8.април обележава се као Међународни дан Рома од 1990.године. Овај дан представља сећање на Први међународни конгрес Рома одржан 1971.године у Лондону. На овом конгресу присуствовали су представници Рома из: Чехословачке, Немачке, Велике Британије. Југославије, Финске, Француске, Норвешке, Мађарске, Ирске и Шпаније. На овом конгресу разговарало се о: социјалним питањима Рома, ромском језику, ромској култури, образовању и ратним злочинима почињеним над припадницима ромске популације у Другом светском рату.
Роми су традиционално номадски народ. Верује се да су напустили Индију око 1000. године и да су прошли кроз земље које су данас обухваћене границама Авганистана, Ирана (некадашње Персије), Јерменије, и Турске. Део Рома и данас живи на истоку, чак у Ирану, укључујући и неке који су се селили ка Европи и потом се вратили. Почетком 14.века Роми долазе на Балкан, а почетком 16.века се селе све до Шкотске и Шведске. Неки Роми су се селили ка југу кроз Сирију ка северној Африци, долазећи у Европу преко Гибралтара. Оба огранка миграције су се срела у данашњој Француској. Људи слични Ромима и данас живе у Индији, а највероватније су пореклом из пустињске државе Раџастан.
Узроци сеобе Рома су једна од највећих мистерија у историји. Неки научници претпостављају да су Роми пореклом из ниске друштвене касте Хиндуса били регрутовани као плаћеници. Потом су добили статус кшатрија – ратничке касте и послати су на запад како би се супротставили исламској војној експанзији. Према другој теорији, Роми су потомци заробљеника узетих у робље од стране муслиманских освајача северне Индије и временом су развили посебну културу у земљи свог заточеништва. Забележено је да је Махмуд од Газнија узео пола милиона заробљеника током турско-персијске инвазије на Синд и Пенџаб у Индији. Зашто се Роми нису вратили у Индију, бирајући уместо тога да путују на запад у земље Европе, је енигма која може бити повезана са војном службом под муслиманима.
Усељавање Рома у Сједињене Државе је почело у колонијална времена у малим групама на подручју Вирџиније и Француске Луизијане. Веће усељавање је почело после 1860.године, са доласком група Ромнишала из Уједињеног Краљевства. Највећи број ромских досељеника је дошао почетком двадесетог века, углавном преко влашких група и Калдераша. Ове две групе се често не повезују једна са другом. Велики број Рома се такође населио у Средњој Америци.
Усвојена је ромска застава, химна (песма: ”Ђелем, ђелем”) као и име етничке заједнице и језика (”Ром”, ”ромски језик”). До данас је одржано 7 Међународних конгреса Рома. Одржани конгреси имали су велику улогу у афирмацији Рома, борби за права Рома, очувању ромске кутуре и језика, добијању ратних репарација као и признавању Рома као националне мањине у већини држава у којима живе.
РОМСКА ХИМНА
Ромски
Gelem, gelem, lungone dromensa
Maladilem bakhtale Romensa.
A Romale katar tumen aven,
E tsarensa bahktale dromensa?
A Romale, A Chavale.
Vi man sas ek bari familiya,
Murdadas la e kali legiya.
Aven mansa sa lumniake Roma,
Kai putaile e romane droma.
Ake vriama, usti Rom akana,
Men khutasa misto kai kerasa.
A Romale, A Chavale.
Српски
Идем, идем на далеки пут
И упознајем срећне Роме.
О Роми одакле сте,
Са шатором покрај срећних путева?
О Роми, О народе ромски.
Имао сам некада велику породицу,
Али Црне легије су их убиле.
Пођите са мном Роми из целога света
За Роме су путеви отворени.
Сада је време, устаните Роми сви,
Дићи ћемо се високо ако се потрудимо
О Роми, О народе ромски.
Жарко Јовановић, југословенски композитор ромског порекла, је са тамбурашем Милошем 1949. у Радио Београду написао текст о понижењима које су Роми преживели током Другог светског рата и додао му традиционалну мелодију. Текст описује прогоне, убиства и одвођења у концентрационе логоре односно геноцид над Ромима од стране СС дивизија „Ханџар“ и „Кама“ и Гестапоа у НДХ, што описују тзв. „Црне легије“. Текст се заснива на песми која била веома омиљена шездесетих година 20.века међу српским Ромима и вероватно потиче из Румуније. Мелодија је преузета од једне љубавне песме српских Рома, која је постала позната преко филма „Скупљачи перја“ редитеља Александра Петровића, у којем је изводи српска певачица и глумица Оливера Катарина.
Према другој верзији, забележио ју је Бугарин Милан Ајвазов, рођен 1922.године у Пловдиву, онако како је чуо од свог деде. Мелодије и наслова се сећао, али је текст песме заборавио.
Проглашена је за заједничку химну на првом Светском конгресу Рома 1971.године у Лондону. Пошто ромски језик нема јединствени књижевни језик, постоје различите верзије текста, које се могу незнатно разликовати у смислу. Иначе, ову композицију је преуредио Шабан Бајрамовић начинивши сопствену песму и сингл.
Према попису становништва 2011.године има 147.604 ромских грађана у Србији. Процењује се да стварно има око 400.000 Рома. Тешко је са сигурношћу утврдити број Рома у свету. Према неким проценама има их око 1.500.000, а према другим између 5 и 10 милиона. Сматра се да између 6 и 8 милиона Рома живи у Европи. Већина Рома у Србији су православци, а има и Рома муслимана као и других вера.
У енглеском језику се за Роме користи назив „Gypsy“, за који се сматра да је изведен од имена Египат, због некадашњег веровања да су Роми били староседеоци Египта. Већина Рома себе ословљава по генеричком имену Ром, што у преводу значи „човек“ или „муж/супруг“, док за припаднике других народа Роми користе назив „гаџе“.