Поводом Светског дана књиге у петак, 23.априла, одржана је промоција најновијег романа Бранислава Јанковића „Зидање амбиса“, а у организацији Јавне библиотеке Дољевац. Овај нишки писац представио се дољевачкој публици осмим романом који говори о зидању манастира Високи Дечани. Како каже Јанковић на капителу једног стуба, скривен високо, вековима стоји тајанствени потпис Срђ грешни. Овај натпис одолева времену, кријући у себи грех непознатог неимара, а управо је ово била инспирација за писање романа.
На питање како је дољевачкој публици представио роман и какви су утисци Јанковић истиче да га више интересује колико је људи прочитало роман и колико људи ће рећи „хоћу књигу оног Јанковића“, него какав утисак ће да оставимна посетиоце промоције.
- Увек сам мислио да књига треба да иде испред аутора, да није аутор у првом плану већ књига. Оскар Вајлд је рекао да аутор не сме да смета свом делу и ја се са тим потпуно слажем. Тако да се ја трудим да што мање сметам својим делима и да су књиге те због којих људи треба да долазе на овакве промоције- рекао је Јанковић у изјави Радио Копријану.
За већину књига које је написао Јанковић инспирација му је била богата српска историја. Тако је и овог пута.
- Наша историја је инспиративна тема и можете на напишете милионе књига на основу свега онога што нам се дешавало. А са друге стране та историје није лепа, некад није позитивна, некад није нешто због чега би требало да се поносимо, тако да могу слободно да кажем да смо ми Срби сасвим једа обичан народ. Ни бољи, ни лошији од других и ја нас нити уздижем, а још мање кудим, тако да покушавам да створим једу реалну, праву слику о нама- каже Јанковић.
На питање да ли смо ми Срби људи од ината, Јанковић каже да се нама тај инат увек обијао о главу.
- Мислим кад кажем да смо ми инаџије не схватам као комплимент, као врлину, већ као ману. Знам много народа коју нису инаџије, а који су од нас много боље прошли.
Занимљив је роман „Пета жица“ који је аутор писао у женском лицу. Књига која говори о злочину и покајању, побрала је много добрих критика.
- Ја сам се чак носио мишљу да роман потпишем под псеудонимом, неким женским, и да видим како ће то да прође. То је био мој експеримент, јер не постоји мушкарац који је ушао у главу и мисли једне жене и сваки мушкарац који каже да познаје жене он лаже. Моја јунакиња је криминалац, касније и осуђеник, али ја у књизи не желим да је оправдам, спасем, већ сам желео да прикажем љубав и пожртвовање две сестре, које су одрастале саме и које би једна за другу убиле-
Роман „Сузе Светог Николе“ се обрађује у изборној лектири у многим средњим школама у Србији, а Јанковић истиче да му то изузетно импонује.
- Ову књигу сам посветио овом крају, Добричу, селу Студенац. У њега се, након пловидбе бескрајним морима и крваве епопеје Првог светског рата, враћа Гмитар Милошевић, у инат кошмарима који га прогоне и упркос предсказању које казује да ће га тамо сачекати смрт. Баш на 22. мај, летњег Светог Николу, изнад Студенца ће се отворити врата неке друге стварности и неког другог времена. Без неке лажне скромности веома сам поносан што се ова књига нашла међу изборном лектиром.
Бранислав Јанковић већ има идеје за следећи роман и то ни мање ни више опет ће говорити о овом крају, тачније селима Ђакус и Пејковац, о гробу једне жене која је заборављена и којој ће он у својој књизи дати прилику да говори и исприча своју причи.
До тада препоручујемо читаоцима да уживају у изванредно сатканој причи са поетским набојем Зидање амбиса. Јер ово је роман о бурним временима, малим људима, јаким женама, владарима, оцеубицама и слепим свецима… и о великој љубави.