Историја Добрича и Топлице, када се свестрано истражује и проучава, нуди нам не мали број ратних прича о знаним и незнаним јунацима. Једна од њих се односи на херојску смрт учитељице Кајице Бастић и послужитеља Бранка Тасића у Пејковцу из Другог светског рата.
Катарина Бастић рођена је 28. децембра 1921. године у Прокупљу у учитељској породици. Јануара 1941. године завршила је Учитељску школу у Алексинцу, а фебруара исте године постављена је за учитељицу у Пејковцу. Ту ју је затекла окупација. Одмах је пришла револуционарном покрету који се у Топлици и Добричу распламсавао. Нарочито је радила на организовању жена и набављању санитетског материјала из Алексинца. Године 1942. оптужена је од управитеља своје школе. Одлази у илегалство након тога.
Октобра 1941. године у кући Александра Ристића, члана КПЈ, Светислав Станковић формирао је први актив СКОЈ-а у овом селу. За секретара је изабран Велимир Ристић Лима (погинуо за време 7. офанзиве у Топлици). Састанцима актива, који су се одржавали у сеоској кафани, често је присуствовала Катарина Бастић, кандидаткиња за члана КПЈ.
Забележено је да је руководила скојевским активом у Пејковцу. Одржавала је везу између партизанских пунктова у Нишу и Алексинцу, одакле је доносила партијски писани материјал и делила га у Пејковцу и околним селима. Још крајем 1943. године партизански активисти саветовали су јој да напусти Пејковац и да се уклони, јер је код квислинга означена као партизанска сарадница. Била је болесна и није могла да иде у одред. У њеном упорном одбијању да напусти село било је нечег сентименталног. Девојачка романтичарска природа није хтела, или није могла да начини издају према свом учитељском позиву и да напусти те миле, дечје главице, које је учила у првом месту свог учитељског службовања.
Када је одлучила да напусти Пејковац било је већ касно. Пред јутро 21. фебруара 1944. године, из правца Лесковца, стиже н на железничку станицу у Житорађи ванредни воз, са неколико стотина жандарма-недићеваца. Још за ноћи та непријатељска војска удари на добричко партизанско село Пејковац. Предводи је капетан Зотовић.
Жандарми су изгонили из кућа и сагонили усред села и старо и младо и мушко и женско. Наређено је да се посебно построје старци, а посебно млађи људи, на једну страну жене, на другу девојке. Овако је разврстано готово пет стотина Пејковчана. Село ћути. Говори капетан Зотовић:
– Слушајте добро – виче он, држећи у руци и показујући сељацима некакву свешчицу са црвеним словима. – Чије име одавде прочитам нека се одазове и нека дође овде. Испред мене.
– Прво, где вам је учитељица?
– Она је у шуми, господине капетане – одговори стари Пејковчанин Цветко Веселиновић.
– А је ли овде школски послужитељ – пита даље капетан.
– Ја сам – огласи се војничким одзивом послужитељ Бранко Тасић.
– Где ти је учитељица – пита га Зотовић.
– Не знам! Од јуче је нисам видео.
– Дођи овамо, сад ћеш да је нађеш– позива га кажи прстом капетан Зотовић, а другом руком већ вади пиштољ из футроле.
– Још једном вас питам: где вам је учитељица – окреће се разбеснели капетан Зотовић сељацима.
Сељаци ћуте. У строју, међу сеоским девојкама, забрађена добричанском шамијом, у футарки (сукњи) стајала је и двадесет двогодишња Катарина Бастић Каја, учитељица, кћерка познатог учитеља из добричких села Вицка Бастића, комунисткиња и партијски радник у Добричу. Опет се Зотовић обраћа школском послужитељу:
-Покажи која је међу овим женама учитељица!
Опет му послужитељ одговара: Није ту, од јуче је нисам видео.
И ево злочина. Зотовић наређује жандарму-пратиоцу: – Пуцај! “Убиј га, мајку му комунистичку.
Из заробљеничког строја чује се женски крик: Не! Не пуцајте! Ево сам! Ја сам учитељица.
Школски послужитељ је већ мртав. Жандарми одводе учитељицу у подрум најближе сеоске куће. Зотовић наставља прозивку. Прозвано је и одвојено на страну тридесетак Пејковчана, омладиинаца и средовечних људи. Онда жандарми доводе из подрума испребијану учитељицу.
-Јеси ли ти тај судија партизанског преког суда – пита је Зотовић.
-Нисам, ја сам учитељица – одговара му девојка окрвављеног лица, поломљених руку и ногу од батина.
– Стрељаћу те кучко комунистичка!
– Стрељајте ме. Тело ми можете убити, али душу не можете. Имам три брата партизана. Осветиће ме. Тако је учитељица пркосно одговорила убици. Ништа му друго није рекла. Нити је стигла ишта више да му каже…
Поред мртвог сеоског послужитеља Бранка Тасића, на очиглед својих сељака, пала је учитељица Катарина Бастић Каја. Стрељан је и сељак-омладинац Миливоје Младеновић. У покушају бекства жандарми су убили и Бошка Крстића. А још за ноћи, док се непријатрељ лукаво приближавао Пејковцу, убијена је четрдесетогодишња сељанка Цвета Илић, која је прва угледала жандарме и потрчала да пробуди село.
За собом су жандарми оставили у пожару десетак партизанских кућа, из којих се на прозивку злочинаца нико није одазвао. Пред собом је непријатељ отерао на стотине оваца, говеда, свакојаког другог плена и 26 заробљеника. И све то што је опљачкао и заробио однео је и одвео Немцима у Лесковац.
Сељаци су сахранили на пејковачком гробљу своју учитељицу и школског послужитеља. А онде, где су стрељани неко је посадио, или су, можда самоникла два стабла багрема. И сваке године, кад год дође 21. фебруар, ту су се окупљали сви Пејковчани и на багремове гране остављали венац цвећа за своју учитељицу и школског послужитеља. Долазили су тада са свих страна и други Добричани. Долазила су и учитељичина браћа. Долазио је и послужитеља син – послужитељ у једној од нишких школа.
У међувремену багремови су почели да се суше. Постоји веровање да је неко из села или са стране намерно повредио жиле да би се та два дрвета осушила.
Ова ратна прича је већим делом по верзији Слободана Несторовића (ПОЛИТИКА, 31.децембар 1974. 1. и 2. јануар 1975. године).
О херојству Катарине Кајице Бастић и послужитеља Бранка Тасића својевремено су писали и Д. Мирчетић, Т. Живковић, Б. Миловановић и други аутори.
По Драгољубу Мирчетићу (буна у Добричу) на бесомучно бројање: „један…два…“, из гомиле постројених „запиштао“ је само један глас: „Не пуцајте! Она (учитељица) је овде међу нама. Обучена је у сељачко одело.“ Био је то глас Душана Грујића, сина Алексе Грујића, сеоског кмета, човека кога су партизани стрељали 1942. године. Мирчетић даље наводи: „верује се да је непријатељ младића намерно сврстао у строј, да је то била његова смишљена провокација.“
У школском дворишту у Пејковцу је спомен – биста Катарине Бастић, а школска зграда завршена је 1969. године, а пуштена у рад 21. фебруара 1970. године. Сама зграда била је сматрана од грађана овог краја као најлепша сеоска лепотица у Србији.
Школа у Пејковцу носила је име Кајице Бастић.
– Школске 1976/77. године долази до интеграције свих основних школа на територији општине Житорађа у О.Ш. „Топлички хероји“. Под тим именом од наредне школске године ради и ова школа, рекао нам је Велимир Стоиљковић директор школе у Пејковцу.
Директор Стоиљковић нам је том приликом поклонио књигу „ Сви наши осмаци“ аутора Миодрага Алексића и Бојана Милића, која је издата 2005. године, поводом 125 година школе.
Иначе, Основна школа у Ђакусу, на чијем се атару налази и данашња школска зграда установљена је 1878. године. Риста Лазаревић, учитељ школе ђакуске, у писму Господину Министру Просвете и Црквених Дела писаном у Прокупљу 9. јула 1879. године извештава Господина министра да се у ново установљену ђакуску школу уписало у прошлој години 33 ученика, који су сви у првом разреду и за идућу школску годину остали. Овај податак се наводи у књизи Живојина Станисављевића „Основна школа Житорађа 1873-2008“.
Министар просвете и црквених дела у писму началству Округа топличког од 3. марта 1880. године наложио начелнику да разреши дужности господина Ристу Лазаревића учитеља ђакуског, јер се овај запопио тј. постао јереј.
Према томе као почетак рада школе у Ђакусу званично би требало узети 1878. годину, а не 1880. као што стоји у књизи „Сви наши осмаци“.
Аутори текста: Љубиша Милошевић и Невена Милошевић
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!
“Тело ми можете убити али душу не можете”…