Житорађа има релативно плодно земљиште у долини пореде реке Топлице као и земљиште на брдовитим огранцима планине Пасјача. Оно је пружало могућност за бављење пољопривредом као основном делатношћу: ратарством и повртарством, воћарством и виноградарством и сточарсвом. Зато су се преци данашњих покољења и доселили у Житорађу.
У књизи „Житорађа” (Хронике села, библиотека КПЗ Србије, 2002.) писац Живојин Станисављевић значајну пажњу посветио је пољопривреди као тематској целини и свеобухватно урадио, као и остале области из историје насеља и живота житорађана.
Земља коју су старе фамилије откупиле од Турака по потесима и конопцима била је препознатљива све до 1984. године када је започета комасација – стварање већих и правлних парцела пољопривредног земљишта да би се омогућила економична обрада. Ранији планови Републике Србије говорили су да будућност општине Житорађа лежи у пољопривреди.
Данас се поставља питање да ли се од земље може добро живети. Сељаци у Житорађи кажу да чистих пољопривредних домаћинстава нема више од 10 – 15, што је забележено пре петнаест година. Станисављевић је тада дао одговр: „Само ако би се поред пољопривреде, ту организовала и индустријска прерада пољопривредних производа, посебно поврћа и воћа, можда би могло да се живи од земље, овако како је сада – не може, кажу и сељаци и стручњаци”.
Како се некада радило и живело од пољопривреде?
Све до половине седамдесетих година прошлог века основна вучна снага била је стока, волови. Друго по значају средство за рад су запрежна кола, која су, мало прилагођена, и данас у употреби. Од оруђа за рад којима је сељак обрађивао земљу крајем деветнаестог века су били рало – дрвени плуг, затим брана – дрвена справа од дасака, прућа и трња, а онда мотика, ашов, трнокоп, секира, срп и у мањој мери гвоздени плуг.
Крајем 19.и почетком 20.века Житорађани су већ имали више модерних справа за рад у пољопривреди. Станисављевић вели да је у фамилији Цекини чуо да је њихов предак Цветан Станковић – Цека 1897.године купио вејалицу, вршалицу и тријер, а у фамилији Калабини је такође чуо да су они пре балканских ратова имали вршалицу – машину самохотку и дреш.
Почетком 1905.године основана је Земљорадничка задруга и за задругаре, махом на кредит, набавила је више опробаних модерних плугова, вејалица, задружни тријер и друге справе. После Првог светског рата, Нађа и Тоза Митровић (Калабини) и Сандини купили су вршалицу – машину и дреш четвору, а Тоза Митровић (Калабини) и Милан Стајковић, Милан – Бајча (Стајкови) купили нову машину. Исто тако своју вршалицу имао је и Марјан Јовановић (Првчини). Вршалице су биле у употреби до 1980.године.
Први трактори које су сељаци купили била су два трактора купљена у јесен 1969.године и један у зиму 1970.године. Сада у селу има много трактора а младе, који не знају како се орало воловима, понекад подсети у дну дворишта бачени гвоздени плуг. Први комбајн је жео пшеницу приватног власника Љубомира Станисављевића у њиви трњаци 1972.године. Шта је то срп и коса за жетву скоро да се заборавило. Сада у Житорађи неколико власника имају комбајне.
Механизација је одавно закорачила у пољопривреду. Велики број сељака поред трактора за основну обраду земљишта имају, једнобраздне, двобраздне и три више браздне плугове, а од машина за допунску обраду земљишта имају мотофрезе, дрљаче, тањираче, сетвоспремаче, шпараче, сејалице за пшеницу и кукуруз, сејалице за кромпир и дуван, растураче минералног ђубрива и друге пољопривредне машине.
Писац књиге о Житопрађи Живојин Станисављевић истиче и један велики проблем: „Земљу нема ко да ради. Кад уђете у домаћинске куће видећете доста младих и лепо обучених младића и девојака. Али, ако кренете кроз поље видећете да тамо, осим часних изузетака, нема младих. У пољу је мало средовечних а највише старих људи преко 50 и 60 година.”
Он даље детаљно описује у ратарству, повртарсву, воћарству и виноградарству. Када говори о сточарству врло је занимљив одељак о појатама. Тако као најстарије појате помиње: изнад Соколаре – Голубове појате, у Старо лојзе – Велике појате, у Којавки, брегу у близини турског бунара у Ливаде – Стоилкове, Антанаскове и Спирине појате. Оне су познате по локалним називима места где су се налазиле, јер других трагова нема.
На обронцима планине Пасјача скоро све старе фамилије имале су појате. Познате су ове појате: Спирине појате у Кале, Стоилкова, Антанаскова, Мелина и Крпузова појата, окренуте према Речиком потоку; затим Дудина, Петрићова и Томина појата испод Шупљег камена и Козаревог гроба; онда Ђокинска, Стојкова, Бучичка и Дудукарова појата; Маџарова и Аџијска појата низ поток и Првчина и Голубова појата на брегу према атару Дебелог Луга.
Појату су чиниле сама појата (кућа, колиба) и торина (стаја за стоку). Појата је била кућа од једне или две просторије – собе са подрумом испод једне собе; темељ и подрум били су озидани од камена а приземље урађено од чатме и покривена ћерамидом. Торине су биле одмах испред појате, једним делом озидане каменом и покривене, а већим делом ограђене високом дрвеном оградом и трњем; имале су посебан простор за јагањце.
Била су то романтична времена и сеоска идила. Стоку на појати су чувале деде и бабе са малолетним унуцима, али је било момака и девојака. Стока је на појати напасана на сеоској утрини и по ливадама и шумарцима. На појати се спремао бели мрс, углавном сир, масло и урда. Уз чување стада косила се трава, сакупљало сено и денуло у стогове, секла се шума и денули лисници за зимску исхрану стоке.
Нажалост, између два светска рата највећи број појата је напуштен, остале су само две – три. Стока је спуштена у село, говеда су смештена у штале, а овце и козе у торине. И даље се чувао велики број оваца и коза. Ујутру су их чобани – овчари истеривали на пашу на брдовите и планинске огранке планине Пасјаче, а увече враћали у село. У лето када се у пољу дигну усеви, „кад се пушти поље” како се говорило, овце су се чувале у пољу. Већина је тада ноћивала на њиви у торишту, да би ђубриле њиве – стрњике. Од јутра до поднева овце су пасле по стрњикама, у подне су теране на Топлицу да се напију воде, а затим пландовале у хладовини испод врба поред Топлице. Домаћице су у подне долазиле, доносиле чобанима храну и музле овце. После поподневне паше, овце су увече затваране у ториште. Ту су у ограђеној торини тарабама и трњем ноћивале на једном делу њиве по неколико дана, а затим се торина померала све док се цела њива не нађубри.
Чобани су такође ноћивали уз овце, у колибама направљеним од дрвеног костура и ражене сламе. Из тог периода ондашњи младићи – чобани носе лепе успомене, свирали су у дудук, а нарочито у смирај дана весело су певали и играли.
За разлику од оваца, број говеда се у то време нагло смањивао. Чувано је по неколико грла, али волови за вучу обавезно. Говеда су на пашу изводили старији људи или одрасла деца. Свиње су стално чуване у селу. Ујутру су свиње појене помијама, а онда истериване код сеоског свињара који их је чувао углавном поред Топлице, (од јутра) до послеподнева. Кад Сунце буде на два остана (прута) пре заласка свиње су пуштане и оне саме одлазиле кућама. Ту су увече поново напојене и затваране у кочине. У кочини су постојали посебни простори за пашићне свиње, за вепрове, за спрасне и крмаче опраснице, за прасиће и за опраснице.
После Другог светског рата у Житорађи се број свиња из године у годину смањивао. Према попсу из 1991.године било је 39 коња, 347 говеда, 54 овце, 14141 свиња и 8021 живина. Према анкети коју је лично Живојин Станисављевић спровео половином 2001.године слика је тек таква да деца могу уживо да виде како изгледају поједине животиње. По једног коња чувало је 15 домаћинстава, у око 90 домаћинстава чувало се око 130 грла говеда и само у два домаћинства 58 брава оваца.
Уместо говеда и оваца чува се сиротињска стока – козе, у Житорађи је тада било 120 коза. Стари начин чувања живине, да слободно иду по авлији, све више се замењује товом пилади, истина за сада углавном за сопствене потребе, а мало за продају. Али је зато све више домаћинстава која гаје коке носиље и продају јаја. То су још увек, како је забележио Станисављевић, мала јата, али је за почетак добро.
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!