После рањавања Салка, поп Мичетовог телохранитеља и погибије бега Ђаковалије на путу између Горњег Црнатова и Студенца, на годину дана, тј. 20.јуна 1876.године, топовски пуцањ са суповачке косе објавио је да је Србија отпочела ослободилачку „војну“ и објавила рат Турској царевини. Несносни јарам ропства, тада је био на врхунцу, нарочито у пограничним крајевима Турске. Поп Миче и сви виђени Срби из Прокупља, Добрича и околине били су на „белом хлебу“ и сакривени по збеговима. Многи пак, прешли су преко границе у Србију и ступили у редове бораца за слободу. Између таквих био је први поп Миче, који је ступио у редове добровољаца српске војске и као такав ноћу се провлачио кроз турску војску, долазио у Прокупље, да обиђе своју породицу и обавести прваке народне да је час ослобођења на прагу.
Кад је на св. Николу 1877.године српска војска ушла у ослобођено Прокупље, поп Миче ни часа није часио, већ је одмах организовао устанак у својој парохији и са Арнаутима заметнуо бој на Топоници очистивши тада села: Топоницу, Пасјачу, Асановац и Дубово од Арнаута. Командант српске војске, која је имала задатак да очисти Јабланицу од Арнаута, био је славни јунак и пуковник Среван Бинички. Служећи свуда српској војсци, као предходнца на овом путу, поп Миче је показао чуда од витештва и пожртвовања, зашта је још у току рата био одликован златном медаљом за храброст и Таковским Крстом V реда а кнежевим указом за показану ревност и стечење заслуге подарена му је почасна титула Војвода добрички.
У миру се људи цене не по храбрости и витешким врлинама, већ према критеријуму практичног морала, којим, се често, мери и правда и неправда једном истом мером. Нов поредак у држави заводили су и такви људи и чиновници, који често нису имали ни основног, а камо ли свеопштег познавања духа, потреба и праваца, које би требало најсуревњивије чувати и бранити.
Поп Миче је био првак народни и у ропству и у слободи и у рату и у миру. Зато је њему било тешко гледати, да се са већом готовошћу излази на сусрет у дељењу освојене земље од Арнаута према странцима, па ма они били и Срби, но према домородцима који су такође били за земљу потребни као доскорашња турска раја и беговске чивчије. То га је довело у сукоб са Црногорцима, који су од владе били насељени у Бериљу, лепом и богатом селу близу самог Прокупља, које је довео у Србију, заслужни из Херцеговачког устанка војвода Пеко Павловић. Како се та расправа завршила смрћу попа Мичета, који је од најамника убијен у бериљском атару, у Тамном Потоку, и сумња за то, како наводи Прота Таса Урошевић у књизи „На својој бразди“, пала на војводу Пека, који је одмах емигрирао за Бугарску, – остало је и до данас нерасветљено ко је био духовни отац овог крвопролића.
Најамник је ухваћен, осуђен на смрт и стрељан на истом месту на коме је поп Мичета убио, али је остала необрашњена сама инспирација злочина јер убиство није извршено ни из користољубља или личне освете. Али ако власти није пошло за руком да утврди ко је одговоран за ову крв, „нека Бог на његовом страшном суду буде саперник ономе, који је могао подићи грешну руку на овог родољуба, неусташивог борца, духовног вођу, народног у најтежим данима искушења“ (Т. Урошевић).
Поп Мичетов цео живот, био је Распеће и Голгота. Његова прерана смрт, не на јуначком мегдану пада као љага на образ покољења које се на овакав подлачки начин одужује своме великану. Таквом смрћу није смео да умре творац оног „војинственог“ духа, којим је прослављени II пук назван „Гвоздени“ проносио славу Срба Топличана, у ратовима, за наше уједињење.
„Подижући и обнављајући стару цркву у Житорађи св. Успенија Богородице са народом, ја сам поред осталога био понешен идејом , да та црква послужи за Маузолеј у коме ће вечно боравити посмртни остатци овог народног првака и борца. У тој намери, ја сам са одбором за обновљење ове цркве још пре 18 година донео одлуку, да се по довршењу цркве, приликом њеног освећања изврши пренос костију поп Мичетових из прокупачког гробља где је сахрањен и у овој цркви сместе. Због мог премештаја пре довршења цркве и због наступелих светских ратних догађаја, све до данас ова замисао остала је неостварена. Нека је овим стављано у племениту и патриотску дужност садашњој управи цркве св. Успенија, да ово, приликом освећења изврши. Једино тиме, може се у неколико загледити грех срамне смрти поп Мичетове као и одати достојна пажња његовом родољубљу и пожртвовању за свој народ и његову слободу“, записао је у својој књизи некадашњи парох житорађски Прота Таса Урошевић 1929.године.
Урошевић је забележио да је из брака поп Мичетовог са Анком рођеном поп Манића из Ниша, поп Миче имао двоје деце: Младена Поповића, тада угледног трговца у Нишу и кћер Јулијану, удату за поп Славка Поповића, пароха и намесника белопаланачког. Удова попадија Анка је тада живела и становала у Прокупљу, била је стара 82 године и живела од мале удовичке пензије коју је примала од свештеничког удовичког фонда.
У књизи „Основна школа Житорађа 1873-2008“, Живојин Станисављевић наводи да је Одбор за обнављање старе цркве Успренија Пресвете Богородице у Житорађи, пре скоро сто година, поред одлуке о обнови цркве донео и одлуку да та црква послужи и као Маузолеј у коме би вечно боравили посмртни остаци народног свештеника и борца поп Мичета. Стара црква је обновљена 1911.године али до данас нити је црква освећена нити су кости Мичета пренете из прокупачког гробља и смештене у овој цркви.
-Посветио сам дужну пажњу Димитрију Николићу поп Мичету, родољубу и јунаку; трагао сам за његовим гробом. Дана 13.јула 2006.године свештеник прокупачке цркве поп Милан Роглић, пређашњи свештеник житорађски јавио ми је радосну вест: на гробљу у Прокупљу пронашао је надгробни споменик попа Мичета. Шест дана касније, 19.јула 2006.године показао ми је надгробни споменик. Налази се на двадесетак метара од капеле, у другој стази, поред саме стазе прокупачког гробља гледано од брда Хисара на западу, према реци Топлици на истоку. Надгробни споменик је испред великог стабла јеле, очигледно не испред гроба. Споменик је био поломљен, па су га добри људи усправили и ту бетонирали на (вероватно туђем) постољу. Споменик је од бело – сивог мермера, у облику крста на врху, на коме се назирао натпис. Очистио сам, опрао, обрисао и осушио, а затим фотоапаратом сликао споменик. Показао се дивно исклесаним текст. На крсту горе и доле је натпис Ис – Хр, а лево и десно Ни – Ка, Исус Христос побеђује. У средини крста је путир, у православној цркви златна или сребрна чаша у коју се сипа вино, разблажено водом, и којим се верници причешћују. Испод крста на самом споменику је текст: Овде почива тело Димитрија Николића свештеника житорађског који у 30-ој години живота свога од безбожника Пека Црногорца разбојнички 18.сепрембра 1883.године ПОГИНУ. Овај спо (даље је оштећен текст, вероватно: Овај споменик подиже фамилија). Овако је са пуно емоција и захвалности у својој књизи забележио Живојин Станисављевић, за трајно памћење.
Станисављевић даље наводи да о разлозима неосвећења старе цркве у Житорађи и непреношења посмртних остатака поп Мичетових не зна, те да је то посао цркве. Али каже да надгробни споменик Димитрија Николића поп Мичета, као културно – историјско добро треба утврдити за споменик културе. Надлежни органи општина Прокупље и Житорађа би требало да дају иницијативу да влада Републике Србије то учини.
Већи део у свом роману „Атари“ објављеном 1995.године књижевник Слободан Стојановић из Прокупља посветио је лику поп Мичета. Ево како је писац описао сусрет поп Мичета и Пека Павловића у Бериљу.
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!
ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „АТАРИ“
( 460 – 463 страна)
На вратима се појави војвода Пеко обучен у свечане хаљине, као и онда, када је први пут примо поп Мичета у својој кући. За појасом две кубуре и кратки нож. Приђе лаганим кораком поп Мичету и рукова се са њим. -Којим добром војводо?
-Свратих да те видим.
-Добро дошао. Давно се не виђесмо, да се људски поразговарамо. Само да знаш смртно сам љут на тебе и оне у начелству, што ме не позвасте у госте када краљ Милан борави у Прокупљу. Ту вам увреду никада не смјем заборавити. Ви мене избјегосте, брука за навјек. Заборавили сте да је мене сам руски цар удостојио и примио у свој двор. Срамота је то, јуначе мој! Пеко је све више падао у ватру и махао рукама.
-Војводо, ти знаш да сам војник и да протокол нисам састављао. Други су одлучивали кога ће позвати и коју му улогу наменити. Могло се десити да и ја тамо не будем, покушавао ја поп Миче да га смири. -И сам сам се изненадио кад те нисам спазио на свечаном скупу.
Војвода Пеко осети да није довољно разљутио противника, па настави истим тоном. Одмах је схватио прави разлог доласка поп Мичета, али га је увредило што долази да га ухапси само са два човека, као обичног лупежа. Очекивао је читаву чету, па да са браћом пружи жестоки отпор и погине, онако, како сваки јунак то заслужује. Испред себе види младог, устрепталог попа с којим се поиграва као мачка са мишем.
-А што ме тражиш? –упита намргођеног лица.
-Треба да одемо до начелника округа. Хоће да те замоли да му нешто помогнеш – слага поп Миче гласом који је подрхтавао.
-Нећу да зборим с тим јадом од човека – викну Пеко и његов глас зајеча долином. –Са тим нечовјеком нећу ни ријечи прозборити. Јеси ли разумијео? То је најгори људски изрод. – уноси се поп Мичету у лице – Чу ли шта ти рјекох? Немам ја што с њим да зборим.
-Он ме је послао да с тобом људски поразговарам, да до њега одемо, да не би већег белаја било. Њега је лично краљ Милан поставио на чело овог округа, и њему се сви овдашњи житељи морају покоравати.
-Слушај ти мене, попче малено! Пеко беше стегао песнице и махао њима испред самог лица поп Мичета, а из очију му искалиле варнице. –Немој ми сада проповиједи држати, већ у манастир, и тамо се Богу моли. Ја сам већ одавно све молитве прочитао и Бог ми је све жеље услишио – и нагло спусти руке на кубуру за појасом. – Нека Краљ поставља кога год буде желео, то је његова брига. Пеко је један у Топлици и никога се живог не боји, па ни краља Милана. На толику вику сва чељад из кућа изађе. Сви су били изненађени, јер су први пут видели да неко сме да се дрзне да тако разговара са њиховим Пеком, и да га овако ражести. Запрепашћено су гледали младог војводу који кочопрено стоји пред њим и не показује ни најмањи страх.
-Ја мислим да је најбоље да пођемо што пре, – рече војвода Миче прибраним гласом, док је зубима гризао бркове. – Боље је и за тебе и све твоје!
-Шта је? Зар ми ти пријетиш? Мени је једино тако могао пријетити књаз Никола. Али он је наш господар, па му то могу опростити. А ти си се дрзнуо да ми пријетиш у мојој авлији, јадо – викао је све бешњим гласом војвода Пеко.
-Ево, ту су сви Божји сведоци да никоме не претим . Ја ти само преносим позив начелника округа да одемо до њега. – И притом поп Миче подиже руку у којој је држао пушку.
Војвода Пеко као да је само то чекао. Из очију изли бес, бркови му се накостешише, сав напет као курјак спреман да нападне жртву. Одскочи у страну, потеже кубуре из пајаса и скреса их поп Мичету у груди. Долином одјекнуше пуцњи и поп Миче паде на земљу. Покушавао је да се ослони на пушку, али га снага издаде и он је испусти. На тренутак подиже руке према небу и прошапта молитву. Руке му клонуше поред тела, лице му побледе а крв шикну на уста и нос. Пеко је стајао изнад његовог безживотног тела држећи кубуре у рукама. Двојицу поп Мичетових пратиоца Пекова браћа лако разоружаше.
-Вама праштам животе, али из ових стопа да сте отишли начелнику округа и истинито рекли шта сте видјели. Војводу Пека Павловића неће нико ухапсити, – па махну рукама, и рођаци их пустише и дадоше им коње.
-Браћо, било вам просто. Однеситe тело овог несрећног попа у Прокупље. Можда нијесам морао да га убијем, али учињех што учињех. Зато ми опростите, – окрете се и уђе у кућу.
Позва жену и рече јој да спреми најнеопходније ствари и потовари децу на коње. Браћа му помогоше и убрзо у пратњи жене нестадоше на коњима у густе Пасјачке шуме. Другог дана Пеко са породицом пређе границу и пријави се бугарским граничарима. Трећег дана био је већ у Софији.
(Одломак из романа „Атари“, Слободан Стојановић)