Један је од најпознатијих и најуспешнијих српских спортиста, власник најсјајнијих одличја са свих великих европских и светских такмичења и један од малобројних репрезентативаца Србије са територије општине Дољевац. Ватерполиста Сава Ранђеловић, иако у својој богатој колекцији одличја има све што се у ватерполу може освојити и даље несмањеном жестином наставља да демонстрира своје умеће у базену.
Са друговима и саиграчима ове године наступао је на свим великим такмичењима, а на последњем, недавно одржаном Европском првенству у Барселони одбранили су злато, четврто у низу, док су пре тога своју доминацију потврдили и на Медитеранским играма, које су такође биле одржане у Шпанији.
Поникао у Нишу, каријеру наставља у Кикинди, блиста у Црвеној звезди, у којој је био капитен и то у време када је овај клуб доминирао Лигом шампиона, своју интернационалну клупску каријеру наставио је у италијанској Бреши, а сада игра за мађарски ОСЦ. Већ дужи низ година стандардни је члан нашег сениорског ватерполо тима, са којим је још у раним двадесетим постигао највеће успехе и освојио најзначајнија такмичења. У својој колекцији има 12 златних одличја и једну бронзу, а ни једно финале, у којем је до сада играо, репрезентација Србије није изгубила. 2016., са 23 године, окитио се у Рију и најсјајнијим одличјем које је сан сваког спортисте, златном олимпијском медаљом.
Сава Ранђеловић, рођени Дољевчанин, ових дана посетио је свој родни крај, коме се кад год има слободног времена, радо врати, како и сам истиче, те је то била одлична прилика да наша новинарска екипа угости овог врсног спортисту и о свим поменутим успесима, али и даљим плановима, поразговара са њим.
Најпре, ово је прилика да ти и званично честитамо на најновијој златној медаљи, а онда и да ти се захвалимо што си и поред бројих обавеза нашао времена за разговор са нама.
Хвала. И мени је драго што сам ваш гост и што имам прилику да се свима вама, али и мојим суграђанима захвалим на многобројим честиткама и сталној подршци.
Не само да је наш ватерполо тим освојио најсјајнију медаљу на управо завршеном Европском првенству у Шпанији, него сте успели да остварите континуитет од четири узастопне златне медаље на овом такмичењу. Сада, када је прошло мало времена, да ли сте ти и твоји саиграчи свесни успеха који сте остварили и радости коју сте целој нацији донели?
Ја лично, а мислим и моји другови из репрезентације, још увек нисмо свесни да смо урадили нешто што је ретко коме, не само у ватерполу, него у спорту уопште пошло за руком. Можда ћемо значаја наших успеха бити свесни тек када окончамо каријере и када се осврнемо иза себе да погледамо шта то остављамо будућим генерацијама.
И нама гледаоцима је било тешко да гледамо финиш финалне утакмице и пенале, а не можемо ни приближно да замислимо како је било вама. Ти овога пута ниси “пуцао” пенале, али иначе шта је теже, стати на црту и гађати или седети поред базена, на клупи и гледати?
Хахаха. Није лако ни једно, ни друго, јер су то пресудни тренуци утакмице и то још у финалу. Ипак, теже је преузети одговорност и гађати пенале. Сваки пенал смо пођеднако стресно проживљавали и буквално онако кроз прсте гледали у правцу гола, мада ни ја, ни остали репрезентативци нисмо сумањи у наше шутере. На нашу срећу Шпанци су један покушај промашили и ми смо се попели на победничко постоље.
Наша ватерполо репрезентација је нацију навикла на златне медаље, па иако је свака медаља велики успех, јавност не очекује ништа мање од првог места. Да ли је и колики то притисак за све вас?
То је тачно, мало смо “размазили” нацију, нарочито последње четири године, јер скоро са сваког такмичења донесемо злато. То је нагнало неке критичаре у свету да кажу како је ватерполо спорт који играју само две репрезентације, Србија и Хрватска. Не бих се никако могао сложити са тим. На пример 2013. смо испали у четврфиналу и били седми на Светском првенству. Данас има осам пођеднако добрих репрезентација, које су стални конкуренти за медаљу. Поред нас и Хрвата, не треба заборавити ни Италијане, Црногорце, Шпанце, а готово на сваком већем такмичењу заблистају и САД или Аустралија. Тако да је било која медаља успех, мада је наш циљ увек прво место, што ствара известан притисак за све нас, али умемо да сеизборим са тим.
Кад смо већ код медаља, ми смо бројали и избројали да си освојио за сада 12 златних одличја и једну бронзу.
Тако је. Добро сте бројали.
Такође, смо дошли до податка да ни једну финалну утакмицу у којој си играо, репрезентација није изгубила.
И то је тачно. Баш сам пред ово финале разговарао са цимером и коментарисао како смо у свим тим финалима побеђивали, те како се надам да ће и овога пута бити тако. Низ смо наставили и јако ми је драго због тога.
Једино вам је ове године измакла Светска лига. Да ли је разлог неискуство најмађих играча, с обзиром на то да сте наступали у подмлађеном саставу или сте једноставно имали друге приоритете?
Не, ни једно такмичење нисмо сматрали мање битним. Тачно је да је предност у Св. лиги била дата млађим ватерполистима, како би они стекли искуство и суочили се са одговорношћу, уједно и чашћу играња за национални тим, јер ће управо та екипа након 2020. године чинити срж наше репрезенатције. Испали смо на гол разлику, али и да смо прошли у Фајнал-ејт, на завршни турнир свакако не би путовала ова екипа са ЕП, јер смо имали врло згуснут календар. Већина играча играла је Фајнал-ејт Лиге шампиона, који се завршило 10.јуна, времена за припреме за ЕП које је почело 14.јула је било веома мало, а очекивале су нас и Медитеранске игре.
Медитеранске игре су вам такође донеле злато. Баш вам је ове године Шпанија, где се одржавало ово такмичења, али и ЕП, била јако талична.
То одличје је овој генерацији недостајало, тако да нам је циљ био прво место. Уједно тиме смо свима ставили до знања да и даље имамо високе циљеве, и да наравно пуцамо на злато и у Токију где ће бити одржане наредне Олимпијске игре.
Чињеница је да се најбољи ватерполо, не само сада, него већ дуги низ година, игра на Балкану. Зашто је то тако?
Систем је такав већ 40, 50 година, што даје одличне резултате. Сви некадашњи тренери водили су све данашње тренере, знање и систем игре преносе се с генерације на генерацију, тако да овдашњи ватерполо никад није био лош, нити ће бити, уколико се, поред тога, поклопе и услови за рад и играча и тренера.
Али баш ту лежи једна нелогичност, око чега се већина стручне јавности слаже. Немамо неку завидну инфраструктуру, у смислу базена и осталих пропратних садржаја, финансије су готово стални проблем, клупски ватерполо у земљи је на најнижим гранана у последње време, а сви наши репрезентативци играју у страним клубовима. И опет смо, упркос свему, најбољи. Која је тајна?
Тајна лежи у томе што су сви играчи спремни да у сваком тренутку дају све од себе. Та атмосфера у тиму коју гајимо из године у годину, где се понашамо као један и где нема сујете, омогућила нам је да стигнемо до ових резултата.
Континуитет и традиција свакако постоје већ годинама уназад, али утисак је да откако је Дејан Савић постао тренер, наш тим је несаломив. Шта је додао вашој игри, како би то постигао?
Дејан је права људска величина, одличан стратег, још бољи тренер и што је пођеднако битно врхунски психолог. Ја сам стигао у репрезентацију када је он већ био тренер, али моја сарадња са њим постојала је и док сам био у млађим селекцијама, а знамо се и из Црвене звезде, док сам тамо играо. Што је јако битно он је сваком играчу одредио улогу у тиму, тако да ми тачно знамо шта ко на утакмици треба да уради, споразумевамо се одлично без много речи, тако да је све то заједно разлог наших успеха.
На основу свега тога можемо ли закључити, да за ватерполо у нашој земљи не треба да бринемо?
Има много младих играча који једва чекају да упадну у репрезентацију и покажу се, тако да, посматрано из тог угла, не треба да бринемо. Ми смо, као тим, увек веровали у себе, навијачи верују у нас, лако није, али увек имамо мотив и увек играмо за највећи пласман.
Већ неколико година играш у мађарском клупском првенству, у клубу ОСЦ. Како си задовољан својим тренутним клубом?
Мађарска је савршена земља за играње ватерпола, с обзиром на то да је ватерполо тамо један од два најзначајнија национална спорта. Много се улаже, имамо огромну подршку јавности, тако да сам задовољан условима за рад тамо.
До сада, иако смо неколико пута разговарали, нисам те питала како си уопште кренуо да тренираш ватерполо. Да ли се то десило случајно?
Десило се сасвим случајно. “Кривац” је мој друг Илија из Дољевца који је пре мене кренуо да тренира ватерполо, па је његов тата предложио мом да кренем и ја, да му правим друштво. Већ после неколико тренинга схватио сам да ми се тај спорт јако допада, после се показало и да имам талента и ево где сам сад.
Времена за одмор врхунски спортисти имају врло мало. Већ половином месеца очекују те припрем за ФИНА куп.
Имам две недеље паузе, па већ од 14. почињу припреме за ФИНА куп, који се игра у Берлину од 11. до 16. септембра. У Берлину ће играти подмлађена екипа, али без обзира на то, ми и овога пута идемо на медаљу.
Освојио си све што се у ватерполу може освојити. Које си циљеве сада себи поставио?
Имам златне медаље са свих највећих такмичења, али и даље имам мотив, а то је да освојим што више медаља. Мада се еуфорија због злата на ЕП још није сасвим слегла, и ја и моји другови из репрезентације увек настојимо, да се после сваког такмичења, не осврћемо много за оним што је било, већ да се фокусирамо на нове изазове. ЦИљ нам је да вратимо светско злато, које нам је последњи пут измакло и да се наравно спремамо за Токио.