У оквиру библиотеке ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ПОРЕКЛОМ СА СЕЛА – животна прича Завод за проучавање села (Центар за издавачку делатност) 2010.године изадао је књигу Бошко С. Прокић. У врло занимљивој биографији, аутор др Бошко Прокић говори о свом детињству од рођења до завршетка основне школе, средњошколском образовању и скојевским активностима, студијама након завршетка средње школе, запослењу у Основној школи у Житорађи, раду на Радничком универзитету у Нишу и студијама уз рад. Затим говори о раду у општини Ниш и завршетку студије права, професури у Вишој управној школи, раду у Казнено-поправном дому у Нишу, свом доприносу оснивању Општинског завода за јавну управу и даљем усавршавању, успешној универзитетској каријери, магистеријуму и докторату наука и пензионерском животу у Сутомору.
На крају књиге библиографију су сакупиле и средиле Слађана Павличић и Тања Прокић. У истој су набројани бројни радови из политичког система и управног права, садржани у књигама, уџбеницима, монографијама и други сличним публикацијама, радови објављени у научним часописима и другим сличним публикацијама, затим радови из опште социологије и теорије друштвеног развоја. Такође су наведени радови из области социологије медицине, области савременог српског друштва и посебним освртом на село и сељака саопштени или објављени у зборницима радова на „ Власинским сусретима“, радови објављени као прикази књига и у дневној, недељној и стручној штампи и другим публикацијама. И на крају радови саопштени на научним и стручним скуповима.
У одељку од рођења до завршетка основне школе аутор почиње своју животну причу.
Рођен сам 29.04.1931. године у селу Горња Расовача, од оца Светислава – Тисе и мајке Вукосаве – Косаре. Отац је тада имао 29 а мајка 31 годину живота. Моје село је у централном делу Добрича, на простору између Малог Јастрепца, Јужне Мораве, планина Белог Камена и Пасјаче и Пусте Реке.
Село у коме сам се родио у доба тзв. велике светске кризе, је било мало. Бројало је око 30 кућа, у којима је живело неколико стотина становника, подељених у три веће породице с једне стране Југбогдановачке реке, и такође три веће породице и једне ромске фамилије. Добрички крај је тиипично сеоско – пољопривредног карактера. Политички и економски центар било је Прокупље. Моје село, у периоду мог одрастања, било је у саставу општине Стара Божурна, у чији састав су улазила још и села Доња Расовача, Бучић и Костадиновац. Општина се звала Старобожурнска, средиште је било у Костадиновцу, а председник се мењао из свих села. Међу председницима је био и мој деда по оцу Јанко, што говори о угледу који је уживала моја породица.
Породица Прокић, према причи мог оца, води порекло од Проке Прокића, који је рођен у Старој Србији, можда из околине Трстеника. Прока је у XVIII веку, оставши без оца и дошао код ујака у Мерошину. Оженио се женом из Горње Расоваче, која га је наговорила да се преселе у њено место рођења. Она је тамо имала брата, из подорице Цветковић, а Прока у Мерошини није имао ни браће ни сестара. Деда Прока је имао три сина Крсту, Петка и Јанка (мој деда), и ћерку Милицу. Деда Јанко је имао седам синова Михајла, Стојана, Спасу, Цветана, Светислава (мој отац), Блегоја и Добривоја, и две ћерке Милану и Наталију – Тале.
Породицу, у којој сам одрастао, чинили су поред оца (1902-1997) и мајке(1900-1985), сестра Ђурђа (1923-2007), брат Велимир – Лима – Веља (1928-2008), сестра Светлана (1937) и брат Радомир – Ратко (1941). Поред нас петоро родитељи су имали још једног сина (Санда – рођен пре Веље), и ћерку Љупку, рођену после мене. Породица мог деде је била богата, али деобом на седам делова сви су постали сиромашни, сем једног стрица који се оженио женом са миразом.
Мој отац је поседовао мало земље, иселио се у њиву без куће, коју је градио двадесетак година. У почетку су били без крупне стоке која им је била неопходна за обраду земљишта, и није тешко закључити колико им је била отежана обрада земље са приносима (пшенице и кукуруза) који су једва задовољавали потребу да се скромно прехранимо. Због тога што нису поседовали крупну стоку неопходну за обраду земље у оно време, моји родитељи су били приморани да се вежу за неког ко има стоку за вучу и да размењују своју радну сагу за радну снагу стоке коју су позајмљивали. Наравно, ту се није радило о адекватној размени, већ је за један дан орања морало да се много дана копа или жање на њивама власника стоке. Јео се углавном пројани хлеб (од кукуруза), тако да сам једва чекао да дође празник (слава, Божић, Ускрс, литија) да се наједемо пшеничног хлеба, пите и јела са месом. Такво имовинско стање породице је трајало све до Другог светског рата и почетка социјализма код нас. Ситну стоку (овце, козе и свиње) запатили су моји родитељи тако што су има поклањали рођаци – ретко, а чешће чувајући стоку рођака, док се не ојагњи, окози или опраси, па онда они задрже пола ново оплођених, а рођацима врате ситну стоку и пола ново оплођених јагањаца, јарића и прасића.
Због свега напред изнетог, моји родитељи су морали да раде јако много у кући, на нашем имању, али и на имању богатијих сељака као надничари, а отац је низ година надичио код богатих Прокупчана, на путу и прузи, за веома малу надницу. Сећам се да је чак код богатог брата радио цео дан за један килограм брашна, и то добије оног дана када ради на завршетку радног дана. Од тако зарађеног брашна нисмо имали хлеба ни за један дан, те је у надницу морала да иде и мајка док је била млађа и сестра када је одрасла.
Дакле, иако врло сиромашни моји родитељи су били вредни, поштени, морални, одговорни, а мајка је била и врло амбициозна. Захваљујући тим својим особинама, а и измењенин друштвено – економским приликама (а нарочито након Другог светског рата) моји родитељи су нас подигли, правилно нас васпитали и усмерили, а већина је и завршила школе и следећи очекивања родитеља постала веома успешни у животу, стекавши тако све што је неопходно за живот достојан човеку савремене етапе. Мајчина радна енергија и амбиција и очева оданост раду, стаменост у животу, морална начела и оданост поштењу су нешто чиме се може поносити сваки савремени човек па и ја.
Из периода поласка у основну школу сећања су фрагментарна и помало бледа, али им се често ирадо враћам целог живота и често причам о животу малишана. Највише памтим како сам се обучен у одећу сву ручно израђену од моје мајке, лако одевен, често бос кад год није зима, и по правилу, без мушких панталона већ нешто као женска сукња, витлао по дворишту и селу, играјући се по правилу са девојчицама, јер мушког друштва нисам имао. Од игара играли смо се жмурке. Правили смо лутке од крпа, јер су све остале биле девојчице. Често смо играли друштвене игре полазећи од искуства по породицама (отац, мајка, браћа, сестре) и улога које смо видели у нашим породицама. Мени је по правилу припадала улога оца или нека друга улога мушкарца. Али је било и љубавних игара, момак и девојка, удварања, па чак и женидба и удаја по угледу на свадбе у селу, које смо већ умели да посматрамо због свечаног облачења, весеља и игре. Знали смо да млада и младожења после свадбе спавају, милују се.
Родитељи су инсистирали да и деца у кући имају обавезе од малена. Старија сестра и брат су већ обављали озбиљније послове и у кући и на пољу. Мени су припадали ситнији послови у кући и око ње, и чување стоке (оваца) које смо стекли око пет – шест комада. Од мало оваца није било довољно млека и за сир и за свакодневну употребу бар од нас деце. Стога да би удовољио жели за млеком, сваке вечери, када мајка музе овце, чекао сам на излау из тога и из суда попио мало млека онако не процеђеног, често је у њему било прапорака од оваца које то убаве на неку лоптицу приликом муже, ваљда рефлексно. Сир се није јео лети, јер се остављао за зиму и славе као тврд сир. Додуше, тај тврд – преврео сир сам највише јео када са га носио у школу да од сира правим сендвич, или да једем сир па хлеб.
Из периода до поласка у основну школу упамтио сам добро и два конкретна догађаја. Један од тих догађаја је болест, смрт, испраћај и сахрану моје млађе сестре Љупке које се сећам као кроз маглу, и избора за посланике око 1938. године, као и локалне и среске одборнике у којима је уз доста буке, галаме и изазивања противника учествовао и мој отац као радикал јер су сви његови, почев од оца као и сродници по тазбини, били радикали.
Тако је протекао период одрастања новорођеног детета на селу, у ондашњим условима, безбрижно, без икаквих стега, забрана и ограничења, али и без непосредне бриге и мажења родитеља, који због обавеза да нам осигурају услове за живот и опстанак, и ти за више деце (укупно пет) то нису могли. Родитељи нису имали времена да нас мазе и пазе, већ смо од малена сами себи организовали живот, забаву и игру. Веома рано смо прихватали обавезе у кући и чување стоке пре и после подне, а дружење и игру смо практиковали око подне док се стока одмарала.
Први разред основне школе уписао сам септембра 1938. године. Првих неколико месеци ишао сам у школу у Старој Божурни, која је била једина школа на подручју општине. У међувремену је основана основна школа у Костадиновцу, за наша два села, док су Доња Расовача и Бучић добили своје школе. Први учитељ у Божурни је био Поледица, а у новој школи за учитеља је дошао Радивоје Бркић, млади учитељ из околине Алексинца, висок, стасит, врло благ али и строг. Школа је била у приватној кући (Мицина), а касније је направљена нова школа на општинском плацу на брду. У школу се ишло сваког дана, по цео дан, сем четвртка, када смо ишли само преподне. Школа је била четворо разредна, али нас није било много (5-6 ученика у сваком разреду).
Према систему школства који је био примењен у периоду пре Првог светског рата, учитељ је био скоро једини интелектуалаца на селу, поред попа. Био је широко образован и способан за многе послове које је препоручивао заосталим сељацима. Учитељи су децу од маледна оспособљавали и за послове у кући и око ње. Један од метода да се ђаци упознају са новим трендовима у пољопривреди, био је практичан рад у школи ишколском дворишту, које је било велико. Тако је учитељ у Божурни сваком новом ђаку дао задатак да застади једну воћку у дворишту школе и да је даље обрађује, полива и реже. Тако је сваки ђак имао своју воћку и свака воћка имала свог ђака. Ђаци су се тако, практично упућивали у савремени систем гајења воћа који се требало да пренесу на њиве својих родитеља.
Рано сам испољио интересовање за учење. Углавном ми је било довољно што сам слушао шта учитељ прича. Код куће, сам повремено радио домаће задатке, углавном нисам морао да учим много. Прва два разреда сам завршио, код учитеља Бркића, али у трећем и четвртом разреду сам прешао код мог ујака Бранка Ђорђевића, који је дошао за учитеља у Доњу Расовачу.
Основну школу сам завршио школске 1941/42. године, односно на Видовдан 1942. године. На завршетку основне школе десила се интересанта промена у мом животу. Требало је да ми се изда сведочанство о завршеној основној школи. У Доњој Расовачи, ујак није могао да ми изда сведочанство, јер сам имао статус ученика школе у Костадиновцу, у коју сам и био уписан на почетку основне школе. Брзо су се учитељи спораумели да ми на основу званичних књига сведочанство о свршеној основној школи изда учитељ Радоје Бркић. Том приликом је откривено нешто што је до тада било непознато сивма па и мени. Веровали смо сви да се зовем Божидар. Сви су, па и моји родитељи мислили да је тако записано у књизи рођених, коју су у доба мог рођења водили свештеници. Кад је затражен извод из књиге рођених, да би издали сведочанство о свршеној основној школи, утврђено је да моје име није Божидар већ Бошко. И тако сам ја преименован и ода тада до данас у свим документима сам Бошко и ако сам до завршетка основне школе био Божидар.
Иначе, Горња и Доња Расовача су насеља из периода средњовековне српске државе. Турци су средином 15. века у Расовачи пописали 34 дома српске раје и два удовичка дома. У првој половини 19. века село је агалучко. Ганче Хаџић је био господар Доње Расоваче. Горња и Доња Расовача су до краја турске окупације остала српска насеља. Са ослобођењем од турака у Расовчи је пописано 27 српских кућа. Село се споро развијало (1895.године имало је 30 домова).
У књизи „Добрич у народној револуцији“, објављеној 1973.године, Драгољуб Мирчетић је поред осталог забележио да су се у атару између Доње и Горње Расоваче налазили трагови старих насеља, а у Горњој Расовачи је имало остатака римских цигала. Постоји „селиште“ на којем је постојали средњовековно насеље. Такође је постојало и старо црквиште где и данас расту високи брестови.
Село је насељавано и за време Турака. Тада је овде дошло много породица из Облачине, Петровца, Подине, Чукљеника, Вољчинца и других села које су тада затекле овде само десетак српских кућа. Породица Коцића води порекло из крушевачког села Мали Дреновац. Оснивач ове породице деда Коце Стошић побегао је из крушевачког краја због неке своје кривице и овде се призетио код девојке Стеване.
Горња Расовача је 1878. године имала 23 становника, према подацима које је дао Милан Миличевић у својој књизи „ Кнежевина Србија“ из 1879. године, имала 23 становника, а наредне године само девет житеља.
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!