе и даље околине јер су људи врло често у историји изражавали жељу и потребу да се насељавају у Добрич. Геостратешки положај Добрича је био разлог да су врло често у историји околне и друге државе и њихове војске испољавале интересе и реализовали жељу да пређу преко Добрича или да освоје и остану у Добричу. Због тога је Добрич од давнина био поприште одређених сукоба – ратова и проживљавао судбину народа који је морао да се бори али и да буду жртве, односно постану окупирани од страних завојевача и као такви скоро никад нису се мирили са судбином окупираног подручја већ су се организовали да пружају разне отпоре окупатору укључујући и оружани отпор, у ћему су веома често били успешни у томе. Наравно, то је доводило и до освете, разарања добара и убијања Добричана као знак одмазде окупатора за непослушност окупатору и не мирења са окупацијом чак и када је она трајала и више векова.

О историји Добрича из праисторије и историје све до 14. века скоро да и нема поузданих писаних трагова познатих науци. Први писани трагови о Добричу потичу из 1330. године где се Добрич помиње први пут у књизи Живот Краљева и Архиепископа Српских Данила Другог. Архиепископ Данило каже да је Стеван Дечански спремајући се 1330. године да одбије напад свога зета 9, краља Михајла Шишмановића (1323-1330), био сакупио своју војску на пољу Добричу, па тек после отишао ка Велбужду и Струмици, где је био победник.

О Добричу из каснијег периода пише и Милан Милићевић у својој књизи Краљевина Србија (страна 369) где каже: На Добричу су се устоловали Деспот Ђурађ Бранковић и Мађарски краљ Владислав, пошто су разбили Турке на Куновици 1449. године, село између Ниша и Беле Паланке и после тога је склопљен Сегедински мир 1444. године.

Добричом из овог времена су владали разни народи са којима су Добричани морали да воде многе битке.

На основу археолошких остатака и писаних извора Топлица у ширем појму па и свим њеним деловима међу којима је и Добрич, има веома познатих и старих остатака из прошлости као што су Плочник, Винча и други трагови из периода Винчанске културе. У долини Добрича из Бубањско-Хумске као и Старчевачке културе има остатака. У самом Добричу су веома познати многи остаци живота и рада из далеке историје а свакако су најпознатији Кулина у Градишту и Глашинска Чука.

  1. Познати директор гимназије у Прокупљу, аутор прве монографије о овој школи Буда Илић каже: „Топлицом се назива долина дуж корита реке Топлице, која извире испод највишег врха Копаоника, Сувог Рудишта и тече са незнатним променама правца на исток до ушћа у Јужну Мораву.“ (Б. Илић – Споменица, страна 7) Ово је шири појам Топлице која поред Косанице и Средње Топлице обухвата и Добрич као њен јужни део. Овај аутор с правом указује на разлику између ширег појма Топлице – предео од извора до ушћа и ужи појам коју обухвата само средњи део од испод Куршумлије до самог Прокупља. Топличка котлина настала је средином терцијара алпским набирањем. У неолиту је у ову котлину продро један рукавац панонског језера. Почетком девилијума, језеро је отекло и остала је котлина са многим побрђима – брежуљцима и ширим или ужим долинама – равницама у Добричу. Цео простор Топлице, због својих географских карактеристика, је био насељен од праисторије. О томе говоре многи остаци старих насеља и Виче.
  2. Насеље код Плочника је старо од пре 7000 година. У њему су опстали из неолита – алатке, од бакра, длето, секире, пећ. Због тога је ово значајно светско и Европско налазиште из периода почетка металног доба. Људи су у реци Топлици пронашли бакар али су га и прерађивали, а то је већ почетак рударства. Људи су живели у складу са природом. Куће су биле мале, од блата и трске. Знали су за уметничку производњу што се види и из статуа пронађених приликом археолошких ископвања. Израђивали су тканине, знали су за памук и правили одећу од тога. Имали су и накит и бушили су и уши ради ношења накита. Било је земље, глине и трске. Гради се и нова зграда на спрат са библиотеком и салом за научни рад. На том простору река Топлица прави лук као да иде навише а у ствари река има равничарски карактер. То је предео „равне“ Топлице-Топлице у ужем смислу. Овај предео се види са брда Хисар у Прокупљу, где река обилази брдо и враћа се поново према равничарском Добричу.

 

1.НАЈСТАРИЈИ ПЕРИОД ДОБРИЧА ДО ДОЛАСКА СЛОВЕНА

 

Живот и рад на простору Добрича вероватно се одвијао још од старог каменог доба (палеолита) и млађег каменог доба (неолита) када су се житељи Добрича бавили ловом, земљорадњом и сточарством. Исто тако има трагова живота из енеолита и бронзаног доба. Из тог периода се помињу остаци насеља из села Горња Стражава.

Најстарији народи који су извесно живели у Добричу и о којима има трагова су Илири. Њихово Трачко племе, Дардани, Келти – њихово племе Скординци. После њих су на простору Добрича боравили Римљани. За то време су падали и Авари. У том периоду људи су се бавили ловом и мотичком обрадом земље. Иза њих на простору Добрича и целог Балкана боравили су и Византимци. Они су оставили више очуваних трагова, а међу њима су и два велика друма (од Дубровника до Истанбула и од Леша до Ниша и даље) чији су делови пролазили кроз Добрич. О томе постоје остаци у Градишту – Копријан и ad Nercula – Житорађа. У једном периоду владавине Византимаца у Добричу су живели Словени који су се борбом са Одрима и Бугарима већ од 7. века изборили за своје место и улогу у Добричу и другим околним просторима око Добрича. Они су неколико векова живели на овим просторима водећи дугогодишње борбе против околних народа који су се свим силама покушавали да се наметну Словенима као што су Византинци, Авари и други. Но, захваљујући Стефану Немањи и другим Немањићима ипак Срби су завладали Добричом и околним пределима. Тако је било све до 15. века када су ове крајеве запосели Турци и скоро 4 века на нашим просторима поред Срба живели су и Турци, Арбанаси, Роми, Цинцари до 1878. године од када Добрич и Добричани и Срби живе као своји на своме све до Првог Светског Рата када у Добричу као окупатори живе и Немци, Мађари и Бугари. Иста се ситуација понавља и за време Другог Светског рата, поново се враћају Бугари и Немци до 1945. године када су их Срби поново протерали.

  1. Најстарија племена која су живела и радила у Добричу били су Дардани, једно од Илирских племена. Други познати народи су Скордисци, Келтско племе, које се сматрало оснивачем Ниша који се граничи са Добричем. О овим народима се не зна много. Много више има материјалних и писаних трагова о боравку Римљана у овим крајевима. О томе говоре археолошка налазишта Градина у Градишту и латинска црвка на Глашиначкој Чуки, остаци два стара међународна друма, Дубровник-Константин и Леш-Ниш.
  2. Према истраживању историчара од 7. века се у реону села Градишта налазе остаци града Копријана, о чему говори надвратни натпис овог града који је 1933. године пронађен у Нишкој Тврђави. На основу тога је отклоњена заблуда да је назив Копријано носио град Прокупље. ДЕакле, стари назив Прокупља Хамеум , односно град је у најстаријем периоду имао више назива као Конглос – Komo – Polis (село – град), у зависности од освајача.. Ово је тврдио и Константин, филозоф, и други историчари када кажу да је град – тврђава Копријан, насеље које се налази у Добричу или у додиру са пољем Добрич. А камени стуб који је нађен у Нишу такође говори да је Копријан насеље у близини Ниша што је случај са насељем Градиште (види: Слободан Несторовић, Под Хисаром, Београд, 1972. године, страна 19)
  3. Средином 6. века Словени су надирали на југ Византије и улогорили су се испред Ниша, а имали су намеру да иду даље и узму Солун. Након отпора Византинаца, Словени су се уз богат плен враћали на север према и преко Дунава, али су поново после тога упадали у пределе Византије.

У 7. веку 611. године Словени проваљују у Истру а у исто време Словени из Ниша и Бугари из Софије продиру до Солуна. Циљ им није био обична пљачка већ су намеравали да се тамо населе јер су са собом водили своје жене са пртљагом, спремни да се ту настане након заузимања града. Наравно, у том моменту нису остварили овај циљ, пошто освајање Солуна није успело, већ су одбачени на север. И после тога је било покушаја Словена да се домогну Солуна, али све је то остало само као неуспешан покушај – Словенски вођа Хадсон је био заробљен и каменован. У ствари, целокупни процес досељавања Словена на Балкан прате непрестане борбе измељу Словена, Обра и Бугара и Византинаца. Некада удружено, међусобно против Византинаца, а некада истовремено против два друга народа. Исход борбе је био различит, али у крајњем случају Византинци одступају а Словени, Обри и Бугари наступају. Те борбе су праћене рушењем старих градова, али и подизање нових какв је био“ Врачиште нови град – град у подручју Ниша“. Словени су тако срушили Сингидунум и Виминацијум који су касније обновили.

Приредио: Љубиша Милошевић

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *