За историју Ниша непосредно пред ослобођење везана је, почетком 1874.године, једна акција од крупног политичког значаја за ослобођење српског народа у Турској. То је било оснивање једне тајне национално-политичке организације, која је обухватала нишки Мутесарифлук (санџак) тј. Нишки и Пиротски санџак. Њени оснивачи били су први људи друштвено-политичког живота Ниша, који су, истовремено, сачињавали и уже политичко руководство, преко кога су ишла сва упуства за припремање народног устанка.
Иницијатори за оснивање ове организације, која се популарно звала Комитет, били су: Никола Коле Рашић, Тодор Миловановић, Димитрије Ђорђевић, Милан Новичић, Таско Узуновић, Ђорђе Поп Манић, Михаило Божидарац и Тодор Станковић. На њихов позив у кући Михаила Божидарца – по угледу на Орашачки збор у Шумадији 1804. године – нишки свештеник Петар Икономовић извршио је заклетву“завереника“.
Текст заклетве гласи:“Заклињемо се свемогућим богом једним, да ћемо верно и братски сложно радити противу петовековног крвопије, а у име мира и жељне нам слободе и династије лозе Обреновића. Тако браћо, слошки, да ће нама свима Милости помоћи, а ускоро нам дати да развијемо победоносну заставу нашег једино верног Обреновића на бедему нишком.“ Ура, ура, ура! Живио нам наш омиљени витешки Књаз Милан М. Обреновић IV! Живела мати Србија!
Остали „завереници“ учесници на овом тајном састанку били су: Нишлије Ђорђe Ђлесидис-лекар, Коча Митровић-писар, Ђорђе Станковић-пазитељ, Јован Ђулизибарић, Михаило Адамијевић, Димитрије Митко Коцић, угледни сеоски домаћини Сава Стоjaновић из Орљана, Ђорђе Милошевић из Јелашнице, Матеја Радојковић из Сићева, Петко Митковић из Балајинца, Голуб Мадић из Бреснице, Јанко Стојановић из Дудулајца.
Учесници „завереници“ још су били Трајко Живковић из Печењевца, Стојан Ђокић из Разгојне, Дина Мирчић из Батушинца, Младен Миленковић из Сечанице, Мита Чунгуровић из Пуковца, Дана Стојилковић из Пејковца, Риста Симић из Лукова, Милош Станковић из Бреснице, Миленко Ђорђевић из Мерошине, Дана Петровић и Спаса Динић из Барбеша, Вучко Ристић из Пуковца, Стојанча Јовић и Стеван Митић из Лалинца, Станко Божидарац и Стеван Митић из Међурова и Стаменко Џула Стојановић из Балајинца.
Међу завереницима који су 24. фебруара 1874.године положили заклетву, био је и Аврам Станимировић из Малошишта. Он је организовао састанке у Малошишту и околним селима ради припреме за устанак, као што су то чинили и други чланови Нишког комитета.
Према казивању Благоја Миленковића, савременика из Русне, које и данас живи у сећању Русанчна,(као наводи Зарије Стојковић у књизи „Дољевац и околина у прошлости“), у том селу и у околним селима добровољце за учешће у буни окупио је Станимировић.
На основу казивања Ставре Михајловића из Пуковца, унука Мите Чунгуровића, организатори покрета Никола Рашић и Таско Узуновић су у Пуковцу, заједно са Чунгуровићем у његовој кући, отворили бакалску радњу у којој су држали тајне састанке и договоре. Радња се налазила у једном лугу на крају села и даље од старог села и турског пута, тако да је била погодна и безбедна за окупљање људи и договарање. Резултат такве активности је масовно учешће становника овог краја у борбама за ослобођење крајем 1877. и почетком 1878.године.
Остало је забележено, наводи се у књизи “Мерошина у Добричу” (др Нинослав Голубовић, Јовица Васић, Микица Кулић), да су на заклетви завереника били и устаници са подручја Добрича (села данашње општине Мерошина): Голуб Мадић, Милош Станковић, Миленко Ђорђевић и Вукоје Ристић из Азбреснице; Петко Митровић, Дина Марчић и Станко – Џуле Стојановић из Балајнца, и Цака Стојановић из Батушинца. Неки су већ напред наведени.
Један од завереника био је и Димитрије Миладиновић, родом из Дудулаца. Милош Станковић из Азбреснице је обављао курирске задатке између завереника у Нишу и Добричу. А Димитрије Миладиновић из Дудулајца се истицао храброшћу, и често је излазио на караулу на српско-турској граници и овде хајдуковао и тукао се са турцима. У мемоарима Тодора Станковића наводи се да је у делегацији Срба из ових крајева, која је фебруара 1875. године посетила кнеза Милана Обреновића са молбом да што пре пошаље српску војску у борбу за ослобођење Добрича и Топлице, био и Голуб Мадић из Азбреснице.
У својој књизи “Основна школа Житорађа 1873-2008” Живојин Станисављевић описује животни пут, храброст и витешке врлине Димитрија Николића – поп Мичета, ондашњег свештеника житорађског, који је за време свог службовања ноћима кришом преносио пакете књига из Суповца за прву школу у Житорађи која је настала 1873.године, при томе ризикујући да буде опажен од бројних турских стража.
Станисављевић, поред осталог, наводи:”Поп Миче је био и истакнути борац за ослобођење Топлице и Добрича од турака. Више пута је прелазио преко границе у Србију и повезивао се са повереницима из Ниша, Колетом Рашићем и Петром Икономовићем. У данима ослобођења био је непрекидно уз команданта Ибарске дивизије Стеваном Биничким, чију је војску преким путем довео до Прокупља 6.12.1877.године. Одмах затим организовао је устанак у својој парохији, те је тако очистио Топоницу, Пасјачу, Асановац и Дубово од арнаута”.
Иначе је поп Миче због витештва и пожртвовања још у току рата био одликован златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог реда, а кнежевим указом додељена му је почасна титула “Војвода Добрички”.
Иначе, први вођа и челни човек Нишког комитета био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу 11. децембра 1877.године.
Тодор Станковић је међу првима организовао чету која је касније ушла у састав Добричког одреда под командом Милоша С. Милојевића. Станковић је касније у нишкој тврђави био један од преговарача о предаји турске управе.
Коле Рашић и Тодор Станковић су својим саборцима комбинованог одреда српске војске и добровољаца, на чијем челу су били, 9.децембра 1877.године ослободили су Кочане, Пуковац и мост на Морави код Чечине,што је било од великог значаја, јер је тиме Ниш био одсечен према југу.
Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
Фото: Википедија
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!