У оквиру библиотеке Културно просветне заједнице Србије „Хронике села” 2003. године издата је књига „Житорађа” аутора Живојина Станисављевића, некадашњег судије Општинског суда у Нишу, шефа Дирекције за урбанизам и комуналну изградњу у Нишу и директора Међуопштинског завода за јавну управу и уредника Међуопштинског службеног листа – Ниш, сада у пензији.
Рецензент књиге др Јован Ћирић је, поред осталог, истакао да је Станисављевић, не само отргао развој и живот Житорађе из анонимности, већ је литератури и науци уопште подарио хроничарски значајно, комплексно и вишедисциплинарно дело, те да је пружио текст који је превазишао ниво обичне сеоске хронике.
Житорађа дотад није целовито истражена и врло је мало археолошких, историјских, етнографских, демографских, социолошких и других истраживања, а као природни, привредни, управни и културни центар заслужује да се о њему напише једна велика хроника.
Мр Радоје Костић у својој рецензији је нагласио да се аутор свестан непостојања ослонца у архивској грађи и постојећој литератури окренуо најтежем облику рада – директном истраживању на терену. Та истраживања успешно је обавио и систематизовао, која би морала да обави цела једна истраживачка екипа. Притом је показао завидну способност да резултате мултидисциплинарних истраживања систематизује у јединстрвену кохерентну целину.
У предговору аутор Живојин Станисављевић каже да се одласком у пензију бавио чувањем унуке Милице, данас студента ветерине, и да се у игри са њом родила идеја о прикупљању података о пореклу старих фамилија и писању хронике села. „Оно што ме је нагнало да пишем ову хронику била је жеља да оставим траг о селу” записао је аутор и додао да му је најтежи и истовремено најлепши и најпријатнији део посла био управо прикупљање података о старим фамилијама.
Оно што је у хроничарској литератури предмет централне пажње, и истовремено најтеже, порекло и развој фамилија, од стране Станисављевића обрађено је с великом пажњом и веома савесно.
Једном је писац Златко Стевић ставио у Топличке новине наслов „Ово није стара Житорађа”. А Станисављевић каже: “Ово је и стара и нова Житорађа. Ово је Житорађа”.
Житорађа се налази у питомом, плодном и житородном Добричу, у доњој Топлици, на десној обали реке Топлице у јужној Србији. Удаљена је 11,5 км источно од Прокупља и 35 км југозападно од Ниша. Географски је средиште овог дела Добрича; политички је (управни), привредни, просветни (школски), здравствени, културни и спортски центар општине која обухвата тридесет насељених места.
Топличким регионалним путем Дољевац – Прокупље – Куршумлија – Косово Поље, повезана је источно преко Дољевца, на североистоку са Нишом и северу са Београдом и на југу са Лесковцем и Врањем, а западно са Прокупљем, Куршумлијом и Приштином.
Путевима је такође повезана северно са Ђакусом, Пејковцем и другим селима доњег Добрича и јужно са Дубовом и другим селима горњег Добрича и даље преко Злате са Житним Потоком, Бојником и Лебаном.
Житорађа је према попису из 2002.године имала 3543 становника и 1008 домаћинстава, а према попису из 2011.године 3370 становника и 957 домаћинстава.
Име Житорађа је словенског порекла и једноставно значи жито рађа. Село је старо средњовековно насеље, окружено још старијим селима. Помиње се у једном писаном документу 1701, године, односно у вестима о бежању раје из Врањског кадилука после 1690.године. Наиме, у фебруару 1701.године две врањске спахије биле су у Цариграду и тамо тужиле султану закупце прокупачких села Житорађе и Јасенице да штите њихову стару рају, одбеглу из села Доњег Врања, Глога и других насеља.
У аустријским картама насталим за време аустро-турског рата 1689 – 1690.године, који се налазе у Ратном архиву у Бечу, Житорађа је описана као село око Ниша. Године 1734. вршена је једна оправка већих размера цркве Светог великомученика Прокопија у Прокупљу. Митрополит „нишки и белоцрквански” (то јест куршумлијски) Јоаникије у својој књижици за прокупачку цркву записао је да су за повраћај зајма гарантовали као јемци кнезови и кметови прокупске нахије и „от Житорађе Стојан и Дамњан”. У истом извору помиње се, поред осталих и село Клекуш, које данас не постоји, налазили се на такозваној Житорађско – Вољичкој међи.
Такође се помиње Житорађа у још једном старом писаном документу. То је трговачки тефтер дубровачког трговца Ђуре Хиџе, који је педантно вођен од 1767. до 1783.године, када је трговац умро за време епидемије куге. У списку дужника дата су имена и места одакле су. Из села са данашње територије општине Житорађа уписани су: Атанаско – Влахово, Ћетко – Влахово, Грујо – Вољчинце, Јеремија – Топоница, Јанко Дубовац – Житорађа, Јован Петков син – Ђакус, Ивко – Житорађа, Милић – Црнатово, Митар Недељков син – Житорађа, Милинко – Влахово, Радивојев син Стеван – Смрдић, Стоилко Кичиновић – Житорађа, Радивој – Вољчинце, Стојан Давинић – Ђакус, Смаил брат Рамов – Топоница, Стојко – Подина.
Житорађа се помиње и године 1838. у списку бегунаца среза Моравског, који су у Турску побегли, налази се и „војник књажевске пешачке гвардије, Стаменко Павлович из Вукање, који је 12. априлија 1838. г. побегао с оцем и братом својим преко наше границе у Турску, да не би ишао у службу и тамо се у селу Житорађе, нахије прокупачке (сада) налази”.
Забележено је у књигама а и живо сећање сељака то потврђује да се село Житорађа некада налазило источно од цркве Успенија Пресвете Богородице у месту званом Селиште. Пре Селишта село је било и у месту званом Гривац, у близини турског бунара који и сада постоји. Бројало је пет или осам кућа. По предању које је Станисављевић забележио у фамилији Анђелијини, напустили су село и прешли у Селиште, јер је ту избила жива вода и поплавила све до места званог Ракиће.
Ако је веровати предању, како наводи Живојин Станисављевић, данашње село Житорађа је могло настати око 1837. године у време епидемије куге. Сместило се у равници на десној обали реке Топлице, омеђено са севера и запада Топлицом, са југа друмом Дољевац – Прокупље и са истока потоком (Чесменом вадом). Село је збијеног типа. Створено је у кратком периоду, са великим плацевима (авлијама) и широким сеоским сокацима, који скоро сви имају правац север – југ, почињу од реке и завршавају код друма.
После ослобођења од Турака па до почетка Првог светског рата, село се ширило источно од Чесмене ваде, уз саму ваду. Од јавних објеката имало је општину, школу, две цркве, земљорадничку задругу и кафану. Између два светска рата је наставило да се развија источно од Чесмене ваде, југозападно уз Чесмени поток и западно у Бучалу.
Уз друм су градили своје зграде трговци, угоститељи и занатлије. Јавни објекти су остали из претходног периода.
Аутор књиге даље наводи да је експанзију раста и развоја Житорађа доживела после Другог светског рата. Одмах после рата обновљен је рад Земљорадничке задруге, подигнут је Задружни дом. Основна школа је прерасла у осмогодишњу основну школу. Због великог броја ђака, на старом школском плацу су биле подигнуте две зграде за наставу. Културни живот у селу буја, у школи и у Задружном дому. Године 1955. подигнут је мост преко реке Топлице.
Највећи свој успон Житорађа је доживела од 1958. године. Уведена је електрична енергија, изграђен водовод, делимично и канализација, уведени су телефони у куће; отворена је зелена и сточна пијаца, изграђен је бетонски мост на реци Топлици у селу¸ делимично су асфалтиране улице и одређени им називи.
Подигнуто је неколико модерних привредних објеката.
Изграђене су две школске зграде, за основну и нову средњу школу; изграђене зграде Дома здравља, и дечије установе и зграда општине и други јавни објекти; основани су Културни центар и Народна библиотека; уређено је фудбалско игралиште и изграђена спортска хала…
Насељени су Бариште, Гривац, Бучало, делимично Виногради и делимично Моравиште. Подигнуте су нове лепе стамбене зграде, економски и помоћни објекти, савремено опремљени. У Баришту, између Чесмене ваде на истоку и брда на западу, друма на северу и чесме на југу, уместо баруштина и рупа насталих од прављења тугли и цигли за стамбене зграде, никао је леп сеоски центар.
Житорађа је сада велико и лепо село. Према ономе што има, закључује аутор књиге Живојин Станисављевић, то је мали град – варошица. Студијом „Дугорочни развој подручја Топлице” од марта 1978. године, било је процењено да ово место може добити функције и изглед градског насеља у периоду после 2005. године.
Генералним планом Житорађе од 22. јула 1998. године, дугорочно је, за период до 2020. године, утврдио концепцију уређења простора и грађења насеља Житорађа. Реализацијом Генералног плана створила би се основа за трансформацију Житорађе од постојећег претежно сеоског насеља у урбанистичко насеље мешовитог типа, са урбаним – градским карактеристикама на свим просторима, осим подручја старог дела села.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!