Општина Мерошина смештена је у западном квадранту Нишке котлине и западно од Јужне Мораве међу општинама: Ниш, Дољевац, Житорађа, Прокупље и Алексинац. Али иако у оквирима Нишке котлине, општински простор Мерошине се не поклапа идеално с њеним западним и југозападним границама, већ се, у мањим износима простире, изван њих залазећи у добрички басен и прокупачко-топлички кристаласти и неогени простор.

Граница Нишке котлине на подручју општине Мерошина пружа се гребенима Малог Јастрепца, а затим се преко Љутичког Крста спушта на Орлово Гнездо, одакле преко Чубурског брега и Тепсије савија на Рамњак. Котлинско развође одатле води на Језеро, коту 362 м и Ковиљачу, који су препокривени неогеним седиментима.

Граница се даље пружа на исток преко Дебелог и Мерошинског брега, Куле, Путине, Китице и Батушиначког Виса (310 м), одатле скреће на југ у правцу Кумиге и Селичевице. Гребен Малог Јастрепца на северу, осим што чини природни оквир Котлине, представља истовремено и границу општине. Према западу и југозападу граница општине у мањим износима, како је речено, прекорачује међе Нишке котлине. На јужној страни општинска граница се поклапа с границом Котлине, којом је одвојена од класичног Добрича, који представља посебну морфотектонску јединицу (појам Добрича се током 20. века постепено ширио и на друге делове данашњег општинског простора Мерошине. Појам се, поред осталог ширио, на рачун крајевног назива Мрамор, а овај се данас сузио на простор села с истим називом. Границу општине према Нишкој котлини (сада градским општинама Палилула и Црвени Крст) на истоку чини Јужна Морава, али само у управно-административном погледу, јер је мерошински простор и морфолошки и гравитационо отворен на тој страни.

Овако је својевремено границе општине Мерошина под овим насловом описао др Јован Ћирић, некадашњи професор Филозофског факултета у Нишу.

Дужни смо да појаснимо појам Добрич. Наиме, према Енциклопедији Југославије (књига 3, Загреб, 1958), Добрич је мања област у јужној Србији, између Јужне Мораве на истоку, Доње Топлице на југу и огранака Јастрепца на западу и северу. Добрич је ниска висораван издубљена плитким долинама притока Јужне Мораве.

Милан Ђ. Милићевић у књизи ”Краљевина Србија – нови крајеви” (Београд, 1884), наводи да се ”међу веће и родне равни понајпре може узети поље Добрич, на левој Моравској страни, међу Малим Јастрепцем и Топлицом до обале, јер од Комиге (према Курвин гра-ду), између леве обале Топлице и десне обале реке Крајковачке, пружа се једно ониже било, које најпре иде на запад, а после на северозапад, докле се не споји са Малим Јастрепцем. Међутим, цело то било нема једнога општег имена, него разни његови висови и увале имају своја властита имена, као Комига, Китица, Кулина, Старо Лојзе”.

У ”Историји српског народа” (прва књига, СКЗ, Београд, 1981) се наводи да стари историјски списи говоре да је Добрич и на левој и на десној обали доњег тока реке Топлице. Добрич – Поље, на ушћу Топлице у Мораву, помиње се још 1330. године, о чему смо писали у претходним текстовима. Становници овог дела Јужне Србије, предео у доњем току реке Топлице, Југбогдановачке реке и Црнатовачке реке у општини Житорађа једноставно зову Добрич. Познато је да се Дубово још 1395. године помиње у Подгори (данашњој Пустој Реци), али данас, осим назива Добрич, други назив не постоји. И у политичко-територијалном организовању, од ослобођења од Турака 1877. године, па до 1955. године, Доња Топлица је била организована као једна целина – Добрички срез.

Две хронике из народно ослободилачке борбе Драгољуба Ж. Мирчетића имају исте наслове: “Буна у Добричу, хроника НОБ житорађске општине” (1971) и “Добрич у народној револуцији”, “НОБ општина Мерошина” (1973).”Мерошина општина у Добричу” наслов је књиге аутора др Нинослава Голубовића, Јовице Васића и Микице Кулића, коју је општина Мерошина издала 2014.године.

У књизи “Бошко С. Прокић” (аутобиографија) у издању Завода за проучавање села – Цантра за издавачку делатност у оквиру библиотеке “Интелектуалци пореклом са села – животна прича” (Београд, 2010. године), аутор др Бошко Прокић, дугогодишњи професор Универзитета у Нишу, рођен у Горњој Расовачи, истиче с поносом: ”Моје село је у централном делу Добрича, на простору између Малог Јастрепца, Јужне Мораве, планина Белог Камена и Пасјаче и Пусте  Реке”. У свом обимном научном раду је врло посвећен завичају. Као један од оснивача и редовних учесника научног скупа “Власински сусрети” у зборницима радова и другим публикацијама објавио је већи број научних радова о селима Добрича са социолошког аспекта и интердисциплинарно. Припрема обимну студију о Добричу као резултат његовог дугогодишњег истраживања на овом подручју.

Живојин Станисављевић у својој књизи “Житорађа”, коју је у оквиру едиције “Хронике села” издала Културно просветна заједница Србије 2003. године каже: “Различита мишљења о територијалном одређивању Добрича, а посебно што за један део јужне Србије не постоји други назив, определио ме да изнесем своје мишљење. То је мало измењена и допуњена дефиниција из Енциклопедије Југославије. Добрич је мања област у Јужној Србији, између Јужне Мораве на истоку, дуге косе која спаја огранке планине Јастрепца и Пасјаче, огранака Јастрепца на северу и огранка Пасјаче који се спуштају до Јужне Мораве на југу.

Добрич је, дакле, по овој дефиницији, ниска висораван издубљена долинама Моравиних притока Црнатовачке Реке и тока реке Топлице у горњем делу, југбогдановачке Реке у средишњем делу и Крајковачке Реке у доњем делу Добрича.

Назив Добрич, наводи даље Ж. Станисављевић у свокој књизи, је старословенско име што значи “добро поље”. Народно предање да је неки сељак и у немогућности да све намете економски издржи, рекао Турчину: “Узми све до брич”, па да је тако настао назив овог краја – Добрич, показује само да се тешко живело под Турцима, али не и да је по томе овај предео добио име.

       

И насеље Мерошина носи име из средњег века. Настало је од речи “меропшина”, што значи владарева, властелинска земља коју обрађују “меропси” (једнина “меропах”) – зависни сељаци у средњовековној Србији. Меропси су били обавезни да раде за своје господаре и дају им натуралне ренте. Били су везани за владареву и властелинску земљу и нису смели да је напусте. Оном ко би се на тако нешто усудио претиле су сурове казне. Одсекли би му нос и  изгорели косу.   

Мерошина је од Ниша и Прокупља удаљена по 17 километара и налази  се на траси магистралног пута између ова два града, а она пролази средином територије општине. Такав положај Мерошине је и утицао да она буде одређена за општински центар. Територију ове општине са источне стране, према Јужној Морави, пресеца Коридор 10.

У саставу општине су насељена места: Азбресница, Александрово, Арбанасце, Балајнац, Баличевац, Батушинац, Биљег, Брест, Вучић, Горња Расовача, Градиште, Девча, Дешилово, Доња Расовача, Дудулајце, Јовановац, Југбогдановац, Кованлук, Костадиновац, Крајковац, Лепаја, Мерошина, Мраморско Брдо, Облачина, Падина, Рожина и Чубура.

До  формирања општине Мерошина је била једно од мањих села. Простирала се лево од пута Ниш – Прокупље, према Бресту. Источно и северно од данашње зграде Народне библиотеке, није било никаквих објеката, већ само њиве. Са десне стране пута Ниш – Про-купље, према Баличевцу, биле су једино куће Миливоја Јовановића и Живојина Здравковића, а Здравковић је имао и поткивачку радњу. У Мерошини је у то време, лево од пута Ниш-Прокупље, био млин у национализованом објекту Спире (Васиљка) Марковића. Објекат је денационализован 1971. године. Млин је убрзо потом угашен и поришен, а на његовом месту изграђена је кућа Томислава Марковића. Становници Мерошине до формирања општине бавили су се искључиво пољопривредом.

У књизи “Мерошина општина у Дубричу” се наводи, да је према подацима Живорада Станисављевића, некадашњг председника општине Мерошина, на Крајковачкој Реци налазила се воденица рода Миленковци. Године 1977. плац на којем се воденица налазила откупљен је за фудбалско игралиште. Воденична вада ишла је дуж садашњег пута за Брест. Тек кад је плац откупљен за игралиште она је затрпана.

Сва мерошинска домаћинства у време формирања општине, према казивању Живорада Станисављевића, припадала су родовима: Миленковци, Новковци, Врањанци, Митићи, Коцићи и Динићи. Миленковци су и данас најбројнији род у Мерошини, а чине га Стевановићи, Јовановићи, Петковићи и Станисављевићи, који славе св. Јована Златоустог. Светог Николу славе Новковци (Новковићи), Врањанци (Ђорђевићи, Станојевићи), Коцићи и Митићи, који славе и св. Јована Златоустог. Крсна слава Динића је св. Ранђел.

Након формирања општине и првих установа у Мерошини почињу да се досељавају административни, здравствени и просветни радници из суседних села и општина. Године 1968. асвалтиран је дотадашњи макадамски пут  Ниш – Прокупље. То је такође допринело бржем насељавању у Мерошини. У истој години отворена је и прва робна кућа са самоуслугом. Поред јавних почиње изградња стамбених зграда са неколико спратова.

Крај првог дела

Аутор:  Љубиша Милошевић, новинар и публициста

Фото; Мерошинске новине

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!

Текст је део пројекта „Ово је Мерошина“ који је подржан од стране општине Мерошина у оквиру Конкурса за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *