За обнављање данашње такозване „Латинске цркве“ у близини Глашиначке чуке, тог стародревног војног утврђења, између Глашинца и Житорађе, подједнако се прича у више села бившег среза добричког, а нарочито у Лукомиру и Глашинцу, селима на која се ово предање и односи. Ову легенду записао је свештеник Тихомир Танасијевић у Летопису цркве Житорађске.
Наиме, после пада Топлице под турско ропство јула 1454.године у селу Лукомиру је било свега петнаестак кућа. Ако би Турци пошли у ово село, одрасли мушкарци би бежали у шуму и тако се ослобађали одвођења у Цариград. У селу би тада остајали само старци и жене са ситном децом. Но, Није дуго потрајало, када бесне Османлије, гневни што у овом селу никад нема људи, уграбише једно босоного дете, једино у мајке и поведоше у своју команду. Мајка је кукајући преклињала војнике да јој оставе сина, а дете је болно цвилило у загрљају мајчином. Људи без милости, сецали су дете и мајку, док најзад нису успели да их раздвоје. Одело на њима било је скоро поцепано од силног трзања, но нељуди су ипак успели да их раздвоје. Мајку су батинама срушили на земљу, а преплашено дете одмах спровели преко Ниша и Софије за Цариград.
Избезумљена мајка, дуго је трчала за њим и много батина поднела, али сина ипак није спасила. Њој нарочито тешко падаше што јој је ово дете била једина узданица, јер је пре неколико година у рату са Турцима изгубила свога мужа. Прошло је од тада двадесет година, али мати за јединца сина – своју једину узданицу, ништа није знала. Даноноћно је туговала и мислила на њега, сећала се његовог лика, правилног тела, одважних корака и бистрог расуђивања, не губећи из вида ни белег на телу, по коме би га у свако време могла познати.
Размишљајући тако, више пута је одлазила у оближњу турску команду, која се беше утврдила код Глашиначке чуке на путу за Ниш, три километра далеко од њене куће, да би макар нешто сазнала о свом отетом детету. Године су пролазиле, војска се смењивала, а тужна мајка се непрестано распитивала за сина који још као мали беше потурчен и упућен да учи високе школе у Цариграду.
Но туговању мајчином једном је дошао крај. Њен син,као велики турски везир, дошао је једном приликом у свој родни завичај, кога, нажалост, беше потпуно заборавио. Стара Лукомирка усуди се да приђе и том непознатом турском великану, поверивши му свој давнашњи бол за одведеним сином. Слушајући пажљиво стару српкињу, везир се присети свога детињства и судбоносног одвајања од мајке, па је наког дугог размишљања упита по чему би познала свога сина. „По белегу на телу“, одговори мајка. Везир пак, сетивши се свога особеног знака, позове мајку да провери своје знање, што ова учини, те у везиру познаде свога давно одведеног сина.
Предање каже да је овај сусрет мајке и сина био веома дирљив, па је везир обећао да испуни мајци сваку жељу.
Скромна мати, срећна што је нашла свог јединца сина, затражи дозволу да обнови стару глашиначку цркву, коју Турци беху порушили, за успомену на срећно виђање са својим жељеним и давно отетим сином.
Ово предање ме инспирише да се опробам и као књижевник и напишем краћи роман о Луки, како се звао отети дечак а касније и турски везир. У том циљу изучавам историју тог периода.
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
Фото; Vikipedija, Profimedia, Mary Evans Picture Librar
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!