Као што смо најавили у нашем недавном интервјуу са писцем Бранимиром Ђорђевићем од петка 09.03.2018. године ћете на нашем порталу моћи да читате приповетку ”Пролеће” коју је Ђорђевић написао 2002. године. У деловима приповетке који ће се појављивати сваког петка ћете моћи да упознате тужну судбину Топличког сељака, који без обзира на све проблеме и недаће које као на траци живот баца пред њега наставља да се бори и да живи. Радња романа је смештена у Житорађи а како је у интервјуу рекао сам аутор, ово дело је писано по лику једног човека из Куршумлије који и пишчев пријатељ, а који је у рату остао без ноге. Део дела садржи и описује бомбардовање касарне у Куршумлији 1999. године, и садржи мали део аутобиграфског јер како каже Ђорђевић и сам је преживео то бомбардовање.
У овом тексту вам представљамо уводну реч аутора а већ у петак ћете моћи да прочитате прве две главе ове узбудљиве приповетке.
ПРОЛЕЋЕ
Користећи стицај околности и невероватну срећу да се поклопе сви неопходни фактори да би се формирао живот, да би се зачео и на свет донео нови човек, тај исти човек мисли ако је имао ту срећу да се баш он роди, да ће га та срећа вечито пратити. Читаво његово одрастање, развој, своди се на припрему да се освоји свет, да читав свет буде његов. Сазнавши сазревањем своју генијалност, снагу и моћ, коју му је Бог или природа подарила као најразвијенијој животињи, сматра да је управо читав свет и створен да њему служи. У свом незнању, заслепљен похлепом да влада и господари, из дана у дан све више и више граби и отима као да ће вечито живети. При том није свестан нити може да схвати да је он само један од десетак милијарди људи који тренутно живе на овој планети и да је само један од ко зна колико милијарди који су већ живели, или ће живети, а који имају исти циљ.
У ствари, читав његов живот за који сматра да је центар света, је један тренутак у укупном животу света, дуг као један његов трептај, један миг, један делић секунде живота света. При том је тај човек, тај „стожер око ког се све врти“ у ствари само једна кап у океану воде, једно зрно песка на бескрајно дугој плажи, једна влат траве на огромној ливади.
Међутим, и тај један трептај, један делић секунде живота света, је довољно дуг да сваки човек остави свој траг, свој неки доказ да је некада постојао на овом свету. Још ако га, као што то обично буде, срећа што се баш он родио веома брзо по рођењу напусти, па га уместо благодети живота почну шибати окрутни ветрови несреће и патње, тај траг буде дубљи и упечатљивији…