Значајно место у пољопривредној производњи заузимају ратарство и повртарство. Главне карактеристике културе и раније и сада су житарице: пшеница, јечам, овас, раж и кукуруз. Њиве се наизменично користе за сејање озимих и пролећних култура. У јесен се сеју пшеница и раж. Јечам и овас могу се сејати и у јесен и у пролеће, а кукуруз у пролеће.
До појаве механизације сетва и прикупљање летине обављано је оруђем и ручно. Тешки су били ти пољопривредни радови, али праћени традиционалним и лепим народним обичајима, они су брже завршавани. То је у хроници о Житорађи зналачки и оригиналним стилом описао Живојин Станисављевић користећи речи и термине из говора добричана.
До пре него што су купљени први трактори, тачније до пре 1970. године, житорађани су за орање користили волове. Тако је за прво орање био обичај да домаћица испече погачу и пиле, а домаћин спреми ракију. Пред одлазак на орање заките се волови босиљком и црвеним концем на рогове. Кад стигне на њиву, орач се прекрсти, попије гутљај ракије, сломи погачу и пола да воловима, а пола он поједе и онда почне да оре.
Јесења сетва је почињала орањем. То је био мукотрпан посао. Волове је водило у бразду дете, или жена, а за плугом је био домаћин, који га је снажно притискао да што дубље оре. Семе за сејање, пошто је претходно праширано, до њиве је ношено у врећама, а на њиви се сипало у „бисази“ и сејало руком „омашке“. После сејања њива се влачила браном коју су такође вукли волови.
Жетва жита, посебно пшенице био је најзначајнији и највећи посао. Жетеоци су жели српом „од мрак до мрак“, па и по месечини, само да се што пре пожње. Жетва се завршавала сечењем последње руковети жита срповима свих жетвара (жетелаца), кићењем пољским травама и црвеним концем, са жељом да идућа година буде берићетнија. Домаћин њоме кити кућу изнад кућног прага.
Пожњевено жито је слагано на земљу у руковете. Кад се руковети мало просуше, кад се дигне јутарња роса, сакупљани су и везивани у снопове. Снопови су везивани „с јуже“. Јужа (јужад) су прављена од ражене сламе и морала су да буду стално влажна да би се лакше користила. Јуже се положи на темљу, на њега се стављају руковети, затим их снажан и вичан човек гњави, сабија коленима, док најзад не веже сноп. Снопови су денути у крстине (по 15 снопова). Кад се жито у крстинама осуши и заврши жетва, запрежним колима на којима су биле стављене лојтре а касније вагонет из поља је довежено у двориште на гумно и ту сложено (зденуто) у стог, спремљено за вршидбу.
Вршидба (врша), како наводи Живојин Станисављевић у поменутој књизи, је била један од најрадоснијих догађаја. Вршалица (парна машина на дреш) превожена је из једног дворишта у друго, од једног до другог домаћина и постављана код зденутих снопова жита. Парњача се ложила сламом и преко точка и каиша покретала је дреш. Снопље су снажни и млади људи вилама, снопљачама бацали на дреш. Тамо их је прихватао вичан човек, ослобађао везу (јуже) и трпао у доб. Познати хранилац доба (бубња) био је Мита Ћопа. Подбубњеви дреша су одвајали зрна од сламе и плеве. Зрна су прихватана у џакове на предњем делу дреша, стављани су на вагу и мерени. Одатле су их снажни људи носили у амбар и сипали у одговарајуће пресаке. На задњем делу дреша су забрађене жене и девојке прихватале сламу и плеву и дрвеним вилама гурале до места где ће се денути камара. Сламу су један или више људи додавали дугачким вилама човеку који уме да здене камару.
После врше приређивало се за све учеснике у вршидби богат ручак (обед). Док су се постављали столови и јело и пиће за ручак, учесници у вршидби, прашњави од сламе и плеве, ако не иду код другог домаћина да зајме раднике за своју вршу, ишли су у Топлицу да се окупају.
Са употребом трактора и плугова сејалица за жито и кукуруз, орање и сетва жита и кукуруза на стари начин су нестали. А употребом комбајна престала је вршидба вршалицама. У Вољчинцу су их звали вршачкама.
Конопља се раније много гајила у долини поред Топлице, служила је за израду одеће и постељине. Конопља се сејала у потесима званим Гушчар, Црквене врбе, Башчиште, Казаница, Доње врбе и у другим погодним потесима. Стабиљка са вегетацијом 110-130 дана могла је да израсте 1,5 до 3,5 метра. Кад сазри чупала се с кореном, везивала у ручице (мале снопиће) врбовим прућем и денула у копе (купе) да се осуши. Осушено конопље се топило у Топлици (у топило). Кад за 10-15 дана конопље ускисне и почну да се одвајају блакна, вадило се из воде и испирало. После испирања конпље је бело и ручице су денуте у копле да се осуше. Кад се осуше ручице, колима су превожене до куће. Чишћењем конопље бавили су се углавном Цигани. Рад је почињао ломљењем (чукањем) врха ручице дрвеним бијачем на дрвеној трлици. Приликом чукања испадали су ситни делови који се зову пуздер. Овде се рукама одвајају (требе) блакна од стабљке. Сува стабљика се зове дутка или тутка. Добијено влакно се затим на трлици бијачем мазнило (павало) и формирало повесмо. Влачењем на гребенима (гребенањем) повесима су дотеривана за прераду. Иначе, сејање конопље у Житорађи је престало 1957. године, пошто је Законом о рибарству мочење конопље било забрањено у текућим водама – рекама.
Сада се гаји дуван. Топлица која тече средином равничарског атара села и високе подземне воде омогућили су да се развије повртарство. Поврће се гаји на њивама и у повртњацима. На њивама се поред пасуља, тикви и печенки, саде лубенице и диње и кромпир. Лубенице и диње су се раније производиле за своје потребе и малим делом за продају. Сада се производе за тржиште и на велико. Кромпир повртарска биљка, постала је индустријска биљка, а то захваљујући савременој преради.
После Другог светског рата у гајењу поврћа паприка је заузела прво место и успешно га задржала. Паприци су се придружили парадајз, краставац и купус. Гајење на великим површинама омогућује река Топлица, затим високе подземне воде и моторне пумпе за наводњавање. Последњих година све више се гаји и друго поврће, плави патлиџан и тиквице, кељ, келераба, карфиол, салата и спанаћ, ротква, ротквица, мрква (шаргарепа), паштрнак, целер и цвекла, а тек мало и рен.
Житорађани су одувек гајили воће у селу, у пољу и планини, али су се у њима различито понашали. Писац књиге Ж. Станисављевић наглашава да је најважније место заузимала шљива, било да је гајена у авлији, у плацу или у пољу, њој су у обредима претили и молили је да роди. Стога је било уобичајено да се воћњак једноставно назива шљивак. Гајиле су се старе сорте шљива: џанарикекоје зову ранка, затим крупне белице, горчивке, моравке (ранке) и маџарке (пожегаче). Сада највише гаје шљиву стенлеј. Маџарке су коришћене за справљање пекмеза и речеља, а све остало за производњу ракије.
Од осталих гајене су у авлији или плацу по које дрво старих сорти јабука: кожара, будимки, колачара, шуматовки или шарунки и по које дрво старих сорти крушака: водунке или калуђерке, као и дуње и орах. У виноградима су гајили трешње, шефтелије (кајсије) и праске (брескве) и по који орах. У планини поред појата гајили су такође старе сорте крушака, нарочито јечменке и караманке, а оскоруше су једноставно брали. Сва наведена стабла воћака била су дуговечна, користили су их отац, син, унук, а неке и чукунунуци. Било би добро, многи се слажу, када би се неке од старих сорти поново садиле, јер нису тражиле посебну негу и заштиту.
Важније воће од шљиве је свакако облачинска вишња. Она је сада један од најважнијих извора прихода. Зато се подиже све више вишњара. Последнњих година почеле су да се гаје и јагоде, али то је тек почетак. Уопште, услови за гајење воћа постоје. За велики развој воћарства неопходно је обезбедити сигуран пласман.
Виногради су подизани на брегу изнад села. Гајили су житорађани винову лозу и то већину са црним грожђем, прокупцем за своје потребе. Обрађивали су и неговали винограде, али, како уочава Живојин Станисављевић, мора се признати да нису баш добри мајстори. Али то не значи да нису прави мајстори да пеку ракију и добри мајстори да је пију.
Још 1905. године у Житорађи је био подигнут школски виноград, а посредством – кредитом Земљорадничке задруге и први виногради задругара на новој – американској подлози. Обрада винограда је тешка мука, а брање грожђа права светковина. Грожђе се муљало муљачама и сипало у бачве. После завршеног врења, вино се отакало. Била је то угланом ружица. Већи део остајао је у бачви и пио се као шиљер, док не дође на ред да се од тога испече ракија.
Алкохолна пића која производе сељаци су дакле ракије – шљивовица и комовица и природно вино – ружица. Ракија се најпре пекла у зиданим, а данас у машинским казанима. Казан за печење ракије има кубе и казан са капаком, капу, лулу, чабуру, мерач ракије у чабури, кутлачу и острушку. Раније се више пекла слаба – мека ракија јер су је житорађани више пили. Сада се мека ракија производи мало, само за кувану – грејану ракију, а највећа количина јаке ракије добија се препеком. Квалитет ракије шљивовице зависи од сорти шљива. Најбоља је кад се справља од једне сорте шљиве. Сељаци кажу да је најслађа и најпиткија од шљиве ранке (џенарике) или моравке (ранке). Убедљиво најбоља ракија је крушкова препеченица, нарочито од крушки караманки, закључује Живојин Станисављевић писац хронике о Житорађи и житорађанима.
Од ракије се ипак више пију сокови. Природни воћни сокови се све више справљају у домаћинствима од разног воћа: јабука и крушака, дуња, шљива, бресака, кајсија, вишања, јагода као и од грожђа.
Овде људи кажу да се може и без ракије и без сокова, али без хлеба никако. Да би се добио хлеб неопходно је брашно. А како се пре долазило до брашна?
Воденице су некада храниле и народ и многе војске. Оне су биле важни привредни објекти на реци Топлици. За време Турака, воденице су припадале агама и беговима. Откупљивањем земље, поједине фамилије у Житорађи су откупиле воденице. У Житорађи је постојало шест воденица, четири из времена Турака и две изграђене после ослобођења од Турака.
Горња Калабина воденица. Била је изнад села у Бучалу, саграђена око 1908. године; имала је три камена – два су држали Калабини, а један Швабини; порушена је око 1958. године. Доња Калабина воденица. Била је у самом селу; саграђена је око 1885. године, имала је три камена – сва три су држали Калабини; порушена је око 1958. године. Ова воденица је првобитно била парни млин. Саградио га је Јан Новак – Јован Новаковић – Шваба. Помиње га Феликс Каниц, аустријски путописац, у књизи „Србија – земља и становништво“, у којој каже да је и мали парни млин у Житорађи саграђен од четвртастих опека са кастела, римског утврђења са Глашиначке чуке.
Стоилкова воденица. Била је одмах испод села код гробља; потиче из турског доба, имала је три камена – по један су држали Стоилкови, Маџарови и Аџијини, порушена је око 1958. године. Сандина воденица. Била је између Црквене врбе и Башчишта, потиче из турског доба, имала је три камена држали су их Сандини, Првчини а за трећи се не зна. Напуштена је око 1937. Мелина воденица. Била је у Соколаре; потиче из турског доба, имала је два камена – по један су држали Мелини и Смрдићани; напуштена је око 1937. године. Стајкова воденица. Била је у Доње врбе; потиче из турског доба, имала је два камена – држали су их Стојкови, Андрејини, Вољичани и Ђакушани, напуштена је око 1937. године.
Млађе генерације не знају како изгледају воденице. Нисмо успели, да прибавимо фотографију бар једне од наведених воденица. Али зато је писац књиге о Житорађи Живојих Станисављевић врло интересантно описао како изгледа воденица.
Воденица је била постројење (старински млин) за млевење жита у брашно. За погон им је служила снага воде. Воду ка воденици усмеравали су јаз и вада. Имала је зграду поред воде, уставу и велики водени точак са лопатама у води повезан дрвеном осовином са сувим точком у згради, суви точак преко осовине и фунија био је повезан са горњим – покретним и доњим – непокретним каменом, изнад којих је био пресак за жито повезан са горњим каменом каленицом и чекеталом, испод каменова је стајао мучњак, брашњеник – сандук у који је приликом мељаве жита падало брашно.
Подизањем уставе, слапови воде су падали на лопате и покретали велики водени точак, а овај је преко осовине покретао суви точак и горњи камен, жито пресака је преко каленице падало у издубљени отвор горњег воденичног камена и трењем горњег и доњег камена обављала се мељава, количина и брзина падања жита за мељаву регулисана је каленицом, а чекетало је омогућавало равномеран прилив жита у камен за мељаву; брашно од самлевеног жита падало је у сандук, одатле је сипано у џакове, или вреће, које је власник односио у кола. За мељаву жита воденичар је наплаћивао ујам од 5 -10%. Камен – један, два или три рачунао се по броју водених точкова и постројењем повезаним са њим; ако је било више сувласника једног камена, они су своје уделе делили на дане.
Данас се трагови некадашњих воденица једва назиру. Оне су отишле у заборав. Од напуштања воденица сељаци мељу жито у елекричним млиновима, један такав млин постоји у Житорађи у Ђокинском сокаку, познат као млин Томе – млинара.
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!